„Selfi koji je otkrio da su me ukrali kad sam bila beba”

2. December 2019.
Bilo je prvi dan semestra u srednjoj školi Zvansvik u Kejptaunu, a za Miše Solomon početak njene završne godine.
Javniservis_micheandcassidy_976
Fotografije preuzete sa portala BBC na srpskom

Tog dana u januaru 2015, sedamnaestogodišnju Miše opkolili su drugi studenti i studentkinje, uzbuđeno joj pričajući o novoj devojci, Kesidi Nurs, koja je tri godine mlađa od Miše, ali je pljunuta ona.

U prvi mah, Miše se nije zainteresovala.

Međutim, kada je potom prošla pored nje u hodniku, osetila je neku neobjašnjivu trenutnupovezanost, kaže ona.

„Osećala sam se kao da je već poznajem”, kaže. „Načisto sam se preplašila – nisam sebi mogla da objasnim zašto se tako osećam.”

Uprkos razlici u godinama, Miše i Kesidi počele su da provode puno vremena zajedno.

Ja bih joj rekla: „’De si, mala’. A ona bi rekla: ‘Zdravo, starija sestro'”, priseća se Miše.

„Nekad bih je odvela u kupatilo i rekla bih joj: ‘Daj da ti iščetkam kosu, da ti stavim sjaj za usne’.”

Kad bi ih neko pitao da li su sestre, Miše i Kesidi bi se šalile: „Ne znamo – možda u nekom drugom životu jesmo!”

A onda su jednog dana napravile zajednički selfi i pokazale sliku drugaricama. Neki su pitali Miše je li sigurna da nije usvojena. „Nisam! Jeste ludi?” rekla im je.

Kad su se Miše i Kesidi vratile kućama, pokazale su fotografiju članovima porodice. Lavona, Mišeina majka, koja je ćerku zvala „princeza” i izvodila u tržni centar i bioskop, prokomentarisala je koliko dve devojke liče.

Majkl, Mišein otac, rekao je da prepoznaje novu prijateljicu svoje ćerke – Kesidin otac držao je radnju za elektroniku gde je Majkl ponekad kupovao.

Kesidini roditelji, Selest i Morn Nurs, dobro su se zagledali u fotografiju. Kesidi su rekli da imaju jedno pitanje za Miše. Kad su se sledeći put našle, Kesidi ga je postavila. „Jesi li rođena 30. aprila 1997. godine?”

„Rekla sam joj: ‘Što pitaš? Je l’ me pratiš na Fejsbuku?'” kaže Miše.

Kesidi je uveravala da je ne ‘stalkuje’, već da bi samo htela da zna datum Mišeinog rođenja. Miše je potvrdila: da, rođena je 30. aprila 1997. godine.

Nekoliko nedelja potom, Miše je dobila neočekivan poziv da dođe u kancelariju direktora škole, gde su je čekale dve socijalne radnice. Ispričale su joj priču o tri dana staroj bebi Zefani Nurs, koja je pre 17 godina ukradena iz bolnice Grut Šur u Kejptaunu, i nikad nije pronađena.

Dok je slušala priču, Miše se pitala zašto njoj to pričaju. A onda su joj socijalne radnice objasnile da postoje dokazi koji upućuju na to da bi Miše mogla da bude to dete, ukradeno pre toliko godina.

Kako bi pojasnila stvari, Miše je rekla da se ona nije rodila u bolnici Grut Šur – već u bolnici Ritrit, na dvadesetak minuta vožnje odatle. To joj piše u krštenici, rekla im je. Socijalne radnice su joj, međutim, rekle da ne postoji nikakav zapis da se tamo zaista rodila.

I dalje ubeđena da se radi o nekoj užasnoj grešci, Miše je pristala na test analize DNK.

„Toliko sam imala poverenja u majku koja me je odgajila – ona me nikad ne bi lagala, naročito ne oko toga ko sam i odakle potičem”, kaže Miše. „Tako sam u sebi već zaključila da će rezultat DNK testa biti negativan.”

Međutim, stvari se nisu odigrale onako kako se nadala. Narednog dana stigli su rezultati testa koji su nesporno dokazali da su Miše Solomon i Zefani Nurs, beba ukradena iz bolnice Grut Šur 1997. godine, ista osoba.

