Selma Jahić: Priznanje genocida potrebno za pomirenje i poverenje Bošnjaka i Srba

Piše: Milan Nešić

Tada je, pre dvadeset pet godina, uprkos obećanjima Ratka Mladića bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske da će lokalno nesrpsko stanovništvo koje ne želi da ostane u Srebrenici biti sigurno prebačeno na područje pod kontrolom suprotstavljene Armije BiH, ubijeno više hiljada – mahom muškaraca i počinjen genocid – što su činjenice potvrđene, konačnim i prvostepenim presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.

Među njima, kako nam je ukazala Selma Jahić, bio je i deda naše sagovornice, kao i više njenih daljih rođaka.

Na fotografiji: Memorijalni centar Potočari – kompleks izgrađen u znak sećanja na žrtve genocida nad Bošnjacima Srebrenice tokom rata u Bosni i Hercegovini. U mezarju (groblju) Memorijalnog centra Srebrenica do sada je sahranjeno 6.610 žrtava, a traga se za još više od hiljadu nestalih osoba.

Ratko Mladić, koji je do hapšenja 2011. u bekstvu bio punih četrnaest godina, 2017. prvostepeno je, pred Haškim tribunalom, osuđen na doživotnu robiju za genocid u Srebrenici, progon Bošnjaka i Hrvata, terorisanje građana Sarajeva i uzimanje pripadnika mirovnih snaga Ujedinjenih nacija za taoce. Donošenje drugostepene presude nakon žalbenog postupka, zbog globalne pandemije koronavirusa, odloženo je za 2021. godinu.

Republika Srpska, entitet unutar federalno uređene Bosne i Hercegovine, ali i Srbija, uprkos sudskim presudama kojima se masovni zločin nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici BiH označavaju genocidom, ne prihvataju tu formulaciju.

“Najbitnije je da se prizna šta se desilo kod nas u Bosni. Da srpski narod prizna genocid kod nas. Da se to desilo”, kaže za Glas Amerike Selma Jahić koja po sopstvenom priznanju, prvi put javno govori o svojim sećanjima iz perioda rata, vremenu koje je provela u bazi UNPROFOR-a u Potočarima, odlasku u Tuzlu, preseljenju u Austriju i susretu sa ocem koga godinama nije videla.

Intervjuu je prethodila njena objava na društvenoj mreži Tviter u kojoj je opisala iskustva koja je proživela pre nego što je napustila Srebrenicu avgusta 1995.

“Pričala sam sa drugima koji su isto preživeli što i ja. Niko od nas ne traži neku pravdu – da se nešto kažnjava. Nego samo da se prizna da se to desilo. Da se kaže jeste se desilo i da se više ne negira. Da se više rane ne otvaraju narodu. Narod hoće da se smiri. I hoće da živi u miru”, podvlači ona.

Selma Jahić, koja se školovala i obrazovala u Austriji gde radi kao menadžerka javnih nabavki kaže da se seća perioda neposredno pre rata i života u selu Bljećevi u opštini Bratunac. Odlazaka u Beograd u posetu familiji, životinja beogradskog Zoološkog vrta, putovanja po Bosni i porodičnih odmora.

“Sjećam se da je otac počeo da pravi novu kuću, trebalo je da se selimo. Dobio je dobar posao u Beogradu. Planirali smo odmore – slavili Božiće, Nove godine. Djeca su inače kod nas slobodnije živjela – odrasla sam na selu. Ideš po livadama, bereš, siješ, uživaš sa komšilukom. Sve je bilo radosno i bez brige. Sve je lagano, bez stresa i tereta. Niko od nas se nije nadao da bi se moglo desiti ono što se desilo”, kaže Jahić.

Glas Amerike: Kada ste i kako shvatili da je počeo rat u čitavoj zemlji i u vašem okruženju?

