Edukacijom i ličnim pričama protiv mržnje i predrasuda

U Kući ljudskih prava u Beogradu govorilo se tog dana o tome kako se može podići svest ljudi, ko su te nove, ključne snage u društvu koje moraju biti nosioci te akcije – političari, aktivisti, mediji ili građani. O dominantnim medijskim narativima o LGBTQ+ zajednici, govoru mržnje, stigmatizaciji u medijima, o tome kako novinari predstavljaju LGBTQ+ teme u zapadnobalkanskim medijima, argumentovano, otvoreno i strastveno govorile su tri mlade aktivistkinje iz regiona. Razgovor u kojem su učestvovale Kristina Lani (istraživačica iz Tirane, sa Medijskog instituta Albanije), Marija Jovanović (aktivistkinja crnogorskog Udruženja “Spektra”), još jedna Marija Jovanović (aktivistkinja i stručnjakinja za društvene mreže iz Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan), moderirala je Ivana Jelača, izvršna direktorka ogranka ovog instituta za Zapadni Balkan.

Rodnost – glavna meta

Prema istraživanjima Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, ispostavlja se da se najviše govora mržnje u srpskim medijima u prethodnom periodu odnosilo na temu rodne pripadnosti (27,1%), potom etničke (25%), a onda seksualne orjentacije (14,6%). Slede ispadi protiv migranata i izbeglica, političkih oponenata, religijski ispad i na koncu protiv novinara.

Srpske medije često obeležava naglašen mizogini govor i okrutnost prema žrtvama koje se osuđuju umesto nasilnika. Po onome što mediji plasiraju u javnost, utisak je da je još uvek snažan uticaj klime devedesetih godina i građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije, usled čega se i dalje oseća netrpeljivost prema susednim zemljama, naročito Bosni i Albaniji.

Opšti utisak je i da LGBTQ+ zajednica nema prostor u mejnstrim medijima, a i ako ga dobije, onda je u negativnom kontekstu da bi se dodatno stigmatizovala. Mediji, rečeno je na panelu, ne odustaju od toga da prostor daju homofobnim političarima koji onda to koriste kao platformu za dalje podizanje zida mržnje između LGBTQ+ zajednice i “drugih”, koji se stalno ističu kao neka “protivnička strana”. Istraživanje pokazuje da u građenju takve klime mediji učestvuju sa 25,2 %, a političari sa 24%.

Plasirane laži, dezinformacije i poluinformacije mogu se raskrinkati samo ličnim pričama stvarnih ljudi, a pre svega edukacijom – kako medijskih radnika, tako i javnosti, odnosno građana, zaključak je ovog skupa.

Uvek neki “mi” i neki “oni”

Marija Jovanović iz Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, istakla je da su pogrešni i nadasve štetni narativi koje mediji plasiraju, a koji se potom snažno reflektuju u svim porama javnog života, mogući zato što naši mediji nisu potpuno slobodni. Zbog tog manjka slobode, nije dobro ni medijsko predstavljanje različitosti: seksualne, rodne, etničke, svake druge. O manjinama javnost čuje samo kroz kliktabilne vesti, odnosno vesti koje ih predstavljaju kao negativce, osobe koje nisu poželjne u “pristojnom društvu”. Sve to odlična je platforma za govor mržnje, da se neko, kako kome odgovara, diskredituje politički ili ljudski.

Jovanović je istakla da LGBTQ+ zajednica naizgled malo veći prostor u našim medijima dobija samo kad se pokrene neka inicijativa za priznanje te zajednice, ili, kao što je to slučaj u ova dva poslednja meseca, kada je krenula priča o EuroPrajdu. Sve bi bilo mnogo bolje kada se o LGBTQ+ zajednici ne bi izveštavalo kao o incidentnoj grupi koja smeta drugim ljudima, smatra Jovanović i dodaje da je jedna od ključnih grešaka koju mediji prave u prezentovanju LGBTQ+ tema insistiranje na bipolarizaciji.

Naime, kada se govori o LGBTQ+ temama mediji uvek pozivaju ljude iz dva tabora trudeći se da zadovolje – i time insistiraju na – dve strane. Neko iz LGBTQ+ sektora uvek mora da govori protiv nekog ko je najčešće naglašeni predstavnik “porodičnih vrednosti” – a one se, prema njihovom mišljenju, uvek zasnivaju na zajednici muškarca i žene.

