Osmeh u obliku slova U

Piše: Dario Hajrić, Remarker

Zbog toga na delu gledamo svojevrsnu džentrifikaciju istorije, u okviru koje ambiciozni nacional-investitori iseljavaju prezrene na svetu iz kolektivne kulture sećanja. Narodni heroji Jugoslavije su pedantno odstranjeni sa uličnih tabli gradova koje su oslobađali, posleratni graditelji iz imena škola i bolnica koje su podizali. Njihova mesta popunjavao je doslovno svako ko nije bio u njihovim redovima.

Vrednosna praznina koju taj megalomanski projekat falsifikacije prošlosti stvara se, ipak, tu i tamo mora popuniti nečim konkretnijim od etnonacionalnog kiča, pa vredni menadžeri istorije predano tragaju za podobnim istorijskim ličnostima kojima bi popunile ne samo drugu polovinu XX veka, već i Drugi svetski rat. Pošto rebrendiranje Nedića kao antifašiste i Ljotića kao iole pristojnog ljudskog bića za sada idu dosta traljavo, moralo se posegnuti dublje.

Diana Budisavljević figurira kao idealna osoba za izgradnju čuvene sabornosti, neupitna kako za levicu – jer je spasavala žene i decu iz ustaških logora širom NDH – tako i za desnicu, jer je spasavala Srbe, a povrh toga im ne vonja na komunizam. Ukratko, ispravna osoba koja je u vreme krcato smrću činila koliko je mogla da bar malo ublaži užase fašizma. Neko oko koga, za promenu, neće biti bespoštedne polemike.

Pa ipak, otkako se film o njoj („Dnevnik Diane Budisavljević“) pojavio pred bioskopskom publikom, a zatim zavrteo i na televiziji, ispod znojavog desnog pazuha domaćeg interneta počela je da dopire priča toliko bizarna da se valja osvrnuti na nju pre nego što dobije zamah.

Desilo se to da su trustovi desničarskih ganglija optužili Dianu Budisavljević da je, spasavajući srpsku decu iz ustaških logora, „svesno ili nesvesno obavljala prljavi posao rimokatoličke crkve i Neovisne države Hrvatske“. Kako, pobogu?

Diana Budisavljević je prizvana iz groba i pozvana da pervertirano shvaćenom nacionalnom biću objasni zašto je srpsku decu – svojeručno spasenu iz Jasenovca, Stare Gradiške i drugih ustaških koncentracionih logora – smeštala u hrvatske, katoličke porodice. Optužnica dalje kaže da je time zapravo sprovođena asimilacija te dece, te da joj je zato operacija spasavanja i dozvoljena. Ukoliko nije bila svesna šta su krajnje posledice njenog poduhvata, Diana Budisavljević je – gledano iz desničarskih mentalnih čučavaca – bila zapravo beslovesna marioneta u rukama NDH. Tvrđa struja joj, naravno, vadi rodni list, podseća na to da je reč o podloj Austrijanki, te da je sve to možda radila vrlo sračunato.

Da bi zadovoljila visoke kriterijume novoistorijski podobnog spasavanja dece iz logora, Diana Budisavljević je izgleda morala da to izvede etnički čisto – prebacujući ih isključivo u Nedićevu Srbiju, u poštene pravoslavne porodice. Ako su joj takve bile nedostupne, parapatriote bi joj verovatno preporučile da mališane teleportuje u pravoslavnu Grčku ili, ako ništa drugo, u jednako pravoslavnu Etiopiju. Morala je, što bi internet-gerilci rekli, da se malo više iscima.

Istorija, rekosmo, figurira u oku mitomana kao neugodni svedok. U ovom slučaju, akter istorije nije samo Diana Budisavljević. Tu su i deca koju je spasila, i time ih pred raspaljenom desničarijom dovela u neugodan položaj da budu živa. Takva im nisu od koristi jer ne uvećavaju stratišta, te su im beskorisna u dnevnopolitičke svrhe. Nisu se čak ni ceremonijalno odselila iz Hrvatske kada su osvestila svoje srpsko poreklo, što se valjda tumači kao deficit patriotizma.

Ali ono što im se definitivno ne prašta je to što služe kao živi podsetnici da su čak i u ustaškoj NDH, u senci vešala, okruženi koncentracionim logorima za Jevreje, Srbe, Rome i komuniste, postojali heroji spremni da se izlože riziku udomljavanja prokazanih. Naime, ako je više hiljada mališana našlo zaštitu u hrvatskom porodicama, to znači da se čak i u fašističkoj tvorevini, uz svu njenu propagandu i uniformisane ubice, našlo isto toliko hrvatskih porodica koje su bile spremne da se izlože riziku ljudskosti.

NDH zbog toga, naravno, nije postala ni za mrvu bolja. Međutim, ljudi kojima su danas Mile Budak i Mile Kekin isti Mile, a svi Hrvati ustaše, osetili su da akcija Diane Budisavljević stvara neugodan presedan otvarajući mogućnost interpretacije da nije baš svaki Hrvat kroz istoriju jedino mozgao kako da utamani svakog Srbina. Da bi se takvim jeretičkim mislima na vreme stalo u kraj valja poći od trenutno glavne vinovnice, bez obzira na to što je lično spasila hiljade srpskih života i došrafiti ispravnije tumačenje njenih postupaka.

Istorijski revizionizam nikada nije sam sebi cilj – on uvek ima vrlo konkretnu dnevnopolitičku namenu. NDH se našla – zajmim izraz od Viktora Ivančića – u depou demona s dobrim razlogom. Otvaranjem te prljave vitrine da bi se iz nje izvadio jedan od retkih primera ljudskosti koji na kapi ili u srcu nije nosio petokraku – jer takvi danas nisu podobni – pokazao se kao opasan presedan, jer za puritance među desničarima neke žrtve nisu bile dovoljno velike žrtve, a i neki Hrvati im nisu bili dovoljno ustaše. Samim tim im ni Diana Budisavljević ne može biti dovoljno ispravna.

Naime, ne samo što je spasavala decu iz logora umesto da prdi po internetu kao oni: kažu da bi joj, kad bi spasila neko dete, osmeh pomalo podsećao na slovo „U“.

Članak je prenet sa portala Remarker.