Jahić: Kao dijete sam možda malo kasno shvatila – jer je dijetetu teško da shvati da je rat. To se desilo kada je poginuo pranđed (pradeda, prim.nov.) To se dogodilo odmah na početku. Kod nas su se prvi napadi dogodili na početku maja 1992. Tokom prvih napada smo bježali u Bratunac. Kada smo se vratili napada je bilo sve više i više. Tada je pranđed poginuo. Kada sam pitala mamu gdje je matori đedo – šta je sa njim bilo i ona mi objasnila – shvatila sam da se dešava nešto strašno. Kad puca – to znači bježi! Kupi se i bježi. Sklanjaj se, bacaj se na zemlju. Tada sam razumela šta je to strah i da se bojim. Prije toga, kada je na primer bilo pucanja, tada to kao dijete ne shvaćaš da od toga treba da te bude strah. Tek kasnije – što je više i više naroda ginulo onda se i ti isto plašiš. Nisam razumjela šta je rat tačno, to sam shvatila tek kada sam malo odrasla, ali se jasno sjećam straha koji sam osjećala.

Glas Amerike: Dakle, prvo neposredno sećanje i signal da se događa rat je pogibija vašeg pradede 1992.?

Jahić: Da. Maja 1992. On je prvi kod nas u selu poginuo.

Glas Amerike: Pomenuli ste da je vaš otac otišao u Austriju 1992. Da li je za to postojao neki konkretan neposredan povod – da li se osetio ili bio neposredno ugrožen?

Jahić: Otac je radio u Beogradu. Kad je počela pucnjava kod nas su zatvorene granice. I više nije mogao da se vrati. Majka mu je rekla – bježi, skloni se. Idi vani, bježi iz Srbije. Ne gledaj na nas. Šta se sa nama desi – desiće se. Nije znao da li će preživjet i nije mogao da se vrati. Prvo je stigao do Njemačke. Tamo nije dugo ostao i prešao je u Austriju. Tamo je pokušavao da nas nađe i da nas prevede. Nije odmah na početku to uspeo – tek smo se na kraju sa njim srele.

Glas Amerike: Otac vam je iz Srbije otišao u Austriju tako da se faktički niste i oprostili od njega?

Jahić: Tako je, oproštaj se nije desio u pravom smislu.

Glas Amerike: Koje je vaše poslednje sećanje na oca – pre nego što ste ga ponovo videli u Austriji kada ste se tamo našli?

Jahić: Sjećam ga se sa slika koje je mater meni i mom bratu pokazivala. Dobijali smo od njega pisma preko Crvenog krsta i uvijek je slike slao. I mater nam je uvijek objašnjavala da je to otac. Teško je bilo bez oca uz rat. Ali je, na neki način, bolje bilo što nije bio tu. Na kraju krajeva.

Glas Amerike: Kako ste vi, vaša porodica i sunarodnici živeli tokom ratnih godina do jula 1995. Kako se dolazilo do najosnovnijeg: odeće, lekova, hrane, pijaće vode?

Jahić: Jako teško. Imali smo velike periode gdje nismo imali nikako hrane. Kilo brašna na četiri, pet osoba u kući. Sa time moraš da prođeš tri-četiri sedmice. Nije bilo soli, ni šećera ni ulja. Nije bilo čiste vode za kupanje, niti haljina ako ti zatreba kad padne zima. Jako je teško bilo. Narod se mučio. Majka je, sa drugim seljanima, odlazila u potragu za hranom – u tom periodu nismo imali ništa da jedemo. Ili je išla da traži humanitarnu pomoć koja je bacana iz aviona. Saznaš gde će pasti paketi, ali je za jednu ženu samu, to bilo jako teško. Muškarci su od nje bili jači, dolazili su i neki ljudi sa puškama koji su uzimali sve za sebe. On ima pušku u ruci i može da te strelja tako da je bilo bježi kući i ostani gladan.

Glas Amerike: Pamtite li prelazak Srebrenice pod kontrolu snaga Vojske Republike Srpske? Da li možete da opišete reakcije i očekivanja vaših bližnjih u tom trenutku?

