Bio sam na planeti Rolling Stones

Brajan je puno radio sa Rolling Stonesima, a ova fotografija označava početak njegovog rada za njih.

„18. februar 2006. godine, moj prvi ikada plaćen posao za grupu Rolling Stones. Znači, vatreno krštenje. Dva miliona ljudi, Rio de Janeiro, koncert na plaži Copacabana. Ja Stonese slikam negde od sredine sedamdesetih godina, ali ovo je bio prvi put da sam radio za njih. Znači, najveći njihov koncert u istoriji, to je bio moj početak sa njima. To je bio poslednji dan leta, temperatura je bila 45 stepeni, bio sam potpuno mokar, totalno ludilo na koncertu. Imao sam brifing pre početka koncerta i odveli su me na binu i stavili tu pored Charlieja Wattsa. Moram da kažem da je, inače, biti na bini Rolling Stonesa manje-više nemoguća misija. S najjačim pasovima ne možeš da dođeš na binu. Na bini su samo oni, njihovi tehničari, ponekad dođe menadžerka Keitha Richardsa, pošto je ona i fotograf. Meni je rečeno da ću biti na bini samo jednu pesmu. Ja sam otišao na binu da bih uhvatio Rolling Stonese sa publikom. Ovde se publika ne vidi. Šta se desilo? Pošto je koncert bio na plaži, a organizovanje takvog koncerta je komplikovana misija, pošto je plaža uska a dugačka, oni su imali taj niz ozvučenja, svakih dvadeset-trideset metara. I u tom trenutku kada sam ja bio na bini, trebalo je da se osvetli publika, da se osvetli kompletna masa i ja sam tu da to uhvatim zajedno sa bendom. Nažalost, iz tehničkih razloga ta svetla nisu bila upaljena. Ja sam tu da slikam šta mogu, da uhvatim šta mogu. Meni je interesantan taj lični kontakt. Tamo je dva miliona ljudi, on radi svoj posao, malo se sa mnom nasmeje – kako si druže – a ja, ono, nalazim se na planeti Rolling Stones. To ne da je privilegija, nego je čudo. U Hyde parku sam bio na bini na dva njihova koncerta i na Glastonburyju jednom. Eto, to je četiri puta na bini sa Stonesima. Ali ova fotografija mi je važna, jer sam prvi put radio sa njima na bini. Ima puno fotografija Stonesa, ali ovakvih nema i ona mi je nekako pokazatelj toga gde može da te odvede tvoj rad i tvoj životni put.

Ja kada uradim fotke, a obično celu noć radim, biram ih, pošto ih ima puno, i onda oko devet ujutru pokazujem ih dvoje ljudi – nekada je to bio Tony King, lični PR Micka Jaggera i Jane Rose, lični PR Keitha Richardsa. Onda oni gledaju i biraju. Kada je reč o tom koncertu u Riu, ja sam bio šokiran koliko su oni meni fotki odobrili. Osamdesetih godina su neki fotografi investirali pare da putuju sa Stonesima, ostaju sa njima u tim jako skupim hotelima, slikaš četiri-pet koncerta i onda ti oni na kraju odobre tri slike. I ja kažem Tonyju, ne mogu da verujem da mi je toliko fotki odobreno jer si ti poznat kao nezgodan tip kada su u pitanju fotografije Rolling Stonesa. Ja tada nisam ni znao da sam tim koncertom u Riu počeo da radim za njih,“ priča Rašić.

“Posle tog fenomenalnog Bowijevog nastupa,  bio je party u klubu Pop na Soho skveru. Tu su bili Fatboy Slim, bili su Skunk Anansie, Neil Tennant, Boy George, Jerry Hall, bilo je puno zvezda i ja sam fotkao okolo. Zove mene Alan Edwards (PR Davida Bowiea) i kaže, sad ćeš napraviti fotku kakvu nisi napravio u životu. Ja uđem u prostoriju, neki mrak, a tamo sede Bowie i ova dvojica. Mislim… To mi je jedna od najdražih fotografija. Imaš na jednoj fotki Stonese, Bowieja i The Who, mislim da to više ne može da se desi. Kada nas je David napustio, The Who su koristili ovu moju fotku na svom veb sajtu,“ kaže Rašić i dodaje da je sa Bowiejem imao dugu saradnju.

