Piše: Gert Vajskirhen
12. mart 2003: Sunčano jutro, spokojno i tiho, prvi znak da proleće uskoro stiže – poslednji dan slobodoumlja. Ubijen je premijer Republike Srbije, koji slovi za političara koji svoju zemlju vodi ka članstvu u EU. Ubica je ubio i tinjajuću nadu, sjajnu osobu, simbol bolje budućnosti. Da je imao šansu da preživi, da su on i njegov politički pokret imali šansu da učvrste svoj kurs ka sveobuhvatnoj reformi srpskog društva i države, ne bih se usudio da procenjujem da li bi Srbija danas bila država članica EU.
Njegovom smrću je istorijski odlučujući proces građanske modernizacije, koji se u srcu jugoistočne Evrope vodio više od deset godina, načinjen ogromnim gubitkom čovečanstva. Zoran Đinđić je mogao da bude veliki reformator koji svojoj zemlji otvara put, definišući kapacitete srpskog naroda da menja svoj mentalitet.
Đinđić je i te kako bio svestan zona opasnosti koje su ga okruživale.
POSLEDNJI SUSRET
Posetio sam ga u njegovoj kancelariji u Vladi nedelju dana pre nego što je ubijen. Znao je da je gledao u lica neprijatelja kada je započeo svoj put ka slobodi i demokratiji, obnavljajući percepciju Srbije, uveren da će biti očajnički potrebni procesi modernizacije i da će biti sprovođeni u fazama teškog i ponekad bolnog rada. Predviđajući da je pred njim trnovit put, preuzeo je rizike bez straha.
Iznenađujuće miran i ubedljivo empatičan, bio je otelotvorenje hrabrosti. Istovremeno je pokazivao intelektualni kapacitet za analitičnu oštrinu, ali i to da je pametan i nepokolebljiv u spremnosti da deluje. Umeo je da kombinuje razmišljanje u trajnim strateškim linijama i krivudanje u taktičkim manevrima bez gubljenja podnošljive ravnoteže.
Svoju početnu tačku kao političkog mislioca Đinđić je pronašao u nedogmatskim sferama liberalno orijentisanih marksističkih interpretatora okupljenih oko Praksis grupe. Korčulanska letnja škola postala je između 1964. i 1975. poznato mesto za organizovanje otvorenih kritičkih debata o tome kako stvoriti nove ljudske vizije alternativne budućnosti, koje se razlikuju od autoritarnih verzija različitih socijalizama i kapitalizama. Autori sa jugoslovenskih univerziteta – Predrag Vranicki i Mihailo Marković – pozivali su istaknute intelektualce kao što su Ernst Bloh, Đerđ Lukač, Herbert Markuze, Lešek Kolakovski i Jirgen Habermas da izlože svoje stavove i ponude uzbudljiva gledišta.
NEPOTPUNA DRŽAVA
Jednog dana je Zoran Đinđić sreo Jirgena Habermasa na ulicama Beograda i objasnio mu kako je zauzeo kontroverzan stav prema moći Jugoslavije. Vili Brant je kasnije pokrenuo inicijativu da se mladi student zaštiti od kazne. Tako je došlo do toga da Zoran dobije šansu da postavi snažan temelj za svoju akademsku karijeru. Franfurtska škola za socijalno istraživanje na Univerzitetu Johan Volfgang Gete, Univerzitet u Hajdelbergu i Univerzitet u Konstancu, pružili su učenjačkoj nadi izuzetne prilike da produbi svoje znanje i proširi vidike. On je to iskustvo vrednovao kao prekretnicu na kojoj je dobio osećaj šta je moderna demokratska država zasnovana na aktivnom građanskom društvu.
Vrata za ugodan život u Nemačkoj su otvorena. Na putu ka realnosti u Jugoslaviji Zoran je zapisao svoju analizu velikog problema u zemlji u kojoj je rođen: “Jugoslavija, nepotpuna država.” Iskustva u Nemačkoj nadahnula su ga da učini ono što je mogao, da ujedini grupe i pojedince s ciljem da se izvrši reforma države tako da jednog dana može da tvrdi da se zove prava (zapadno)evropska država. Od tog trenutka Slobodan Milošević je u Zoranu Đinđiću video sistematičnog neprijatelja. Tada je počela egzistencijalna borba između ova dva karaktera. U njima su oličene dve slike budućnosti Srbije. Jedna podrazumeva da se za opšte dobro otvori društvo, tako da svaki pojedinac može da živi u liberalnom samoorganizovanom poretku, pod vlašću koja se sprovodi prema prihvaćenim društvenim normama koje su sačinjene od snažne, živopisne demokratije, a druga predstavlja zamisao da se nastavi s diktatorskim autoritarizmom, gušenjem sloboda i kreativnosti građana i otuđenjem Srbije od evropskog načina života.
