Kako preživeti distancu

Piše: Nataša Gvozdenović

Ovogodišnji Bitef festival odložen je za narednu godinu kada će biti održana dva izdanja festivala – ovogodišnje pedeset četvrto i naredno pedeset peto izdanje festivala biće praktično spojena u jedno dugo i, kako organizatori najavljuju, spektakularno izdanje Bitefa. No, ove godine, kako se kontinuitet ne bi narušio, biće održan trodnevni Prolog za naredni festival. Prolog će se održati od 12. do 14. septembra na Skveru Mire Trailović pod sloganom pedeset i četvrtog Bitefa “Na ivici budućnosti”. Program će se sastojati od pozorišnih predstava, stručnih i naučnih tribina i razgovora, kao i susreta sa pozorišnim umetnicima.

Sa umetničkim direktorom i selektorom Bitefa profesorom Ivanom Medenicom govorimo o Bitefu i pozorištu danas u kontekstu pandemije, kao i o mogućnostima koje dolaze, kako slogan festivala kaže, o onome što vidimo – na ivici budućnosti.

“VREME“: Bitef je poligon, kako ste rekli, koji pokazuje da je teatar u ovim okolnostima moguć. Kakav je to teatar?

IVAN MEDENICA: Pre svega dužni smo da obezbedimo sve antipandemijske mere. U principu, velika predstava na velikoj sceni takođe može da se igra, jer antipandemijske mere takođe podrazumevaju otprilike jednu trećinu kapaciteta sale. S tim što sa velikim predstavama imamo dvostruki izazov. Po meni veći je problem i nekako, tužnije je, ako u velikoj sali imate jednu trećinu gledalaca, nego ako imate jednu trećinu u maloj sali. Drugo, ansambl predstave podrazumevaju određene rizike i za same izvođače. Ono što će biti glavni izazov za domaće pozorište jeste kako taj problem rešavati – da li će se glumcima ostaviti slobodan izbor da, ukoliko se ne osećaju bezbedno, odbiju da igraju u takvim ansambl predstavama ili ne. Zbog toga smo mi i odlučili da Bitef prolog do koga nam je jako stalo iz više razloga, ostvarimo sa predstavama u kojim tih rizika nema. Kao što je poznato u predstavi Dolina jezeimamo jednog izvođača koji je humanoidni robot, dok ova druga švajcarska predstava koju sam spominjao, na čijem dolasku se radi, a to je predstava Biti Arijela F ima jednog živog izvođača i njegovu partnerku koja je zapravo jedna hologramska projekcija. Mislim da bi se prevashodno trebalo koncentrisati na manje formate i one predstave u kojima za izvođače ima manje rizika. Što se tiče sala – jedna trećina kapaciteta će biti popunjena kada se te distance budu ostvarile.

Kakav je stav organizatora Bitefa prema samom festivalu, kako iz umetničkog tako iz organizacionog i finansijskog

Odluka da se sledeće godine desi duplo izdanje Bitefa je racionalna, doneo ju je gradski sekretarijat za kulturu. Svako malo pogoršanje sa pandemijom je rizik da se uvedu karantini za ljude (koji bi bili naši gosti) koji bi se vraćali iz Srbije u neke strane zemlje, što bi automatski dovelo do otkazivanja predstava. Dakle, organizovanje Bitefa u punom obimu je nešto što mi nismo mogli, ne zbog nas, nego iz objektivnih razloga, da garantujemo. Mi smo pokušavali sa svim mogućim modelima – od igranja u hangarima u Luci Beograd, preko igranja na otvorenom, do igranja u zatvorenom sa svim antipandemijskim merama… Ova odluka je pogotovo racionalna, zato što nam omogućava da sledeće godine napravimo spektakularnije izdanje festivala. Ono do čega je nama u timu bilo veoma stalo jeste da se ipak uloži napor da se i ove godine Bitef desi. To nam je važno iz više razloga: zbog kontinuiteta festivala koji nije prekidan u svojoj istoriji dužoj od pola veka, zato da bismo pokazali, a misija Bitefa je da budemo prvi, da budemo ledolomci, kako je moguće pozorište u ovim uslovima. Volim da kažem da pokazujemo da je pozorište moguće u ovim uslovima ne samo kao umetnička praksa nego kao društvena praksa. Pozorište kao agora gde se otvaraju važna društvena pitanja. Stalno se pozivam na onaj čuveni esej Đorđa Agambena koji je kod nas objavljen na sajtu Peščanika, a koji najavljuje smrt univerziteta kakve ih znamo od dvanaestog veka, jer za stvarnu kritičku debatu neophodno je fizičko prisustvo, razmena. Znamo da prave komunikacije nema bez podteksta koji telesni govor donosi, energija sagovornika… Iluzija je da su čet-rumovi adekvatan kontekst za suštinsku razmenu mišljenja, o tome mogu da svedočim i kao profesor. Onlajn nastava je bila uspešna u izvesnoj meri, završili smo semestar, ali tu nikakve suštinske razmene između studenata i profesora nije bilo. Ugrožene su mnoge manifestacije telesnom distancom, govorim o onome što Habermas naziva javnom sferom, ugrožen je Univerzitet, parlamentarni konteksti, ugrožene su kafane kao bitno mesto političkih susreta i debate. Mi hoćemo na ovogodišnjem Bitefu, tačnije Prologu festivala, da oživimo pozorište kao mesto društvene debate. Važne su predstave, biće ih onoliko koliko mogućnosti dozvoljavaju, ali su nam važne debate poput ove koju ću voditi sa Fišer Lihte preko razgovora kako omogućiti finansijski, produkcijski, politički da izvođačke umetnosti opstanu u kontekstu pandemije, do Filozofskog teatra…

Znači – nema odustajanja?

Nikako.

Kompletan intervju potražite na portalu Vreme.