Beogradska jesen gospodina Di Meja

Piše: Robert Čoban

Reakcije su bile burne i to ne od strane klijenta koji je otvarao hotel nego od pripadnika “agencijskog lobija” koji se godinama unazad bavi organizovanjem sličnih događaja. Ukazivanje na činjenicu da se veliki novac troši na prijeme i promocije na kojima niko ne sluša brižljivo pisane govore domaćina, a sutradan niko u medijima o njima i ne piše, ume da bude bolno za one koji takve greške ponavljaju iz događaja u događaj.

Od tog dešvanja u Ljubljani prošlo je dve godine, a prošlog vikenda sam bio prijatno iznenađen odlično urađenim poslom za klijenta Beograd na vodi od strane agencije Havas.

Promocija W Residences održana je u raskošnoj zgradi Geozavoda, koncept je bio vezan za nit koja spaja Vinčansku kulturu, secesiju sa početka XX veka (čiji je Geozavod reprezent), brutalizam u arhitekturi šezdesetih i sedamdesetih (proslavljenu na prošlogodišnjoj izložbi u MoMA) i savremenu party-kulturu koja je simbol W Hotela u Njujorku i Barseloni. U tom duhu je bila i hrana, orkestar Vojkana Borisavljevića je bio zadužen za muziku, Nina Radulović za vođenje programa, generalni direktor kompanije je održao govor, ne duži od dva minuta, nakon čega je usledila dinamična prezentacija na video-zidu koju su upotpunili odlično uklopljeni laserski efekti. Neko je u Beogradu naučio posao!, napisao sam to veče na društvenim mrežama.

Nekoliko dana kasnije sam čuo kako je prošao dugo najavljivani događaj u Palati Srbija kojem nisam prisustvovao zbog konferencije u Vegasu koja je bila u isto vreme.

Gospodin Đenerozo di Mejo predsednik je Italijanske asocijacije za kulturu koja svake godine posebnim kalendarom sa umetničkim fotografijama promoviše saradnju između velikih gradova Evrope.

Za 2020. gospodin Di Mejo izabrao je Napulj i Beograd, a fotografije znamenitih zgrada u kalendaru delo su italijanskog umetnika Masima Listrija. Kalendar nosi naziv Napulj – Beograd: Crno i belo. Tim povodom u oktobru je gospodina Di Meja primio i gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić.  Mnoge od zvanica će prvi put doći u Beograd i ovo će biti prilika da im se prestonica Srbije prezentuje na jedan poseban kulturni, umetnički način!, naglasio je tom prilikom Radojičić.

Svake godine promocija kalendara je u drugom gradu i tu se okupe predstavnici istinskog italijanskog džet-seta, rimska aristokratija poput one iz filma Rimsko proleće gospođe Stoun. I uvek je sve bilo besprekorno! Sve do Beograda i sve do ove godine.

Po dolasku u Srbiju, iz kabineta Premijerke gospodinu di Meju sugerisana je organizacija Creative Serbia kao organizacioni nosilac projekta. Reprezentativna Palata Srbije po svojim gabaritima i istorijskom značaju nametnula se odmah kao najreprezentativniji prostor dostojan da ugosti goste sa tako istančanim ukusom.

Gradom se nedeljama uoči događaja proneo glas da su sa “srpske strane” na prijem u Palati Srbija pozvani uobičajeni “vitezovi švedskog stola” kako ih je nazvala jedna moja prijateljica. Sa italijanske strane došlo je zaista više od 200 uglednih gostiju, aristokrata, pripadnika evropskog plemstva, ljudi iz sveta moda i medija. Veče uoči, prijem u njihovu čast priredio je ambasador Italije u Beogradu.

Došao je i taj 9. novembar. Zvanice iz Italije i cele Evrope su na crvenom tepihu ulazile u impoznatnu zgradu Palate Srbija očekujući na samom ulazu desetine fotografa kako je to bio slučaj u svim gradovima ranijih godina. Umesto desetine – dočekao ih je jedan zvanični fotograf kojeg je sa sobom doveo gospodin Di Mejo. Ostali pozvani fotografi i TV-ekipe – nisu se pojavili.

Posle deset minuta nestalo je šampanjca. Na pitanje gostiju gde je – konobari zaposleni u nekadašnjem SIV-u od kojih se mnogi još sećaju i Tita, slegali su ramenima: “Imamo piće ali nemamo dovoljno čaša, čekajte da se operu!”. Došlo je vreme i da se gosti popnu na prvi sprat gde je poslužena večera. Pravo iznenađenje ih je tek tu čekalo. Kada se završila folklorna tačka, umesto sedenja na personalizovanim mestima što je uobičajena procedura čak i na svadbama, a kamoli na večerama sa zvanicama ovog profila, pred njima se ukazao švedski sto sa okruglim stolovima dovoljnim da smeste nešto manje od polovine gostiju. Kao u nekom all inclusive hotelu od tri zvezdice u Marmarisu.

U palati u kojoj je Josp Broz Tito nekada priređivao raskošne večere za krunisane glave i predsednike iz celog sveta – nastala je trka ko će se prvi dokopati dragocene stolice.

Lokalci, po prirodi veštiji, posebno članovi reda “vitezova švedskog stola”, prvi su se dočepali mesta pa je ovaj mali ogled “socijalnog darvinizma” završen tako što su vremešne italijanske grofice pridržavajući se za svoje partnere stojeći jele svoju pastu. Dobra strana svega bilo je to što nisu bile mnogo gladne jer nije bilo dovoljno šampanjca da im otvori apetit.

Kad su se lokalci najeli i otišli napolje da, jel tako, zapale po koju – red je došao i na italijansko plemstvo čiji su predstavnici tek tada dobili stolice da odmore bolne noge. Jedan od svedoka događaja pričao mi je kako je ćerka uglednog italijanskog modnog kreatora gotovo posvađala sa nekim od gostiju iz Rima koji su govorili: “Pa, da, to je Srbija! Šta smo drugo mogli i da očekujemo!”Uzalud im je govorila kako su ona i njen otac na desetine puta u istom tom Beogradu bili dočekani na najprimereniji način. Preko sto visokih zvanica iz Italije otišlo je iz Beograda sa utiskom da su bili u zemlji sjajne prošlosti, impozantne arhitekture i tradicije – ali da ljudi koji danas žive ovde – nisu dostojni te baštine.

Jesu li u pravu? Da li je za sve krivo državno i paradržavno uplitanje u sve tokove? Da li bi bilo isto i da gospodin Di Mejo nije navratio prvo u Nemanjinu ulicu? Da li je zaklinjanje u “kreativne industrije i digitalnu budućnost” samo paravan iza kojeg zapravo nema ničega?

Hoće li ova “beogradska jesen gospodina Di Meja” biti nauk ljudima koji se bave organizacijom ovakvih događaja ispred Vlade, ali i ispred privatnih kompanija, da se jednostavno moraju poštovati neka pravila usvojena u celom civilizovanom svetu?

Jesmo li svi mi u ovom regionu samo tragikomični Borati koji žive na ruševinama nekada velikih civilizacija?

Na svima nama je da dokažemo suprotno. Događaj u Geozavodu daje nadu da su promene moguće.