Borba između ove dve suprotstavljene vizije bila je nastavljena do smrti obojice. To je rat između demokratije i autokratije i on još traje, nema kraja na vidiku.
Zoran je u toj borbi pokazao ceo spektar svojih kompetencija. Praktične veštine, superiorne sposobnosti, teorijska mudrost i pobednička retorika pružili su mu iskričavost, neki kažu prepredenost, da s vlasti smeni rušitelja Jugoslavije. Osim s Miloševićem, Đinđić je vodio pravičnu borbu koristeći oružja demokratije. Zoran je znao da snage s kojima se bori mogu da koriste oružja autokratije. Zato je nastojao da smekša neke njihove predstavnike i da rasparča njihovu organizovanu kriminalnu moć. Znao je da će biti korišćene neuobičajene metode da se učvrsti pobeda udruženih demokratskih partija u decembru 2000, kada se njegova partija najbolje plasirala unutar demokratskog tabora na izborima.
MODERNIZATORI & RIVALI
Zoran Đinđić je 25. januara 2001. postao prvi premijer, okončavši stari režim. Počeo je kratak i žestok period od 25 meseci, sve dok nije ubijen. Pre nego što je stupio na političku pozornicu na nacionalnom nivou, kristalno jasno je konstatovao koliko veliki i težak teret nosi na leđima. Moderna istorija Srbije stalno je od 1804. kulminirala sukobima između modernizatora i njihovih rivala, između reformatora i antireformatora. “Dosad su, nažalost, gotovo uvek gubili reformatori i modernizatori”, rekao je premijer.
U svom pozdravnom obraćanju DS-u stranci, na Novu godinu 2000, Zoran Đinđić je saopštio da “smo mi najvažniji vesnici nade za sve one koji našu zemlju vide u Evropi i najpoznatija meta za one koji nas vide u Aziji. Sudbina Srbije današnjice i sutrašnjice u našim je rukama. Za projekat na kojem radimo, postavljanje temelja moderne države s kredibilnom vladom i uspešnom ekonomijom, potreban je ogroman napor i mnogo strpljenja… Srbija će biti bolje mesto nego što je danas i mi koji bismo da vodimo zemlju treba da budemo bolji, uspešniji, efikasniji. Svuda je potrebna podrška, pomoć, solidarnost, ohrabrenje, akcija, nada… Naši ciljevi – budućnost Srbije, u kojoj naša deca i njihova deca mogu da žive u miru i zadovoljstvu, ponosni na sebe i ponosni na svoju zemlju – nikada ovo ne gube iz vida.”
Ispostavilo se da je u anketama javnog mnjenja Zoran Đinđić kao premijer bio manje popularan od predsednika Koštunice. “U očima mnogih Srba”, komentarisao je, “ja sam nemački špijun.” To se fino uklapa, analizirao je, u “paranoidnu imaginaciju da će sve svetske sile osvojiti Balkan, ovaj važan region. Pre svega, Nemačka i SAD.” S tim u vezi, nastavio je, “Nemačka će angažovati sopstvene špijune.” Uprkos svim neizvesnostima, bio je fasciniran što živi u revolucionarnim vremenima. “Ovo je prvi put u istoriji Srbije da će biti osnovana građanska, moderna država. Niko u Vladi ne gaji iluziju da ćemo u svemu ovome postati popularni. Ako ovo izdržimo dve, tri godine, ako se ove neprijatne stvari završe, onda će ljudi postepeno shvatiti da je ovo bilo neophodno. Onda mogu sebi da čestitaju što su uspeli.” Onda će Srbija biti “deo evropske civilizacije, bez viktimizacije… Realističan cilj za jednog revolucionara, zar ne?”
ISTINA KOJA UBIJA
Ubrzo nakon što je Zoran Đinđić stupio na premijersku funkciju, suočavao se sa sve većim očekivanjem, naročito američke administracije, da Slobodan Milošević bude izručen Haškom tribunalu (MKSJ). Odlučio je, uz podršku Vlade, da ga isprati. Time je počela da se ostvaruje integracija Srbije u evropske strukture. Zajedno sa ovim procesima parlament je ratifikovao Evropsku konvenciju o ljudskim pravima Saveta Evrope. Korak po korak, Srbija je postala prepoznata kao stub stabilnosti u nestabilnom regionu. U novembru 2001. premijer je završio svoju borbu protiv preostalih nasilnih snaga.
