Ustavni sud Kosova i kvadratura kruga

Konflikt koji je podelio medije, ustavne stručnjake i stanovnike Kosova se tiče ispravnog puta ka formiranju nove vlade, posle uspešnog isglasavanja nepoverenja prethodnoj 25. marta, a što je inicirao DSK.

Pitanje je bilo, dakle, treba li izglasati novu vladu u Skupštini ili raspustiti parlament i ići na izbore. Nedoumicu je izazvalo imenovanje novog mandatara (Avdulaha Hotija) od strane predsednika Tačija.

Ustavni sud je svojom odlukom, ukratko, dao za pravo predsedniku Tačiju. Nezavisno od procene pravne ispravnosti odluke Ustavnog suda, već sada je jasno da ona neće doprineti stabilizaciji političkih prilika na Kosovu.

Pitanje dolaska do nove vlade je političko, koliko i ustavno-pravno pitanje. Politički se može raspravljati o demokratskom legitimitetu DSK da formira novu parlamentarnu većinu posle izborne kampanje u kojoj je eksplicitno tražio mandat za formiranje vladajuće koalicije sa Samoopredeljenjem. Tu kampanju je predvodila aktuelna (i bivša?) predsednica Skupštine Vjosa Osmani koju je upravo njena stranka u političkom preokretu 25. marta marginalizovala.

Ustavno-pravno pitanje se odnosi na član 82.2. Ustava koji reguliše postupak posle uspešnog izglasavanja nepoverenja vladi, pri čemu je Samoopredeljenje insistiralo na tome da on obavezno vodi do novih izbora. Nasuprot njima, na članu 95.5 (odnosno celom članu 95) koji reguliše postupak izbora novog premijera i nove vlade ako se ne ide na raspuštanje Skupštine, je insistirala druga strana u sporu.

U vezi sa tim članom je i skandalozna politička, ali pravno važeća presuda Ustavnog suda iz 2014. godine kojom je svojevremeno omogućeno stranci predsednika Tačija (PDK) da, kao najveća parlamentarna stranka posle izbora, blokira izglasavanje nove vladajuće večine protiv PDK u Skupštini.

Osnovna pravna dilema je bila da li Ustav treba interpretirati usko-jezički ili po „duhu“ osnovnog dokumenta države. U vezi interpretacije „duha“ Ustava postojao je i dodatni problem jer su tzv. „travaux preparatoires“ (dokumentacija Ustavotvorne komisije iz 2008. godine) redovno nestajali uoči prethodnih ustavno-političkih konflikata, a zadnji put 2014. godine, ali su se ponovo pojavili uoči poslednje odluke Suda.

Ustavni sud u zadatku ustavno-pravne ocene aktuelnog političkog konflikta u odnosu na članove 82.2. i 95 Ustava se našao pred višestrukim, praktično nemogućim izazovima.

Prvi je negativan uticaj uzavrele političke atmosfere ekstremne polarizacije, ne samo političkih elita, nego i stručnjaka za ustavno pravo, od kojih je najveći deo tradicionalno stranačko-politički povezan. Drugi je stanje samog Ustava u onim delovima koji se odnose na ključne institucije Kosova (Skupština, vlada-premijer, predsednik), njihovu poziciju, nadležnosti i međusobne odnose. U njima ima odredbi koje su u detaljima precizne, naspram drugih koje ostavljaju prostor za interpretaciju. Treće, teškoća određivanja „duha“ Ustava zbog nemogućnosti provere autentičnosti „travaux preparatoire“ posle sudbine koju su doživeli u zadnjoj deceniji. Četvrto, problem nezavisnosti samog Suda, odnosno dokazana otvorenost prema političkim pritiscima u ranijim slučajevima ustavno-političkih konflikata, posebno 2014. godine. Peto i poslednje, objektivna dilema pred kojom se Sud nalazio: kako se odnositi prema ranijoj, jasno politički obojenoj presudi iz 2014. godine – (p)održati raniju odluku, čemu se Samoopredeljenje nadalo, pošto bi im to omogućilo blokiranje formiranja vlade od strane nove parlamentarne većine ili njena revizija, što bi pravno bilo korektno ali, u isto vreme i datom kontekstu, kršilo osnovni princip pravne sigurnosti i predvidljivosti (promena pravila igre usred konkretnog pravnog spora).

