Spori ritam dobrih vibracija

Piše: Aleksandar Duković

Veću popularnost stekao je kasnijim angažmanom u Bajagi i instruktorima kao prateći vokal, ali ono što Dejan Cukić stvara sa svojim Spori ritam bendom već tridesetak godina ipak je u najvećoj meri obeležilo njegovu višedecenijsku muzičku karijeru.

Pozitivne, lagane, vrlo prijemčivih tekstova, upakovanih u prilično ozbiljnu svirku i u još ozbiljnijoj vokalnoj izvedbi, njegove pesme vrlo lako pronalaze put do poštovalaca nasleđa pop-rok muzike. Dejan Cukić jedan je od onih autora koji možda nemaju tako brojnu, ali imaju i te kako vernu publiku, a još važnije, teško je zamisliti da nekoga, ako ih već možda ne voli, njegove pesme iritiraju. Visoki, profesionalni muzički pa i neki opšti kulturološki standardi, skoro uvek su jasno postavljeni u njegovim pesmama i to je ono što ga, između ostalog, čini ne baš uobičajenom pojavom u domaćoj muzici.

Paralelno sa muzičkom karijerom, Dejan Cukić radi i kao novinar i prevodilac. Njegov potpis je na brojnim knjigama o svetskim muzičkim zvezdama, a takođe i važi za velikog poznavaoca moderne muzike, što mu je donelo epitet „hodajuće muzičke enciklopedije“.

Uvek pozitivan, iskreno srdačan i nadasve jedan, mogli bismo reći, normalan čovek, Dejan Cukić nas konstantno podseća na to da ipak, kakve god da su okolnosti, čovek može da ostane dosledan sebi i sopstvenom sistemu vrednosti.

WS: Bio si frontmen grupe Bulevar koja je bila akter new wave pokreta u Srbiji, a koji se i danas smatra jednim od najkreativnijih muzičkih pravaca u modernoj istoriji muzike. Šta su po tebi bile njegove ključne karakteristike, na domaćoj i na svetskoj sceni?

Novi talas je direktno iznikao iz potresa koji je napravila pank revolucija, ali je na izvestan način predstavljao povratak muzikalnosti sa manje društvenog angažmana u odnosu na originalnu energiju panka. Kod nas se pojava novog talasa poklopila sa početkom decenije vladavine rok muzike na kulturnoj sceni kao nikada ranije i nikada posle. Svi mi koji smo ključne korake u karijeri napravili tih osamdesetih godina i danas dugujemo mnogo pravom trenutku. Bulevar je bio specifičan bend u tom okruženju. Pripadali smo generacijski i mladalačkom energijom novom talasu, ali smo u svirci mnogo toga dugovali prethodnim generacijama. Mislim da smo na naša dva albuma načeli neke stvari koje je kasnije mnogo uspešnije razvila Ekatarina Velika.

WS: Koliko su društvene okolnosti uticale na pojavu te nove, ne samo muzičke nego i umetničke struje i da li misliš da će se u bliskoj budućnosti stvoriti uslovi za pojavu nekog pravca koji

će biti toliko revolucionaran?

Naravno da su uticale. Posle Titove smrti počeli su da se „kuvaju“ neki budući sukobi, ali je istovremeno „projugoslovenska“ struja naglašeno počela da forsira sve dobrobiti „socijalizma po meri čoveka“. Tako su i umetnici dobili slobodu stvaranja, a i opšti nivo ličnih sloboda bio je podignut na neočekivan nivo za društvo u kome zvanično vlada jednoumlje. Mislim da su vlastodršci širom sveta kasnije postali mnogo oprezniji kada je umetnost u pitanju pa industrija danas guši u korenu svaki revolucionarni pomak, pogotovu u pop muzici koja može da komunicira sa milionima ljudi.

WS: Posle Bulevara postao si član Bajage i instruktora. Da li si imao problem da od soliste postaneš prateći vokal i koliko je boravak u tom bendu uticao na tvoju buduću karijeru?

Biti prateći muzičar je veoma udobna pozicija. Ja sam voleo Bajagine pesme, verovao sam da je to dah svežine kakav nije postojao na sceni. Veoma sam ponosan što sam učestvovao u tom početku građenja jedne velike karijere i kao izvođač i kao neko ko je u timu bio zadužen za medijsku prezentaciju. Bio je to verovatno najzabavniji i najbezbrižniji period u našim životima. Ali, ja nisam vrhunski instrumentalista, već pre svega „vokalni solista“ i zabavljač, a za to je neophodna uloga soliste.

WS: Da li si se nekada pokajao što si to napustio?

Ne. To i nije nikada bila dilema. Ja, jednostavno rečeno, više nisam bio neophodan, a i morao sam da se izrazim kao pevač, solista. Više postoji pitanje da li sam se prekasno otisnuo, jer u vreme početka moje solo karijere već su počela tiha međurepublička zatvaranja. Zato moja karijera skoro da i ne postoji u zapadnim krajevima bivše države. Album Ulica bez brojeva iz prošle godine predstavlja moje prvo izdanje u Hrvatskoj i Sloveniji posle trideset godina. Ali, nema kajanja. Biramo svoj put i sve što on sa sobom nosi. 

WS: Kasnije si, uporedo sa solo karijerom sa grupom Spori ritam bend, često gostovao na raznim projektima. Da li ti je neki od njih bio posebno značajan?