Nakon toga uveo je Zakonik o krivičnom postupku, koji je omogućio izručenje jugoslovenskih državljana MKSJ-u. Ovima manevrima ka civilizovanoj vladavini prava, koja je orijentisana ka evropskim normama, produžena je unutrašnja borba u demokratskom savezu. Vojislav Koštunica je podsticao toksičnu kampanju protiv premijera. Predstavljanje Đinđića kao izdajnika srpskih interesa, što je bilo suprotno istini, dobilo je odziv u javnosti. Ta atmosfera, puna zavera, lažnih vesti i mržnje koji su se iznedrili u prvoj godini novog milenijuma, postavila je temelj za brutalni pokušaj različitih grupacija – od mafije do drugih formacija podzemlja – da započnu da se svete.
Ortodoksni gangsteri iz Jedinice za specijalne operacije (JSO) izvršili su oružanu pobunu. Te događaje iskoristio je Koštunica da istakne sopstvenu agendu – da spreči Đinđića da nastavi proces reformi. Ovi događaji nagoveštavali su prekretnicu koja je dovela do atentata. Neizvesnost je bilo dominantno osećanje u društvu.
Ubice su izazvale negodovanje ubistvom ikone demokratije i modernosti. Jedan metak oduzeo mu je život, sledeći je ranio njegovog telohranitelja, a treći treba da pogodi budućnost Srbije na njenom putu ka tome da postane evropska država. Pre nego što je Zoran Đinđić nadahnuo Srbiju da se okrene evropskoj demokratiji, ovaj deo Evrope živeo je u različitim fazama diktature i dezintegracije. S njim je nastupio novi početak velikog eksperimenta. U intervju koji je dao Adamu Mihnjiku (Gazeta viborča, 6. jun 2001), Zoran Đinđić je rekao: “Sprovešćemo veoma brzo reforme… Jedina prepreka smo mi sami jer smo loše organizovani.” Nakon toga je zahtevao da se “promeni kolektivno ponašanje Srba” (Profit, Belgrade, br. 35/2001). Analizirao je kako je kroz istoriju srpska elita reagovala na prave izazove u tri faze: “Prvo inicijativa i aktivizam. Ti kapaciteti čine nas akterima važnih događaja širom sveta… rađaju nam instinkt za odlučujući istorijski trenutak. Onda sledi pomračenje, gubitak osećaja za realnost. Avanturizam i nekritički entuzijazam postaje silovit, nakon čega sledi samosažaljenje i pesimizam. Svi drugi su krivi, nikada ni za šta sebe ne zapitamo.”
“Umesto da preuzmemo odgovornost za naša očekivanja i rezultate”, nastavljao je, “hoćemo li početi svuda da nalazimo žrtvene jarce, kao što smo u prošlosti previše puta uradili?” Đinđić je ovim savetom otvorio prozor u drugačiju budućnost: “Možemo da se ponašamo onako kako smo se ponašali u prošlosti sa istim ishodom, kakav poznajemo. Ili možemo da promenimo svoje ponašanje i tako verovatno postignemo malo drugačije rezultate.”
ZAOSTAVŠTINA
Zaostavština Zorana Đinđića, velikog građanina evropske Srbije, može se naći u njegovom poslednjem planu, planu koji je predstavio za 2003. “Moramo nepokolebljivo nastaviti procese modernizacije našeg društva i ekonomije. Hteli bismo da budemo društvo u kojem ne vladaju strah i siromaštvo. Društvo sa građanima koji shvataju da žive u solidarnosti sa društveno ranjivim članovima društva.” Saosećanjem i empatijom, racionalnošću i kreativnošću zajedno sa svojim ličnim sposobnostima, Zoran Đinđić je otvorio put Srbije ka evropskoj budućnosti tako da njeni građani žive u slobodi i demokratiji. Ivo Andrić nigde nije video tačku podele od Zapada ka Istoku. Zoran Đinđić je pokazao da je moguća drugačija naracija – mostovi se mogu graditi od Istoka ka Zapadu i na kraju se može uspostaviti jedinstvena Evropa. (10. mart 2020)
O autoru
Gert Vajskirhen je član Socijaldemokratske partije Nemačke od 1966, a poslanik u parlamentu od 1976. do 2009. Obavljao je niz značajnih funkcija u parlamentu, uglavnom se usredsređuje na obrazovanje, nauku i spoljne poslove. Od 1994. do 2009. bio je član i Parlamentarne skupštine OEBS, a od 1997. do 2002. predsedavajući njenog Komiteta za humanitarna pitanja i ljudska prava.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
Javni servis