„Sedela sam u šoku”, kaže Miše. „Osećala sam kako gubim kontrolu nad sopstvenim životom.”

Priča o ukradenoj bebi, danas mladoj ženi na pragu odraslog doba, koja je pronađena pukom slučajnošću gotovo dve decenije kasnije, došla je na naslovnice širom sveta, dok se Mišein život momentalno izmenio.

Rečeno joj je da neće moći da se vrati kući – tek će za tri meseca napuniti osamnaest godina i moći da donosi odluke za sebe. Do tada je morala da ostane u sigurnoj kući.

Miše je potom stigao još jedan udarac, kada je Lavona Solomon, žena za koju je celog života mislila da je njena majka, uhapšena.

„To me je slomilo”, priseća se Miše. „Bila mi je tako potrebna tada. Toliko sam htela da je pitam: ‘Zašto? Šta se događa?’ Toliko me je mučilo to da sam nečije tuđe dete.

Miše je prisustvovala sceni u kojoj Lavoninog muža, Majkla – koga je smatrala ocem – ispituje policija.

„Videla sam stres na njegovom licu, popucale kapilare u očima, i mnogo sam se uplašila”, kaže Miše.

Policija je htela da utvrdi da li je imao veze sa njenom otmicom kad je bila beba.

„Moj otac je blag i nežan čovek”, kaže Miše. „Ali on je moj oslonac, moj heroj, on je moj tata, najveći laf. A onda mu dođe neki čovek pored kog deluje kao malo dete, dok priča: ‘Ne, ja nemam veze s tim. Miše je moja ćerka – u kom to svetu nije moja ćerka? Nemam nikakve veze s tim’.”

Iz policije nikada nisu našli nijedan dokaz da je Majkl Solomon znao da je Miše bila ukradena od bioloških roditelja, pa su ga oslobodili.

Majkl tvrdi da je Lavona bila trudna. Neki misle da je zataškala pobačaj i pretvarala se da je i dalje trudna, dok nije ukrala Zefani Nurs, donela je kući, i pretvarala se da je ona rodila.

Lavona Solomon našla se u pritvoru, čekajući suđenje za otmicu i lažno predstavljanje da je majka deteta.

Iako su Selest i Morn Nurs imali još troje dece, nikad nisu prestali da traže svoje prvo dete, Zefani, i svake godine su joj slavili rođendan – čak i pošto su se razveli.

Za sve to vreme, njihovo ukradeno dete je odrastalo u neposrednoj blizini. Solomonovi žive na samo pet kilometara od Nursovih – kad je bila mala, Miše bi trčkarala po livadi prekoputa kuće Nursovih, dok bi Majkl igrao fudbal.

A onda su, u najneverovatnijem obrtu, molitve Nursovih bile uslišene. Miše i njeni biološki roditelji napokon su ponovo bili na okupu, u policijskoj stanici, sa prisutnim socijalnim radnicama.

„Zagrlili su me, privili uz sebe, i počeli da plaču”, kaže Miše. Ali njoj je bilo nelagodno. Nešto joj nije delovalo kako treba.

„Osećala sam se da treba da se prepustim jer mi je bilo žao tih ljudi, oni su se baš namučili”, kaže. „Tužno je, ali, znate, ja ništa nisam osećala. Nisam osećala da su mi nedostajali.”

Miše se obrela u emocionalnom rastrojstvu. Jedan par njenih roditelja bio je ushićen i jedva čekao da nadoknadi izgubljeno vreme, ali su njoj ti ljudi bili potpuno nepoznati. Drugi roditelji – one koje je volela – bili su očajni, dok se jedno od njih nalazilo iza rešetaka.

Suđenje Lavoni Solomon pred Visokim sudom u Kejptaunu počelo je u avgustu 2015. godine. I Miše i njeni biološki roditelji bili su prisutni na zasedanju da bi čuli Lavonin iskaz.

Tokom celog suđenja, Lavona Solomon je negirala krivicu. Pričala je o brojnim pokušajima da zatrudni, više puta kada bi pobacila, i očajničkoj potrebi da usvoji dete.

Rekla je da joj je bebu ponudila žena po imenu Silvija koja joj je lečila od neplodnosti. Silvija joj je navodno ispričala da je beba neke mlade devojke koja ne želi da je zadrži, i želi da je da na usvajanje. Međutim, nisu nađeni nikakvi dokazi da Silvija stvarno postoji.