„On je svaki put bio drugačiji. Imam fotku sa Waterloo stanice, kada ide u Pariz, pošto on ne voli da leti. Mene su zvali da dođem na stanicu i on mi je pozirao pre nego što ulazi u voz. Posle sam to njegovo odelo, šešir i cipele video na onoj Bowievoj izložbi, ali kreteni nisu iskoritili moju sliku, ne mogu da verujem. Ja sam jedini imao tu fotku, a on je to odelo nosio samo na tom putu, za slikanje, ali dobro, to je već neka druga priča. Uglavnom, ja sam sa Davidom imao puno divnih susreta. Ja sam radio Tin Machine u Danskoj. Dragi su mi ti manji koncerti, u Maida Valeu, u BBC-ju na Upper Regent Streetu, gde su koncerti samo za fanove, to je ludilo. Fanovi su u to vreme bili Russell Crowe i Meg Ryan čija je slika sa Bowiejem obišla svet. Ono, kad zvezde hoće da se slikaju s njim. Slikaš Roberta Smitha sa Bowiejem. To je ono gde srećeš heroje heroja. David je jedan gospodin, staložen i uvek nasmejan, od onih harizmatičnih ljudi koji kada uđu u prostoriju izgleda kao da se nešto desilo, a samo je ušao. Ja sam imao te jedan na jedan situacije sa njim. U Riverside studijima sam radio koncert koji se prenosio u bioskopima, za Reality turneju, i on meni kaže da uradimo par snimaka. Ja sad ne mogu da kažem mrak je, ajmo negde drugde – tu onda momentum prestaje da postoji – i ja onda onako blicem slikam. To su istorijske fotke“, emotivan je Rašić.

„Ja dolazim u Abbey Road, muvam se, slikam, čekam priliku. Kad u studio ’ladno ulaze Paul McCartney, Linda McCartney, Johnny Depp i Kate Moss, s kojom je Depp bio. I ti se osećaš kao da si dobio na lutriji. Međutim, one su otišli gore, nema šanse da slikaš Kate Moss, ali je Johnny sišao. Tako da ja imam fotku i njih trojice sa Johnny Deppom, ali mi je ova daleko interesantnija. Ono što je interesantno je da je Paulov tehničar, koji je uvek sa njim, pitao Paula da li se seća da su na taj dan pre trideset tri godina prvi put ušli kao Beatlesi u Abbey Road studio da snime Love Me Do. A Paul je organizovao Gallaghera i Wellera za slikanje, inače ovu dvojicu ne možeš da povataš. Kad gazda kaže ’hajmo da se slikamo’, i to je ta fotka. I ja nju zovem The Best of British Pop, ona prethodna je The Best Of British Rock. I to je nešto što zaista jednom u životu može da se desi i jako sam ponosan na te fotke. Ja sam tu napravio i jedan selfi sa McCartneyjem koji mi je on kasnije potpisao i to mi je relikvija. Sačuvao sam i kaznu za parking tog dana, nije bilo šanse da izađem, mogli su i da nose auto, platio bih šta god hoćeš. Tako da sam tu kaznu sačuvao za uspomenu i stoji mi u tom Help CD-u“, smeška se Rašić.

Na sledećoj fotografiji su Madonna i Birhan Woldu na Live Aid koncertu 2005. Birhan znamo kao trogodišnju devojčicu sa jedne od onih potresnih slika izgladnele dece u Etiopiji koje su obišle svet 1984. i inspirisale Boba Geldofa da organizuje Band Aid i Live Aid.

„Da počnem od kraja. Ta fotografija je izašla kao duplerica u novinama The Sun, dakle, na dve strane najtiražnijeg, užasnog tabloida, ali nije zezanje jer je bukvalno predstavila taj Live Aid. Ova fotka se desila 2005. tačno dvadeset godina nakon Live Aida. Birhan je bila ona nesrećna bebica i sada se dvadeset godina kasnije pojavljuje na bini ovako, ja i sada imam emociju kad mislim o tome. To je prosto neverovatno. Inače Live Aid je mač sa dve oštrice. Previše znam o parama koje su otišle. Bob Geldof je posle Live Aida postao bogat čovek. Takođe je poznato da su oni poslali hranu za Etiopiju u nekim kontejnerima, drumskim saobraćajem, koja se na pola puta sva pokvarila. Ali, ono što je dobro je što do tada svet nije znao u velikoj meri za te užasne stvari koje su se dešavale i kada muzika to uspe da uradi (skrene pažnju) onda je to zaista divno. Epilog tog koncerta možda nije baš sretan, ali ideja da se taj koncert napravi i da se pokaže celom svetu šta se dešava na planeti zemlji je pozitivan aspekt. Inače, imao sam sa Madonnom i naslovnu stranu kada je radila Girly Tour. Piers Morgan, koji je u to vreme imao kolumnu u Sunu, nije bio pozvan na afterparti i napisao je najgoru recenziju o Madonninom koncertu. A ja sam napravio fotku Madonne kako izlazi na binu, ispred nje je neki plamen i izgleda kao da se ona spaljuje. Znači, da ti najtiražniji tabloid objavi i fotku na naslovnoj i kao duplericu, kao muzičkom fotografu, to je, znači, nemoguće“, priča Rašić.