Sadržaj presude dokazuje da je Ustavni sud pokušao da izračuna kvadraturu kruga. Ispravno je interpretirao član 82.2. koji govori o tome da predsednik, posle uspešnog izglasavanja nepoverenja, „može“ raspustiti Skupštinu, pošto je odlučio da ta odredba ne znači automatizam koji nužno vodi do prevremenih izbora, već da ta odluka pripada parlamentarnim strankama.

Manje po slovu, nego po „duhu“ Ustava, Sud je odlučio da član 95 Samoopredeljenju ne daje pravo da blokira izbor nove vlade nereagovanjem na zahtev predsednika da, kao najveća parlamentarna stranka, ponudi novog mandatara.

Na drugoj strani, Sud je rešio da se licemerno manipulativno odnosi prema vezanoj presudi iz 2014. godine jer je odlučio da ne revidira staru presudu, nego je lažno isistirao na tome da se ta presuda bazira na istoj interpretaciji „duha“ i principa Ustava, iako je ona u potpunoj suprotnosti sa poslednjom presudom.

Poteškoće Ustavnog suda da se nosi sa sadašnjom odlukom nisu samo, čak ni prvenstveno, problem sudija, njihove pravne ekspertize, profesionalne etike, ličnog integriteta i političke nezavisnosti. Iza njih stoji strukturalni problem, odnosno defekt sistema i demokratije na Kosovu koji se ogleda kroz Ustav.

Trajni izvor političke nestabilnosti i konflikata koji proizilaze iz Ustava jeste politička pozadina njegovog nastanka.

Dok je okvir Ustava, pre svega u vezi ljudskih i manjinskih prava, bio određen Ahtisarijevom planom i od strane međunarodne zajednice, ostali delovi koji se odnose na unutrašnje uređenje institucija demokratske države manje-više su bili prepuštene domaćim akterima. Odluke o njima su doneli vrhovi najvećih političkih stranaka i sa njima povezani pravnici u Ustavnoj komisiji. Ta rešenja su rezultat sporazuma dve najveće stranke, DSK Ibrahima Rugove i DPK Hašima Tačija, ali i njihove suprotstavljene političke koncepcije – (polu)predsednički sistem naspram parlamentarne demokratije sa izuzetno jakom ulogom premijera.

Takva geneza Ustava je, kao jednu od glavnih negativnih posledica, proizvela podelu izvršne vlasti na dve institucije – predsednika države i vladu – bez jasnog razgraničenja nadležnosti. Taj problem je u nasleđu skoro svih država koje su nastale raspadom socijalističke Jugoslavije, ali je posebno izražen na Kosovu, zbog istorijskog konflikta dve državotvorne stranke.

Drugi problem povezan sa nestabilnošću ustavnog poretka predstavlja nedovršena demokratska transformacija. Preovlađujući autoritarno-instrumentalni odnos većina političkih elita prema parlamentarnoj demokratiji i vladavini prava, njenim institucijama i relevantnim odredbama Ustava ometa oživljavanje njegovog „duha“. To se, pre svega, odnosi na autoritarno-autokratsko interno strukturiranje političkih stranaka, na nedostatak nezavisnosti poslanika koji više postoji na papiru nego u praksi parlamenta, koji služe kao glasačka mašinerija, ali i na post-socijalističkoj filozofiji rule by law umjesto rule of law, odnosno na vladavini posredstvom prava, a ne vladini prava.

Na osnovu svega ovoga, konačni zaključak o presudi Ustavnog suda se mora dati iz četiri perspektive: iz političke, ustavno-pravne, iz perspektive međunarodne zajednice i iz regionalne perspektive.

