Branka Pavlović: Sačuvano u realnom vremenu

Intervju sa Brankom Pavlović, selektorom Festivala „Slobodna zona“
Razgovarala: Dušica Anastasov, Ekspres

Šta je danas na ovim prostorima angažovani film? Kako ga doživljavaju stvaraoci a kako publika i ko je uopšte publika u Srbiji za ovakve filmove?

„Mislim da je angažovan svaki film koji se bavi stvarnošću, svetom oko nas, problemima društva u kome živimo. Film koji polazi od sasvim ličnih, ’malih’ problema može u sebi imati zrno univerzalnog. Mislim da je to film u kome se ljudi prepoznaju, prepoznaju svoje probleme u pričama koje geografski i kulturološki mogu pripadati sasvim drugom kontekstu. Najpre to prepoznavanje između autorki i autora i njihovih junakinja i junaka, a zatim i osećaj koji publika stvara dok gleda film – osećaj da taj film govori nešto i o našim životima, da nam šalje neku poruku, da komunicira.

Verujem da je ključna reč komunikacija – mi kao festival se posebno trudimo da održimo taj odnos sa publikom i da ponudimo filmove koji uspostavljaju tu vezu – inspirišu na akciju, na promenu, na razmišljanje. U svom kraju, u svojoj okolini, promišljanje o stvarima na neki drugi način. Ti filmovi često dodirnu bolne tačke društva, mislim da publika to prepoznaje i ceni – tu nelagodu, ponekad čak i provokaciju koju stvarno dobri angažovani filmovi i autori imaju u sebi.

Ako pogledate program našeg festivala, videćete da su i tematski i formalno-žanrovski filmovi jako različiti – od koncertnog nastupa Nika Kejva do dokumentarnog filma ’Dobro došli u Čečeniju’ u kome su lica glavnih junaka uz pomoć deepfake tehnologije i veštačke inteligencije zamenjena licima dobrovoljaca kako bi zaštitili njihov identitet i živote.

Ove godine u selekciji je nekoliko filmova koji se bave pozorištem, performansom, kontaktom i telom, telesnošću i dodirom – upravo onim što nam u vremenu fizičkog distanciranja i svetske pandemije najviše nedostaje.

Publika ’Slobodna zone’ je veoma raznolika – na svakom festivalu angažovano je u proseku oko 80 volonterki i volontera, to su mladi ljudi koji često i sami žele da se bave filmom ili ga već studiraju. Neki od njih su vremenom postali naši stalni saradnici. Tu su i polaznici radionica dokumentarnog filma ’Slobodna zona Jr.’ i srednjoškolci, članovi žirija 14 plus, koje sa festivalom vezuju naši projekti u srednjim školama. A tu su i ljudi koji nas prate od samih početaka, neka srednja i starija generacija, to je lepo videti kada najavljujemo filmove, tu raznolikost u sali. To nam daje nadu da nešto radimo kako treba.“

Koje teme su na ovogodišnjem festivalu u fokusu domaćih autora, a kakvim pričama se bave strani? O čemu razmišljaju i šta ih provocira?

„Selekcija Horizonti Balkana je koncipirana kao regionalni prozor u svet angažovanog filma. Moj kolega Ivan Bakrač je ove godine odabrao sedam igranih i jedan kratki film i ova selekcija se fokusira na teme (ne)pripadnosti i identiteta, tragičnog istorijskog i porodičnog nasleđa i konflikte koji proizlaze iz potrebe pojedinca da zauzme svoje mesto u svetu koji ne trpi individualnost.

Ti filmovi su izuzetno intimni. Autorka filma ’Nedelje’ okreće kameru ka svojoj porodici i svom ocu da bi razumela deo porodične istorije. Ona u isto vreme traži odgovore na pitanja o mogućnosti sreće i smislu života. I hrvatski autor Ivan Ramljak okreće se prošlosti u potrazi za odgovorima – film ’O jednoj mladosti’ uspeva da na filmskom platnu uhvati onaj neuhvatljivi trenutak kada mladost ustupa mesto zrelom dobu, trenutak kada se ’uozbiljimo’ i ’krenemo dalje’, te male izdaje koje neki nikada ne prebole. Film sveden u formi i beskrajno bogat sadržajem je omaž vremenu koje se nikada neće vratiti i filmska posveta najboljem prijatelju koja nas podseća na sve one koje smo izgubili na našim životnim putevima. I poetski dokumentarac srpske rediteljke Tamare Drakulić ’U slavu ljubavi’ povezuje intimno i društveno – rediteljka sama kaže da je interesuje odgovor na pitanje šta je to što nazivamo ljubav – u svakom smislu – od romantične do ljubavi u smislu solidarnosti i pripadnosti zajednici.