Takvo postavljanje LGBTQ+ tema u medijima, naročito u prajm tajm teminima, ne predstavlja LGBTQ+ zajednicu na pravi način, već joj dodatno šteti. U sličnom tonu koji suprotstavlja dve strane, govori često i predsednik Srbije, kaže Jovanović. Jedan od novijih primer je njegovo pitanje povodom EuroPrajda: “Zašto vi brinete što hoće da hodaju?”, čime jasno pravi polje između onih koji bi da hodaju i onih koji su protiv hodanja. Uvek “mi” i “oni”, zaključila je Marija Jovanović.

Crkva, politilari, mediji – odašiljači mržnje

Jovanović je podsetila i na to koliko je crkva u poslednje vreme bila glasna povodom LGBTQ+ tema i koliko se u poslednjih meseci, iz njenih odaja, i usta njenih predstavnika, u javnost izlilo govora mržnje.

Gošća iz Tirane Kristina Lani potvrdila je da je i u Albaniji LGBTQ+ zajednica tokom 2021/2022 godine bila jedna od najtargetiranijih grupa. Kada LGBTQ+ zajednica u Tirani izađe na ulicu, onda mediji kažu da je LGBTQ+ zajednica “okupirala ulice Tirane”, insistirajući na tome da ti što hodaju ne odražavaju albanske vrednosti, njenu kulturu i istoriju.

Marija Jovanović iz crnogorske “Spektre” unela je nešto optimističniji ton u ceo panel rekavši da je u poslednjih godinu dana u Crnoj Gori, primećena promena narativa u pozitivnom smislu, ili da je bilo bar manje negativnog. Ona smatra da samo edukacijom možemo uveriti ljude da transfobija i homofobija dolaze iz straha od nepozantog. Jovanović veruje da je mnogo lakše baviti se ovom temom u manjoj zemlji, jer se tako brže, jasnije i lakše može delovati jedan na jedan, u nekom direktnom ljudskom kontaktu, pa je i pritisak na državne institucije u tom smislu lakši.  Aktivistkinja “Spektre” kaže da su njihova istraživanja pokazala da su mediji o LGBT temama izveštavali u neutralnom tonu. Bilo je, doduše, sporadičnog govora mržnje i nisu procesuirani slučajevi tog govora mržnje, ali to što se sa medijima konzistentno i temeljno radilo na implementaciji tačne teminologije, presudno je uticalo na bolju nego igde u regionu poziciju LGBTQ+ zajednice u najširem društvenom kontekstu.

Dodala je da je upravo edukacija ključna, a odmah uz nju i lične priče živih ljudi koje mogu da senzibilišu ljude/okolinu da shvate da LGBTQ+ osobe imaju iste ljudske potrebe kao i svi ljudi. U tom smislu važno je da se edukuju i vlada, i državnici, i crkva i mediji, a time se edukuju i građani.

Jovanović je još rekla da je politička klima u Crnog Gori pre dve godine išla na ruku aktivistima, da je država pokazala volju da se govori o ovoj temi i da je nakon jednog propalog pokušaja pre tri godine, godinu dana kasnije kod njih usvojen Zakon o registrovanom partnerstvu lica isto pola, koji doduše, nažalost, zbog pada vlade nije do kraja implementiran. U njegovom pisanju, zakona i podzakonskih akata, učestvovali su aktivisti LGBTQ+ organizacija koji su na koncu napravili i vodič koji su odštampali i predali svima u crnogorskom parlementu.

Terminologija je tu, ali…

Ivana Jelača je podsetila da mi u Srbiji imamo zanimljivu situaciju: imamo terminologiju, sad već i mediji vladaju njome, čini se da je sve u redu, politički smo korektni, ali suštinski – govor mržnje i dalje postoji i nalazi nove puteve za komunikaciju sa ljudskim predrasudama.

Marija Jovanović iz Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan na to se nadovezala sa primerom izveštavanja o majmunskim boginjama koje je slalo poruku da majmunske boginje dobiju samo homoseksualne osobe. Osim što su netačne, ovako plasirane vesti doprinose stereotipima i predrasudama prema zajednici.

Profesionalni gaf na ovu temu imalo je  nekoliko ovdašnjih i regionalnih medija, a jedan od primera bio je naslov “MAJMUNSKE BOGINJE SE PRENOSE GEJ SEKSOM! Još ih zvanično nema u Srbiji. ALI AKO IH MUŽ IMA MOŽE DA PUKNE BRAK”. Pored stigmatizacije gej osoba, ovaj naslov ukazuje na generalno štetne prakse medija, poput takozvanog klikbejta koji kroz senzacionalističke a često i upitne naslove želi da čitaoca privuče da klikne i otvori tekst.