Jahić: Sjećam se da su neki naši vojnici vikali na nas da odmah idemo u Potočare – Srebrenica će pasti. Mi smo sišli dole, narod se okupio, srpska vojska još nije došla. Čekali smo, bilo je poslepodne, i bilo je jako vruće. Majka je htela da jedemo nešto na brzinu, uzela je jedan lonac, i stavila krompire da se kuhaju. U tom trenutku, dok se krompiri kuhaju, čujemo Vojska Srpske dolazi. Narod izašao, stoji i čeka. Bili smo žedni, jedna od tetki otišla je do izvora da donese vode. Vratila se vičući da u vodi ima krvi. Rekla je da je voda krvava. Moja mater je stisla brata i mene za ruke, drži nas, i drhti. Onda sam videla kako dolazi njihov bataljon, armija sa puškama. Kao dijete nisam imala pojma šta se dešava. Samo da se u zraku osjećao strah.

Glas Amerike: Sećate li se dolaska u Potočare u vojnu bazu snaga Ujedinjenih nacija? Kakva su osećanja prevladavala među stanovništvom koje je tamo potražilo zaštitu?

Jahić: Tada kao dijete nisam osećala strah. Nisam razumjela u tom trenutku zašto se svi ostali boje. Jer su vojnici Srpske bili ljudi kao mi. Ali kada bih pogledala majčino lice vidjela bih da plače i drhti. I tada bih mislila da ovo nešto nije u redu. U godinama poslije toga nisam mogla da vjerujem ljudima. Bilo šta. Izgledali su kao mi – a željeli su nam zlo.

Glas Amerike: Da li ste prisustvovali obraćanju Ratka Mladića? Kako su bila shvaćena i prihvaćena njegova obećanja i šta se, sa druge strane, zaista dogodilo?

Jahić: Čim su se kamere ugasile više nije bilo ono što je pričao. Mi smo njemu vjerovali kada smo bili na Potočarima. Narod je njemu vjerovao. Djeca su tamo trčala, hoće hljeb, čokoladu. Brat i ja smo vidjeli da se tamo dijeli mi smo htjeli tamo da idemo da se i nama dade. Gladni smo bili. Mater nam nije dala. Hvala bogu. Nije nam dala da idemo tamo. Na kraju krajeva, jednom rukom te hrani, a drugom kolje. Na neki način.

Na fotografiji: Izbeglice sa područja Srebrenice okupljene u bazi holandskog bataljona mirovnih snaga UN u Potočarima; 13. jul 1995.

Glas Amerike: Muškarci su odvojeni od žena i dece koji su transporotvani. Među njima ste bili i vi. Koliko je članova vaše porodice u tom trenutku bilo u Potočarima? Jesu li svi uspeli da ih napuste?

Jahić: Bili smo zajedno mater, brat i ja. Dvije tetke sa malom djecom. Jedan tetak koji je uspeo da pređe preko šume. Imam četiri tetka koji nisu prešli – poginuli su u ratu. Dva su bila uzeta dole na Potočarima. Moj djedo koji je isto na Potočarima uzet. I pranđed što je ubijen. Ima i mnogo rođaka, sa očeve i materine strane, to ne mogu da pobrojim koliko ih ima.

Glas Amerike: Vi ste sa majkom i bratom poslati za Tuzlu. Kako je to izgledalo?

Jahić: Stavili su nas u jedan kamion. Tog dana je, kao i ostalih, bilo jako toplo. Nismo imali nikakvog pića ili vode. Narod je padao u nesvjest. Sjećam se da je bila jedna trudna žena trebalo joj je vode. Moja mater je imala jednu flašu sa sobom. Voda je bila vrela kao da si je uzeo sa šporeta. Nije mogla da je se napije kako treba koliko je bila vrela. Stigli smo do jedne raksrsnice i vozač je zaustavio i izašao iz kamiona. Rekao nam je da nastavimo putem i nigde da ne skrećemo. I stići ćemo do mesta gdje su naši. Dugo smo išli tim putem i stigli smo jednog našeg vojnika koji nas je uputio do Crvenog krsta gdje smo mogli da se smjestimo. Jedna moja teta koja je na početku rata prešla da živi u Tuzli nas je čekala i našla.