Bila mi je čast da učestvujem na koncertima nekih mojih dečačkih idola, kao što su Indeksi ili Korni grupa. Pevati pesme uz koje sam rastao sa njihovim originalnim autorima je nezaboravan doživljaj.

WS: Ne odustaješ od svog stila pop-rok muzike, nečega što je ranije bio mejnstrim a danas je prilično redak na ovim prostorima i, nažalost, ne baš isplativ? Da li si tokom ovih tridesetak godina pomišljao nekad da odustaneš?

Naravno da čovek prolazi kroz periode kriza, nedoumica i nesigurnosti, ali muzika je moj život i ne mogu da je napustim ni kada bih se trudio. Niti bih mogao da radim muziku koju ne volim. To bi mi bilo isto kao da radim bilo kakav drugi posao. Najvećim profesionalnim uspehom smatram to što sam čitavog života zarađivao radeći stvari u kojima sam uživao.

WS: Tvoje pesme mnogi smatraju nostalgičnim jer ih asociraju na neko drugačije vreme. Pevljive, pune pozitivne energije, razigrane… Odakle crpiš energiju da, uprkos svim ovdašnjim okolnostima, dugi niz godina praviš takve pesme?

Jednom sam čuo da za mene kažu: „Aaa, to je onaj što ima vesele pesme sa tužnim tekstovima!“ (smeh) Ne znam. Ne volim da previše objašnjavam to što Spori ritam i ja radimo, ali mi je drago što su desetine pesama koje smo snimili ostale trajno na plej-listama radio-stanica i u repertoarima klupskih bendova. Ponekad mlađa publika i ne zna da su to naše stvari. Dođu na svirku i iznenade se (smeh).

WS: Tvoju publiku uglavnom čine ljudi srednje i starije generacije. Da li je moguće da se mlađa publika na neki način konektuje ne samo sa tvojim pesmama, nego uopšte sa tom vrstom muzike? Teško mi je da zamislim nekog tinejdžera danas koji će da sluša, recimo, „Hey Jude“.

Pa, kada već pominješ Bitlse, pesma „Hey Jude“ snimljena je pre 52 godine. Da li si ti kao tinejdžer slušao nešto staro pola veka? Mislim da je pravo čudo rokenrola upravo u tome što i među današnjim tinejdžerima ima i dalje veliki broj onih koje zanima ta vrsta muzike. Ne masovno, ali ipak, ima ih. Nekoliko poslednjih godina sam u saradnji sa Muzičkom omladinom Beograda držao predavanja srednjoškolcima o istoriji rok muzike. Sala je uvek bila puna veoma pažljivih mladih slušalaca.

WS: Uporedo sa muzikom bavio si se i novinarstvom. Da li si kroz brojne intervjue koje si radio sa svetskim muzičkim zvezdama dolazio do nekih novih saznanja, ideja…? Koliko je to bilo korisno za tebe u smislu tvoje muzičke karijere?

Pa i nije… Svetska muzička industrija funkcioniše na nivou toliko nedostižnom za nas da su me ti susreti samo obeshrabrivali. Ipak se radi o mnogo većem obrtu sredstava kada za potencijalnu publiku imaš čitav svet, a ne samo jednu malu zemlju na vetrometini.

WS: Preveo si nekoliko značajnih knjiga o velikim svetskim muzičkim zvezdama, a naročitu pažnju izazvala je knjiga o Bitlsima. Poznato je i da si njihov veliki fan, pa zašto su oni bili toliko veliki i da li je realno da očekujemo da će se pojaviti neko ko će dostići status i značaj koji su oni imali?

Ne. Posle više od pola veka proučavanja tog fenomena došao sam do zaključka da je čitava stvar sa Bitlsima i njihovim neverovatnim uticajem na svet bila posledica toliko neponovljivog sticaja okolnosti da repriza jednostavno nije moguća. A gorepomenuti „vlastodršci“ vrlo paze da se nemoguće i ne dogodi.

WS: Voliš li vina i kakva? Da li imaš neko omiljeno?

Da. Ja sam „vinski čovek“. Čaša crvenog uz ručak ili belog, ako se jede riba. Veoma me raduje razvoj vinarstva u Srbiji i postao sam pravi promoter naših vina. Imam lepe veze sa ljudima iz Aleksandrovca i taj kraj smatram našom Toskanom. Volim vina od tamjanike, a od crvenih vina obožavam No ½ vinarije Ivanović. Nisu se proslavili sa izborom imena, ali vino je fenomenalno, pravi korak dalje u odnosu na nihov čuveni Prokupac.

WS: Na šta te vino asocira?

Sa preko šezdeset godina života imam previše „vinskih asocijacija“ za jedan novinski tekst. Od prvih dečačkih pijanstava, do nekih vrhunskih uživanja u zrelom dobu. Sada, u doba ove prinudne izolacije, najviše me asocira na morsku pučinu.

WS: Da li posebno pamtiš neka vina, mesta ili događaje u vezi sa vinom?

Uff… kao što rekoh, ima ih previše… i prijatnih i onih drugih, koja se nekako uvek duže pamte… ali, takve stvari čuvam za knjigu koju ću možda jednom i napisati (smeh).

WS: Da li bi voleo da jednog dana imaš svoju vinariju?

To bi zaista bilo lepo. Moja dedovina je u Šumadiji, pa bi svaki projekat bio vezan za taj kraj, između Topole i Kragujevca… ali, veliki je to poduhvat za tako neozbiljnu osobu kao što sam ja.

Članak je prenet sa portala Wine Style.