Između pasivnog REM-a i Član 18

Jovanović je otkrila da je RTV Vojvodine odmah po njihovoj intervenciji skinula spornu vest o tome da mamunske boginje dobijaju samo homoseksualci, što je, iako je šteta već načinjena, vrlo pozitivan primer. Podsetila je i na to da se zakoni teško implementiraju, te da je saradnja sa institucijama dosta teška. Jedna od njih je i REM, koji ima pravila po kojima bi trebalo da se vlada, ali ne reaguje gotovo nikada. Saradnja sa njima ne postoji, iako im se šalju pritužbe za otkrivene prekršaje u elektronskim medijima.

Javne ličnosti neretko su generatori govora mržnje, a kada je LGBTQ+ zajednica u pitanju, često i predstavnici crkve. Imajuću to na umu obeshrabrujuća je činjenica da u Srbiji Zakon o zabrani diskriminacije, član 18, kaže da su crkva i njeni predstavnici generalno izuzeti od primene ovog Zakona, u prevodu, mogu da govore šta hoće, jer ono što je u skladu “sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i verskih zajednica” ne smatra se diskriminacijom i ne mogu biti procesuirani ako šire sve ono što u Zakonu o zabrani disktriminacije stoji da je zabranjeno.

Kristina Lani je rekla da oni u Albaniji nažalost nemaju regulatorno elektronsko telo, ali da ipak postoje signali da aktivisti ne rade uzalud. Recimo, Ministarstvo zdravlja i socijalne zaštite ima nacionalni plan za 2021/2022. godinu da LGBT zajednicu uvrsti u svoje planove/projekte. Lani smatra da je problem albanskih medija što se prvenstveno bave kliktabilnim, a ne važnim temama, ili se važnim temama bave na kliktabilan način. Oni pišu ono što provocira publiku kojoj se u vidu neadministriranih komentara dozvoljava da pravi platformu za govor mržnje koji se onda izliva i na društvene mržnje i u širi javni kontekst. To je ogromno  polje za netoleranciju, smatra Lani, i onda vidiš da ona i dalje postoji. 

Sloboda govora ne znači govor mržnje

Sa njom se složila i Marija Jovanović iz “Spektre” dodavši da ljudi često slobodu govora zamene slobodom da izgovore mržnju, i da prostor slobode kakav su komentari pod tekstovima ili društvene mreže iskoriste da se okupe oko mržnje.

Kao primer tog izlivanja mržnje sa društvenih mreža beogradska aktivistkinja Marija Jovanović navela je česte napade na prostorije LGBT organizacija, što se, doduše, navede u medijima, ali se ništa od toga ne procesuira i onda javnost stiče utisak da je to ok. Šalje se poruka da se to i dalje može raditi.

I izvršna direktorka Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan Ivana Jelača istakla je da je nedopustiva normalizacije govora mržnje. Ona je izuzetno opasna, baš zato što šalje poruku da je nasilje u redu, da nije protivzakonito i neljudsko. Naglasila je takođe da postoje profesionalni mediji i profesionalni i odgovorni novinari, koji paze šta izgovaraju i pišu, ali da su oni mahom na margini i manje vidljivi od onih koji šire govor mržnje.

Marija Jovanović iz Crne Gore rekla je i to da je jako važno da LGBT osobe prihvate sebe, zaleče sebe od govora mržnje i da hrabro istupaju protiv pogrešnih narativa. Iz tih malih individualnih borbi, promena i pobeda mogu da se dese velike koje mogu da promene društvo, rekla je Jovanović.

Sve četiri učesnice u panelu složile su se da je ključno da mediji počnu da izveštavaju tačno, precizno, bez predrasuda, da je to jedina nada za izlečenje naših društava Zapadnog Balkana koja su opterećena patrijarhalnošću, prošlošću i predrasudama.

Edukacija donosi bolje odnose među ljudima, razumevanje, prihvatanje, dovodi  bolje političare na vlast, donosi bolje zakone, pravi bolje društvo za život svih nas. I moramo se u celom regionu povezati međusobno, na tragu dobrih priča i pobeda protiv predrasuda.

Snežana Miletić