Glas Amerike: Kakva su vam sećanja na to kada je postalo jasno da većina muške populacije nije evakuisana iz Srebrenice – već stradala u masovnim ubistvima?

Jahić: Tačno se sjećam, bili smo u jednom šatoru. I ulazila je još jedna familija iz našeg sela sa nama. Mater i dvije ćerkice. Njihov otac je isto trebalo da dođe. Moja nana je stigla sledećeg dana i rekla da je muž iz te familije bio zaustavljen. I prije toga svi su se pitali gdje su muškarci. Čekali smo i one koji je trebalo preko šume da dođu – jer je trebalo da stignu na isto mjesto. Ali nisu. Prolazili su dani – skoro da nije stigao nijedan muškarac. Žene koje su pristizale počele su da pričaju da strijeljaju muškarce, da se čuju pucnji, i da oni nestaju. Moja baka pokušala je da ostane sa mojim đedom – rekla nam je da je tražila da uzmu i nju sa njim. Jedan čovek, koji nam je bio komšija, rekao joj je da ona ide – a da on ostaje. I tako su i njega, na kraju krajeva ubili, čuli smo da su ga uzeli i odveli iza brijega.

Glas Amerike: Kako se vi danas osećate povodom toga?

Jahić: Teško. Inače, prolazi vrijeme. Mislim se da će se malo zaboravit – da nekako jednom lakše postaje. Ali više sam sebe lažeš – probaš da se utješiš. Čim dođu neke slike, nečija imena. Počneš da pričaš o nekoj osobi – odmah ti teško. Odmah bi hteo da plačeš. I to mi je došlo ovih par zadnjih dana. Zato sam i počela da pišem ovo sve. Zato što mi je bilo jako teško.

Glas Amerike: Kako je vaša porodica stigla do Austrije? Posle koliko godina ste se spojili sa ocem?

Jahić: Odmah u avgustu smo prešli u Austriju. Tražili smo da dobijemo vizu za Austriju. Pasoš smo dobili, ali nismo dobili vizu. Moja tetka, koja nas je sačekala u Tuzli, sa decom je dobila vize za Njemačku. Uprkos tome što nismo imali papire krenuli smo sa njima – da nekako prođemo. Autobusom smo išli do Mostara. Onda nam je jedan čovek pomogao, dali smo mu para – u to vrijeme se to tako radilo, koji nas je preveo preko hrvatskog dijela Mostara. Tako smo došli do Hrvatske na čijoj granici nas je čekala jedna žena koja se bavila prevozom izbjeglica. Dala nam je hrvatska imena da niko ne sazna da smo mi Muslimani. Jedno vrijeme smo bili u Hrvatskoj odakle smo na crno prešli do Slovenije. Tu smo već imali neke papire za koje nam je pomogla Katolička crkva. Moj otac je bio u kontaktu sa njima i pomogli su nam da pređemo preko granice u Austriju. On nas je čekao na austrijskoj granici. Tu sam ga prvi put videla.

Glas Amerike: Posle koliko godina?

Jahić: Tri godine je to bilo.

Glas Amerike: Kako vam je to izgledalo?

Jahić: Ja sam njega znala samo sa slika. Moja mater se, normalno, jako radovala. On je zagrlio i ljubio, a mi kao djeca – za mene je on tu bio neki nepoznat čovjek. Jeste on moj otac – znadem ga sa slika. Ljubav je tu, ali opet nepoznata osoba. Ne mogu da vam opišem kako je to.

Glas Amerike: Ako sam dobro razumeo – vas, vašeg brata i majku su, na neki način, za novac prokrijmučarili. Vašu nesreću je neko iskoristio tako što vam je uzeo novac kako bi bas transportovao?

Jahić: Da. To će svako iskorišćavati.

Glas Amerike: Pretpostavljam da to nije bila neka simbolična svota novca?

Jahić: Nije, nije…

Glas Amerike: Sećate li se možda koliko je bilo?

Jahić: Ne sjećam…

Glas Amerike: Sećate li se možda kako ste našli novac?

