Vučićev trenutak istine

Piše: Boško Jakšić

Nesreća nikada ne ide sama, mogao bi da kaže Aleksandar Vučić pošto su mu Srbi iz Hrvatske održali čas kako se doprinosi normalizaciji u regionu u trenutku kada se predsedniku steže omča oko vrata da konačno reši kosovski problem.
Kada je Vučić “raskrstio” s radikalima Vojislava Šešelja, govorilo se da je on “projekat” stvoren naporom tadašnje Demokratske stranke Borisa Tadića i nekih članica Evropske unije kako bi s kredibilitetom nacionaliste obavio posao oko Kosova. Bilo je to 2008. Mnogo vremena je proteklo u raznim pregovorima Beograda i Prištine, ali sem nekoliko tehničkih dogovora, dugoročno održivog rešenja nije bilo. Zapad je strpljivo, moguće i ne previše zainteresovano, čekao. Vučić je dobijao punu podršku, pa se ubrzo potvrdilo da je raskrstio sa starom strankom, ali ne i s njenom pogubnom ideologijom. Bivši premijer, a sadašnji predsednik neometano je uspostavljao sistem autoritarne vlasti pretvarajući Srbiju u “republikansku monarhiju”, a nacionalizam je koristio da pokvari odnose sa svim susedima. Igrao se Vučić po dvorištu regiona, a kontakti s liderima EU, Rusije i Kine doprineli su da umisli da je i on jedan od velikana svetske scene. Zaslepljen sopstvenom veličinom, nije – poput Slobodana Miloševića čiji je bio ministar informisanja – primećivao da se velika geostrategija uvlači na mali Zapadni Balkan.

Udaljavanje od Evrope

Rusija je počela da logoruje po regionu utvrđujući se pre svega po Srbiji i Republici Srpskoj. Gasovodima se transportovao i autokratski putinizam. Potom je nastupila Kina vešto koristeći apetit regiona za investicijama da bi promovisala svoju komunističku varijantu efikasne autoritarnosti. Srbija se sve više udaljavala od Evrope. Počela je da vodi spoljnu politiku sasvim nedoličnu zemlji kandidatu za članstvo u Uniji, a unutrašnja politika sve je manje ličila na državu čije su ambicije funkcionalna demokratija. Amerika je prva detektovala rast “malignih” uticaja koji onemogućavaju da region reši svoje zaostale konflikte. Umesto terena koji bi bio homogenizovan članstvom u EU i NATO, kosovski spor pretio je da se pretvori u “zamrznuti konflikt” – na radost Kremlja.

Amerikanci su se posle vremena odsustva angažovali na Zapadnom Balkanu, prvenstveno vođeni željom da Kosovo skinu s agende destabilizirajućih faktora. Posredovanje u rešavanju decenijskog spora Grčke i Makedonije oko imena dalo je novu energiju administraciji Donalda Trumpa. Niko još nije postavio rok za završetak pregovora započetih 2013, ali posle izgubljene prošle godine sasvim je jasno da Zapad neće dopustiti da kosovski dijalog podeli sudbinu izraelsko-palestinskih ili grčko-turskih pregovora oko Kipra. Francuski predsednik Emmanuel Macron govori da pregovori moraju da budu okončani do kraja godine. Moguće da budu produženi za šest meseci, ali ne više od toga. Uvećavao se pritisak i na Srbiju i na Kosovo, čiji su lideri, naviknuti na ritualna viđanja s posrednicima EU u Bruxellesu, bili pomalo zatečeni količinom energije koja je počela da zrači iz Washingtona. Onda su Amerikanci u julu morali da otkažu “istorijski” sastanak Vučića i Hashima Thacija zbog objavljivanja optužnice protiv kosovskog predsednika i ekipe osumnjičenih za 100 ubistava. Evropska unija počela je da se budi iz sedmogodišnjeg zimskog sna, perioda nemoći, bezidejnosti i nedostatka energije da obezbedi ispunjenje i onoga što je u Bruxellesu davno dogovoreno. Josep Borell, šef diplomatije EU, samobodreći tvrdi da Unija ima vodeću ulogu u dijalogu. Odmah je zakazana obnova dijaloga – ovoga puta na nemačko-francusku inicijativu. Susret predsednika Srbije i novog premijera Kosova Avdullaha Hotija nije dao rezultate, ali je potvrdio da birokrate EU postaju svesne da će, ukoliko Amerikanci reše gorući evropski problem, to biti ozbiljan šamar njihovim diplomatskim umećima.
Agresivna diplomatija Donalda Trumpa, koji se pismima Vučiću i Thaciju decembra 2018. direktno angažovao na rešavanju gorućeg pitanja Zapadnog Balkana, ponovo istiskuje sve druge međunarodne aktere pregovaračkog procesa. Pregovarači Beograda i Prištine pozvani su u Washington 4. septembra, što je nova prilika da Amerikanci zadrže inicijativu. Iako se prvo govorilo da je tema sastanka ekonomija, pominje se mogućnost prisustva šefa Bele kuće lično. Vučić bi svakako želeo da u svoj CV unese i razgovore s Trumpom, ali u ovim okolnostima mora da se plaši. Američki predsednik svakako se ne bi pojavio da prisustvuje potpisivanju Pisma o namerama za izgradnju autoputa od Niša do Prištine. Njegovo pojavljivanje nosi veliku političku težinu i želju da, posle posredovanja u normalizaciji odnosa Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, zabeleži još jedan spoljnopolitički poen uoči izbora.

Promjena granica?

Šta će biti na stolu? Da li je ideja teritorijalnog razgraničenja, promena granica – koja je draga Vučiću i Thaciju, ali je od kraja 2018. bila predmet oštrog sporenja Evropljana i Amerikanaca – poslata u arhiv? Da li se, kao što se spekuliše, radi o završnom sporazumu koji bi bio ponuđen po principu uzmi ili ostavi? SAD i predstavnici Prištine ponavljaju da je međusobno priznavanje dve države jedino rešenje. Trump nije poznat kao strpljiv pregovarač. Od takvog scenarija se Vučiću diže kosa na glavi. Tvrdi da je njegova “sveta dužnost” da odbije nezavisnost Kosova. Pritom je i pod dodatnim pritiskom, ali taj je sam odabrao: Milorad Dodik konstantno pokušava da uveže pitanje Kosova s Republikom Srpskom po principu “njima država, i nama država”.
Vučić ne sme da odbije, ne sme da prihvati. Iako bi nagrada Srbiji bilo ubrzavanje puta ka EU i poneka milijarda eura, on grozničavo pokušava da nađe neki drugi tekst za pravno obavezujući sporazum kojim bi konflikt bio rešen. Njemu se žuri. Ishod novembarskih predsedničkih izbora u SAD-u postaje sve neizvesniji, a eventualna pobeda Joea Bidena i povratak “klintonijanaca” na vlast već izaziva košmare po zvaničnom Beogradu zbog njihovih otvorenog proalbanskih stavova. Trump je šansa, ali i Trump želi očuvanje kosovske nezavisnosti.
Opcije su sužene. Jedina, pod uslovom da Kosovo odustane od zahteva da je prizna Srbija, bila bi stolica Kosova u UN-u, čime bi se prekinula blokada Srbije za ulazak Kosova u međunarodne institucije. Približava se Vučićev trenutak istine: ispunjavanje onoga zbog čega je “uz pomoć prijatelja” i došao na vlast.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.