Štaviše, gotovo dve decenije nakon događaja, jedan svedok koji se setio da je video ženu obučenu u uniformu medicinske sestre kako iznosi mladu Zefani, prepoznao je Lavonu Solomon u policijskom redu za osumnjičene.

Sudija je zaključio da su dokazi protiv Lavone više nego ubedljivi.

Lavona Solomon je 2016. osuđena na deset godina zatvora zbog otmice, prevare i kršenja Zakona o deci. Sudija je takođe prekorio jer nijednom tokom suđenja nije pokazala ni trunku kajanja.

„Mislila sam da je ono što proživljavam slično smrti”, kaže Miše. „Kako ću da se nosim s ovim? Kako ću da živim bez majke koju sam dotad imala svaki dan?”

Kasnije te godine, Miše je posetila Lavonu u zatvoru i prvi put mogla da priča sa njom od dana kada su socijalne radnice došle u njenu školu.

„Prva poseta odigravala se preko zaštitnog stakla, to je poseta u kojoj nije dozvoljen kontakt”, kaže Miše. „Videla sam majku u odeći koju nose zatvorenice i to mi je slomilo srce. Samo sam plakala i plakala.”

Miše je bilo stalo da sazna istinu, da otkrije šta se desilo onog dana kada je Lavona uzela od majke iz bolnice.

„Ona zna da joj opraštam, i da je i dalje volim.”

Rekla sam joj: ‘Time što znam da me nisi ti rodila – da mi je mesto bilo s nekim drugim ljudima, koje si lišila jedne stvarnosti i izmenila ceo moj tok sudbine – to me povređuje. Kako da ti verujem na reč kada si me lagala, kada si mi rekla da sam tvoje dete? Izgubila si moje poverenje. Ako želiš da imaš odnos sa mnom, moraćeš sve da mi priznaš.’

A ona mi je rekla: ‘Jednog dana ću ti ispričati.’

I dalje priča kako nije to uradila, ali ja mislim da jeste.”

Ipak, Miše kaže da je ne mrzi.

„Praštanje vam toliko izleči srce”, kaže. “Život mora da ide dalje. Zna ona da joj opraštam, i da je i dalje volim.”

Prošlo je četiri godine otkad je Miše otkrila istinu o svom poreklu. Kad je napunila osamnaest godina, krajem aprila 2015, razmišljala je da se useli kod jednog od bioloških roditelja, ali se predomislila.

„Oni su se razveli, ta porodična jedinica je već uništena”, kaže Miše.

„Donela sam očiglednu odluku i onu koja mi donosi najviše stabilnosti – vratila sam se kod Majkla, to je moje bezbedno mesto, to je moj dom.”

Miše je imala problema da se poveže sa biološkim roditeljima. Kaže da bi katkad osetila i da ih mrzi što su joj odveli „majku”.

Miše i dalje posećuje Lavonu u zatvoru udaljenom oko 120 kilometara od njene kuće, ali to je duga vožnja, pogotovo sad kad ima dvoje male dece.

Lavona Solomon izdržavanje kazne ističe za šest godina, a Miše kaže da često poželi da vreme malo „požuri”. I dalje živi u porodičnoj kući, i čeka da joj se vrati majka.

Možda je iznenađujuće što je Miše Solomon rešila da zadrži ime s kojim je odrasla, a ne ono s kojim se rodila.

Ali, uprkos psihološkoj katastrofi kakva je otkriće da je žena koja ju je odgajila zapravo ukrala kao bebu, nekako se pomirila sa oba svoja identiteta.

„Isprva sam mrzela Zefani”, kaže Miše.

„Došla je u moj život tako silovito, u vidu tako neželjenog poziva, toliko patnje i bola. Ali Zefani je istina, a Miše, sedamnaestogodišnja devojka koja sam bila, ona je bila laž. Tako da sam uspela da napravim ravnotežu između oba imena. Možete me zvati i Zefani ili Miše, u redu je.”

Mišeina priča ispričana je u knjizi Zefani: dve majke, jedna kćerka autorke Džoan Džouel.

Tekst je prenet sa portala BBC na srpskom.