Kako je građanima otet Beograd

Deo intervjua Sonje Ćirić sa arhitektom Đorđem Bobićem, objavljen u nedeljniku Vreme

“Zapisuje Građanin šta se zbivalo u minulim danima, da učinjeno njegovom gradu, njemu i sugrađanima, ne potone u more zaborava, da opomene sebe i sugrađane na oprez, da pozove na pamćenje onoga što gradu interesna udruga čini”, napisao je Đorđe Bobić u uvodu upravo objavljenog Dnevnika jednog građanina.

Đorđe Bobić je autor brojnih urbanističkih i arhitektonskih projekata, učestvovao je na mnogim javnim konkursima i na njima je nagrađivan, bio je prvi glavni arhitekta grada Beograda, a posle nekoliko knjiga u kojima, kako kaže, traga za gradom u kojem građani mogu da žive u skladu sa svojim svetonazorom, napravio je neobičan dnevnik, hroniku grada u slici i reči o Beogradu našeg vremena u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana – da se ne bi zaboravilo.

Dnevnik jednog građanina, koji je nastajao od 2015. do maja ove godine, nastavlja se na Bobićevu zbirku eseja Arhitektura u iznudi. Izdavač obe knjige je beogradski Arhipelag.

“VREME“: U uvodu Dnevnika kažete da se grad vekovima menjao uz uvažavanje glasa većine, a da je onda to ukinuto, pa vam se sada čini da ste u nekom drugom, vama nepoznatom mestu.

ĐORĐE BOBIĆ: Grad je osetljiv na nove forme života građana i prilagođava im se. Promene urbane strukture treba da prati gradska vlast i podstiče dijalog sa strukom, građanima pre svega, da rešenja nalazi putem javnih konkursa, uvažavajući različita mišljenja i stavove, da traži rešenja u kompromisu ili poštujući glas većine. Čak i za vreme komunističke vladavine komunikacija sa građanima je postojala i grad se razvijao na korist društvene zajednice. Onda je došla promena, pa se sada građani a da ih niko i ne pita nasilno prilagođavaju gradu koji vlast i kapital stvaraju u skladu sa svojim interesima. Vlast u Beogradu prekinula je i komunikaciju sa delom struke nesaglasne sa njihovim delovanjem, i grad je otuđen, oduzet je građanima i menja se po volji vlasti. Postao je neprepoznatljiv za ljude koji u njemu žive. Pa ako niste u nekom kraju bili duže vreme, na Trgu Republike na primer, možete se iznenaditi njegovim novim izgledom – kao da ste izašli iz voza neku stanicu ranije i pogrešili grad.

Osim što ga nasilno prisvajaju, vlastonosci, kako u Dnevniku nazivate gradsku vlast, pretvaraju Beograd u ružan grad. Da li se radi samo o nemanju ukusa i znanja ili o nečem opipljivijem?

Vlast i kapital su udruženi napali i osvojili grad i ustanovili novi model, investitori kreiraju pravila, kontrolišu urbanističku delatnost, stvorili su gradske institucije po svojoj potrebi pa tako čak i Gradski zavod za zaštitu spomenika, Urbanistički zavod i Sekretarijat za urbanizam podržavaju i odobravaju njihove namere, poslovne i političke ciljeve. I onda Beograd na vodi, Trg Republike, izmeštanje železničke stanice u Prokop bivaju prihvaćeni. Beograd na vodi se gradi uz priču vlasti da je taj poduhvat od velike koristi za javni interes jer se uređuje deo grada do sada zapušten a sa velikim potencijalom. A radi se o poslu od nekoliko milijardi evra privatnog kapitala koji se plasira u Beograd i koji kontroliše manja grupa imalaca kapitala uz podršku i državne i gradske vlasti. Tako je javni interes pretočen defakto u privatni, pa je zato i bilo moguće da Beograd na vodi promeni bit grada i uništi vizuru na Beogradski greben, ukinuvši, iz lukrativnih interesa, odredbu po kojoj je potez od Pobednika do Hrama Svetog Save zaštićena vizura kao kulturno dobro. One koji imaju primedbe i ne slažu se sa predlogom vlast svrstava u neprijateljsku legiju i ne sluša njihovu reč kako privatni interes ne bi bio ugrožen. To što je javno gradsko zemljište poklonjeno privatnom investitoru samo pokazuje do koje mere je vlast posrnula i odustala od svojih obaveza prema gradu i građanima.

Ne radi se ovde o znanju i pravoj proceni vrednosti. Postoji deo struke, ljudi iz sfere kulture i obrazovanja ali i građani koji sagledavaju grad, znaju šta je za razvoj grada dobro i neophodno kako bi funkcionisao na dobrobit građana, pa kažu da je premeštanje železničke stanice iz centra u Prokop za grad loša vest. Ali vlast je to skrajnula, praktično te reči zabranila i ne samo o Prokopu, u poslednje vreme oprečno mišljenje je proglašeno neprijateljskim i štetnim po grad sve u cilju zadovoljenja političkih namera i interesa kapitala koji je očito za ovdašnju vlast primaran. U tom kontekstu ne treba zaboraviti lažnu i nameštenu anketu kao odgovor na protest građana protiv nadrealne budalaštine premeštanja Starog savskog mosta u park kod Ušća jer drugog odgovora vlastonosci nisu imali, posegli su za prevarom i taj model delovanja obeležava njihovo vreme upravljanja Beogradom.

Ceo intervju možete pročitati u nedeljniku Vreme.