Jedna od najposebnijih fotografija, ne samo u Rašićevom izboru, nego možda uopšte u muzičkoj fotografiji je ona na kojoj je Amy Winehouse obgrlila samu sebe na bini, na koncertu u Beogradu. Ona na njoj deluje preplašeno, ili od susreta sa publikom ili od same sebe. Bio je to njen poslednji koncert.

„Moj veliki prijatelj, jedan od velikana britanskog PR-a Alan Edwards, bio je njen PR. Ja sam dobio posao da dođem u Beograd kao oficijelni fotograf Amy Winehouse. Čim sam stigao u Beograd počeli su da mi se javljaju iz Blica i Politike i drugih medija i grde me zbog toga što sam ja jedini fotograf njenog koncerta u Beogradu, a ja uopšte ne znam o čemu oni pričaju. I ubrzo saznajem da niko od fotografa u Beogradu nije dobio foto pass i da sam ja jedini čovek koji to slika. Meni to nije bilo ni iz džepa ni u džep, nego je to bio menadžment koji je rešio da ja jedini to slikam. Kasnije se ispostavilo da su imali dobre razloge. Ja sam bio u bekstejdžu, Amy su dovezli kolima do bekstejdža, do tog dela do koga niko nije mogao da priđe. Tu ni ja nisam mogao ništa da slikam. I onda je krenulo kašnjenje, te nema je, [redakcije] zovu mene, u fazonu, gde su fotke – kojih nema jer nije izašla na binu. Bina je bila visoka a pit u kome sam ja bio je uzak, tako da ja mnogo toga, zapravo, nisam ni video. Morao sam da idem sa strane i lovim neke uglove, nije bio baš lak posao. Ona je pala, ali ja to ne vidim, pa onda ide nešto, priča sa ovim pratećim vokalima, pa nešto dođe, pa nešto kaže, ovi opet zovu za sliku, ja nemam sliku, totalno sam bio pod nekom presijom. I na kraju sam uspeo da uhvatim par snimaka misleći da su to neki normalni snimci. Koncert je bio tragedija. Ja sam bio skoncentrisan na moj rad. Amy je bila predgrupa Mobyju i dok je on došao na red, pola ljudi se već razišlo razočarano tim tragičnim nastupom. Priča o ovoj fotografiji, ja kao čovek koji se bavi fotografijom, moja je dužnost da tog nekog prezentujem u dobrom svetlu. Ja da puštam ovakve fotke Amy, to nije kul, nije kul. Ja sam se trudio da izaberem najbolje fotke koje imam, ima čak i jedna na kojoj se ona nešto smeje, ali ona tamo maltene nije ni pevala, totalno je ludilo bilo, ali ja sam uradio najbolje što sam mogao i to su te slike koje su otišle u svet. Neposredno posle toga što se desilo, ja sam prošao kroz sve te moje fotografije i tek onda kada nje više nije bilo, ja sam pustio fotografije koje zapravo prezentuju ono što se na tom koncertu desilo. Naravno, kad gledam ovu fotografiju, to je čista jedna tragedija. Ona ne predstavlja samo taj koncert, već zbir svih tih njenih tragičnih događaja u životu. Ono što ovu fotografiju čini još groznijom je to što oni iz njene najbliže okoline kažu da je bila trezna, da je bila potpuno čista. I ova fotografija je od Guardijana proglašena fotografijom godine. Ova fotka oslikava njeno mentalno stanje tog 18. juna, u mom rodnom gradu i to što sam ja došao u Beograd da to slikam je neko ludilo“, zaključuje Rašić.

Podkast Radio Karantin o životu u pandemiji postavlja nove epizode jednom nedeljno a u međuvremenu objavljuje i lične priče slušalaca iz celog sveta o životu u pandemiji.