Na programu festivala su i izrazito angažovani filmovi poput eko-trilera ’Šuma’, koji se bavi ilegalnom sečom šuma i spregom korporativnog kapitalizma i korumpiranih vlasti širom sveta koji u borbi za profit nepovratno uništavaju životnu sredinu i budućnost čitavih generacija. I veliki ovogodišnji festivalski hit, rumunski dokumentarni film ’Acasa – moj dom’ ima taj ekološki momenat – romska porodica je proterana iz raja – zelene i divlje delte Dunava nadomak Bukurešta i prinuđena da se navikne na život u urbanoj sredini kojoj ne pripadaju u i kojoj se ne snalaze.“

Kao zajedničke teme filmova najavljene su, između ostalih, želja za komunikacijom i potreba pripadanja zajednici. Koliki je uticaj angažovanog filma na veliko platno jer svedoci smo da su neke teme ovih filmova nakon nekoliko godina pobudile veliku pažnju i igranih filmova, i da li je angažovani film definitivno opravdao status „hrabrijeg brata“?

„Čini se da je igrana produkcija na neki način ostala bez ideja, dok su dokumentarni filmovi doživeli procvat i pokazali kreativnost i vitalnost i publika je to osetila. Ove godine u našem programu dominiraju dokumentarni filmovi kao i hibridne forme – kombinacija dokumentarnog i animiranog filma (’Moj najdraži rat’), dokumentarne forme koje na kreativan način koriste arhivske materijale („Šlingenzif – vrisak protiv ćutanja“, „O jednoj mladosti“) ili tehnologiju baziranu na veštačkoj inteligenciji (’Dobro došli u Čečeniju’). Takođe, dokumentarni film Džerija Rotvela ’Razlog zašto skačem je…’ odličan je primer iskoraka iz domena klasičnog dokumentarnog filma o mladima sa autizmom i njihovih porodica u pravcu audio-vizuelnog eksperimenta koji nas približava unutrašnjem svetu osoba koji žive sa poremećajima iz autističnog spektra.

Kombinacija literarnog teksta – odlomaka iz knjige koju je trinaestogodišnji autistični dečak napisao jer nije mogao da komunicira na drugi način – i vizuelne poezije koju reditelj pronalazi u detaljima koji nam često promiču a za autistične osobe način su na koji percipiraju svet oko sebe, jeste ono što dokumentarni film čini često uzbudljivijim od igranog. Osećaj da upoznajemo stvarne osobe i njihove svetove i da na trenutak postajemo njihov deo. Moć empatije da probleme drugih osetimo kao svoje i da se u njima prepoznamo je ono što filmove čini angažovanim – taj momenat kad kao gledalac shvatite svoje i tuđe zablude i poželite da nešto promenite svojim razmišljanjem i delovanjem.“

Holivudski filmovi, bez obzira na zarade, već odavno posustaju za evropskim kad je reč o kvalitetu. Šta Vi danas smatrate intrigantnim kad govorimo o temama koje biraju evropski reditelji?  

„Ako pogledate, recimo, ovogodišnje nominacije za Evropsku filmsku nagradu (EFA), videćete da tim izborom dominiraju filmovi (nekoliko ih je i na ’Slobodnoj zoni’) koji se bave odnosom sistema i pojedinca, korupcijom, odnosom prema sećanju i nasleđu prošlosti, uzrocima i posledicama migrantske krize i rata u Siriji i Ukrajini, ali i veoma ličnim ili naizgled lokalnim temama.

Izuzetno dominantne teme su i preispitivanje nasleđa kolonijalizma, ekološke teme, erozija demokratije. Ti filmovi su jednostavno uzbudljiviji od bilo kakve fikcije i neuporedivo nas se više tiču. Velika većina holivudskih ’hitova’ je izgubila pravu vezu sa publikom i više su instant senzacije oslobođene prave suštine.“ 

Evidentna je sve veća popularnost do juče malih kinematografija, koliko su njihove teme zapravo neke neispričane angažovane priče?