Jahić: Tetka je imala nešto novca – ali ne mogu se sjetiti o koliko se radilo.

Glas Amerike: Porodica je ponovo na okupu. Vi, otac, majka, brat. Kako se privikavate na novi život?

Jahić: Stigli smo u avgustu – u septembru se kretalo u školu. Dok smo se igrali sa decom u Tuzli i pričali da idemo u Austriju – imali smo fantazije kako bi to moglo da izgleda. Kobajagi tamo je sve od zlata i koješta. A kada dođeš – normalni grad. Kako sam već bila u Beogradu, Beč nije bio ništa posebno što sam umišljavala, nije to nešto posebno bilo. Mi smo se inače puno plašili. Ostao nam je strah od rata. Moja mater se puno plašila policajaca. Kad god bi ih vidjela mislila je da je to po nju nešto opasno. I uvijek je bilo da šutimo. Da ne pričamo puno… Da nas niko ne primjeti da smo tu. Zato što smo se toliko plašili.

Glas Amerike: Zbog čega mislite da je to bilo tako?

Jahić: Mislim da smo se plašili da će nas opet vratiti. Na kraju krajeva puno se naroda i vratilo nazad u Bosnu. A preživeli smo sve to i nismo imali gdje da se vratimo. A gdje da se vratimo? Sve minirano, zapaljeno. Gdje ćeš se vratiti. A oni koji su vraćali to ne razumiju.

Glas Amerike: Kako se nastavilo vaše odrastanje i školovanje?

Jahić: U školi sam inače uvijek bila vrlo dobra. Nisam se previše bavila svojim maternjim jezikom. Probala sam što više njemački – pokušavala sam da budem što više kao oni. Sve da odbijem što je balkansko i bosansko. Da budem kao oni ovde. To je, nekako, bila moja metoda da prebolim ovo sve. Da zaboravim rat. Išla sam u školu, završila gimnaziju ovde i išla na fakultet. Studije završila i zaposlila se. Kao svi ostali ljudi ovde.

Glas Amerike: Da li ste sa nekim delili iskustva koja ste preživeli?

Jahić: Dok sam bila u školi moj profesor iz historije je saznao da sam iz Srebrenice. Pitao me je da li bih mogla da po razredima i drugim školama da ispričam šta se desilo. Ja sam rekla da neću. Ne mogu.

Glas Amerike: Što ste odbili?

Jahić: Nisam mogla u to vrijeme. Šta god me sjeti ili me neko pita da kažem odakle sam bilo mi je kao da me neko za grlo hvata. Guši me. Kao da o tome ne smijem da pričam. Nije mi dalo tijelo u to vrijeme.

Glas Amerike: Da li se to može označiti nekom vrstom traume?

Jahić: Mislim da jeste bilo. Dok nisam nekako sama sebe probudila i izvukla iz te traume. Da mogu otvoreno da pričam o tome.

Glas Amerike: Kako ste to učinili?

Jahić: Prvi put otišla u Srebrenicu. To ti je ono konfrontacija straha. Prvi put se dogodilo kada sam dobila od Crvenog krsta papire da su našli kosti moga đede. Tada me je puklo da je sve to bila realnost. Do tada sam uvijek zamišljala da se to meni nije desilo. Nisam ja tu bila. To je nečija tuđa priča. To ja samo ponekad čudno sanjam. Kada smo dobili to pismo i kada me je otac nazvao da smo našli njegove kosti – u meni je nešto počelo da gruva. Da hoće da izađe. Sledeće godine je bilo da odem da posetim njegov grob – da vidim to. Prvo sam se radovala da idem u Srebrenicu. Zato što još imam osjećaj prema tom gradu kako je bio uz rat. Puno naroda, života, svačega. Kad smo stigli tamo, sjećam se kad sam izašla iz auta, kao da me nešto guši. Nismo ni cijela dva dana ostali, samo smo jedanput prenoćili. Sutradan me je toliko gušilo da sam počela da vrištim, plačem I vikala sam: “Hajmo kući mama, hajmo kući babo ne mogu više ovo da gledam. Molim vas hajmo kući – ne mogu više”. Roditelji nisu znali šta mi se desilo. U vrijeme dok smo bili tamo iza kuće mog rođaka bila je otvorena nova masovna grobnica. U našem selu su do tada bile nađene tri masovne grobnice. Sumnja se da ih ima još više. Nekako me je tu još više davilo – kada sam videla i saznala to.