„Veliki festivali su uvek u potrazi za novim imenima i mladim nadama, novim glasovima, kako se to često kaže. Međutim, bez velike finansijske i podrške producenata i distributera veoma je teško doći u glavni program nekog od A festivala. Često su zbog toga prateći programi bolji od glavnih, takmičarskih, jer su dovoljno otvoreni za ’male filmove’ i mlade autor(k)e i debitante. Što su selektorke i selektori otvoreniji za nove sadržaje i teme, za same autore i suštinu onoga o čemu ti filmovi govore i kako komuniciraju sa publikom, bez obzira na producentsku zaleđinu i velika imena, to su im programi bolji. Tako do festivala, nagrada i pred širu publiku dolaze filmovi koji bi ostali u okvirima svojih kinematografija i/ili govornog područja. Što se kvaliteta filmova tiče, ne postoje ’male kinematografije’, samo nedovoljno poznate ili neotkrivene. Ti filmovi su onda prava radost i istinsko otkriće i za selektore i za publiku.“

Šta smatrate najvećim doprinosom Festivala „Slobodna zona“, koliki je uticaj filmova na drugačiji doživljaj publike, a time i na stvaranje jednog drugačijeg gledaoca?

Program Slobodna Zona Junior uspešno realizuje Fond B92 više od deceniju i po. Filmski festival “Slobodna zona” Fond B92 osnovao je pre 16 godina i realizovao ga punih 13 godina. Pre 3 godine realizaciju festivala preuzelo je Udruženje „Filmski festival Slobodna Zona“, čiji je Fond B92 jedan od osnivača koji i dalje podržava sve delove programa Slobodna zona, od festivala, koji se tradicionalno održava u prvoj nedelji novembra svake godine, do turneje festivala po celoj Srbiji.

„Mislim da je naš doprinos u tome što smo tokom ovih 16 godina uspeli da stvorimo kontinuitet – publika festival željno očekuje i radujemo se jedni drugima svakog novembra. Tu su i različiti edukativni programi koji su tokom godina potekli i razvili se iz samog festivala. Pre svega projekti ’Slobodne zone Junior’ za korišćenje filma u nastavi, školski putujući bioskop i radionice angažovanog filma za mlade (iz Srbije ali i regiona) koje se održavaju od 2007. godine. Neki od polaznika/ca tih radionica su danas filmski stvaraoci i njihovi filmovi osvajaju nagrade i prikazuju se na festivalima, uključujući i ’Slobodnu zonu’.

Trudimo se da rastemo sa našom publikom, da se i sami menjamo – neprekidno smo u potrazi za novim formama komunikacije, širenja znanja i umrežavanja.

Od letos je u toku projekat za mlade od 15 do 26 godina ’Naše razlike su naša snaga’, koji razvijaju ideje za dokumentarne filmove od kojih će najbolji biti snimljeni i prikazani na sledećoj ’Slobodnoj zoni’. Već tokom mentorskog rada sa njima jasno je da ti mladi ljudi nepogrešivo osećaju probleme vremena i društva u kome živimo i mi im pomažemo da ih artikulišu kroz dokumentarni film. Svaki od tih budućih filmova u sebi ima tu autentičnu iskru angažovanosti – koja lične priče čini univerzalnim a lične borbe zajedničkim.“ 

Gde vidite srpski dokumentarni i angažovani film u evropskoj i svetskoj kinematografiji? 

„Naš dokumentarni film ima tradiciju koja potiče iz jugoslovenske dokumentaristike i veterani dokumentarizma poput Želimira Žilnika su i dalje izuzetno aktivni. Tu je i neka srednja i mlađa generacija dokumentaristkinja i dokumentarista koji imaju puno uspeha na evropskim i svetskim festivalima. Uzbudljivo je što su njihova interesovanja, likovi i priče kojima se bave veoma raznovrsni – od kritičkog promišljanja jugoslovenskog nasleđa do tema odrastanja u malim sredinama, tema nasilja i zlostavljanja u porodici pa do dokumentaraca koji se bave suočavanjem sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji, ali i ekološkim i klimatskim aktivizmom.

Raduje i okretanje hibridnim formama i poetskom dokumentarcu, kao i veća, odnosno kontinuirana finansijska podrška FCS-a dokumentarnom filmu. Na filmskim školama u Srbiji, ali i u okviru nekoliko privatnih inicijativa već sada stasava nova generacija filmskih stvaralaca kojima je dokumentarni film sve bliži i sigurna sam da ćemo ih uskoro viđati i na domaćim i na svetskim festivalima.“