Glas Amerike: U tom trenutku izazvalo vam je velike probleme, ali pomenuli ste da vam je pomoglo da se suočite sa svim tim….

Jahić: Da, da. Krenuli smo odatle i stigli do Tuzle. Osećala sam se mirnije. Kao da je neka kilaža pala. Mogla sam nekako lako da dišem. Kada smo se vratili u Austriju počela sam sa svojom mamom da pričam onoga čega sam se sjećala. Na početku nije znala da se sjećam toliko stvari. Pričala sam joj koga se sve sjećam da sam videla na Potočarima. Kada sam počela da joj objašnjavam po slikama što se ja sjećam nije znala da sam toliko toga upamtila. Tada me je još bilo strah da pričam jer sam drhtala. Možete pomisliti da sam se kao prut tresla kada sam pričala. Puno puta nisam mogla, počela bih da jecam, suze su mi išle. Sada godine prolaze više sam počela da pričam i više sam se trudila. Ponekad nisam mogla zavisilo je i od toga kako osoba kojoj pričam prima to. Neće da čuju priču, ne interesuju se, ili ne znaju kako da reaguju. Onda i ja isto zašutim.

Glas Amerike: Ko je, po vašem mišljenju. odgovoran za sve to što se dogodilo?

Jahić: Ima ih više. Oni što su agresori bili i oni koji su obećali da će da nas čuvaju – a nisu.

Glas Amerike: Tu konkretno govorite o snagama Vojske Republike Srpske i holandskom bataljonu…

Jahić: Da, da.

Glas Amerike: To su dve instance…

Jahić: To su za mene dvije instance, da.

Glas Amerike: A, globalno za sve što se događalo na Balkanu od devedesete do dvehiljadite godine – da li mislite da je nešto drugačije moglo – i zašto mislite da se dogodilo sve što se dogodilo?

Jahić: Meni nije nikako jasno. Mogu vam reći…. Kao ljudi kakvi smo – od karaktera, od emocija, kulture. Da je to moglo da nam se desi. Kada je moglo nama da se desi, koji smo bili ljubazni jedni prema drugima i volimo zajedno, može se onda svakome desiti. To je još gore. Ja osjećam ne mogu da dijelim oni – mi. Kao da smo jedna velika familija zajedno. I to mene još više boli.

Glas Amerike: Ko je Selma Jahić danas? Šta je opušta, zabavlja? Kakvu muziku voli? Gde radi? U koje vrednosti veruje i za šta se zalaže?

Jahić: Volim puno da crtam to mi je ostalo od rata. I za vreme rata sam puno crtala. Ako mi je nekako loše ili imam neke emocionalne probleme volela sam da crtam. Slušam muziku, ali nemam omiljeni pravac. Volim iskrenost, otvorenost za razlike i druge priče, za drugačiji pogled na svijet. Da sama tražim svoj put i naučim nove stvari. Ljude sa dobrim srcem. Željela bih da su svi ljudi jedanko tretirani pred zakonom da se ne podvajaju zbog imena, prezimena, boje kože, seksualne orijentacije, pola….

Glas Amerike: Kako je Selma Jahić našla svoj mir?

Jahić: Time što pričam. Tako sam nekako našla mir. Jer ima naroda koji želi da sluša moju priču i pomaže to što ispričam. Razumem i da ne možeš svakoga ubijedit. I time sam isto našla mir. Da ima naroda koji ne možeš ubijedit.

Glas Amerike: Koliko godina vam je bilo potrebno da ispričate svoju priču?

Jahić: Ove godine prvi put. Ovo je prvi put da sam javno ispričala svoju priču.