Politički, iz perspektive principa parlamentarne demokratije, izglasanje nove vlade od strane sadašnjeg sastava parlamenta je neprihvatljivo, pri čemu nije principijelno sporno da se jedna vlada raspada, niti da jedan od bivših koalicionih partnera traži novu parlamentarnu većinu. Niti je sporno što to čini na osnovu vrlo sumnjivog spoljnopolitičkog uticaja. Sporan je iz perspektive nedostajućeg političkog ili demokratskog legitimiteta jer je u ovom specifičnom slučaju poslanički klub DSK svoj mandat od građana i građanki dobio na eksplicitnoj kampanji za „vladu nade“, pa politički preokret od 25. marta zahteva novi demokratski mandat, a on se jedino može dobiti na novim izborima.

Ustavno-pravno su stvari puno komplikovanije, višeslojne. Sa svojom presudom u korist formiranja nove vlade bez izbora, Ustavni sud je, prvi put u istoriji ustavno-političkih kriza na Kosovu, odlučio da se vodi interpretacijom „duha“ Ustava, naglašavanjem najviših principa i ideala parlamentarne demokratije, kao što su slobodni mandat poslanika ili stabilnost države uz neprekidno funkcionisanje njenih ključnih institucija.

Nažalost, sudije su taj značajan napredak u ustavnoj praksi duboko devalvirale pravno instrumentalizovanim, licemernim odnošenjem prema presedanu presude iz 2014. godine. Tako je sud avangardno postupio u svom zagovaranju najviših principa parlamentarne demokratije i demokratskog ustavnog poretka, da bi u isto vreme duboko oštetio te osnovne principe demokratije i vladavine prava.

Postavlja se i pitanje nezavisnosti suda – da li bi se sudije „dočepale“ interpretacije „duha“ Ustava i pod uslovima u kojima da bi taj pristup rezultirao presudom u korist Samopredeljenja? I da su sudije postupile drugačije, ni ta odluka ne bi nimalo doprinela rešavanju problema, pošto ustavni poredak Kosova ostaje izvor političke i ustavne nestabilnosti.

To pokazuju i izjave političkih aktera neposredno pre objavljivanja presude: predsednik Tači i predstavnici nove parlamentarne većine su izjavili da će poštovati odluku Suda, ali to samo zbog toga što su, čini se, već naslutili da će odluka biti u njihovu korist. Predstavnici Samoopredeljenja su, pak, izjavili da će odluku Suda poštovati kao ustavnu jedino ako bude odražavala presudu iz 2014, za koju su sve do 25. marta s punom pravom tvrdili da je protivustavna.

Strukturalna nestabilnost demokratskog ustavnog poretka Kosova se zato jedino može rešiti suštinskom ustavnom reformom, koja opet zahteva društveno-političku odluku o karakteru političkog sistema – ili polu-predsednički sistem ili parlamentarna demokratija. Za takav poduhvat, Kosovu je svakako potreban novi, demokratsko-participativni ustavotvorni proces. Ali, takav proces neće biti moguć, ni kompletan, bez dovršavanja demokratske transformacije kosovskog društva.

Što se međunarodne zajednice tiče, i ona je suodgovorna, kako za trenutni konflikt, tako i za strukturalnu nestabilnost ustavno-političkog poretka. U čitavoj istoriji ustavno-političkih konflikata od osnivanja države Kosovo, zapadni akteri su redovno ili pasivni, prećutno tolerišu, ili aktivno učestvuju u nedemokratskim potezima, političkim pritiscima na Ustavni sud, od strane predstavnika domaćih političkih elita, umesto da brane principe demokratije i vladavine prava. Učinili su to iz kratkoročnih interesa taktičkih dobitaka. To je 2014. bio strah od uticaja vladavine Samoopredeljenja na nastavak političkog dijaloga, a ove godine su to lični, karijeristički interesi izaslanika predsednika Trampa.

Iz regionalne perspektive strukturalni konflikt oko demokratije, vladavine i ustavnog poretka na Kosovu još uvek izgleda avangardno ako ga uporedimo sa stanjem u Srbiji i upravljanjem „korona krizom“ od strane vrha države. Uvođenje vanrednog stanja u ovoj državi je predstavljalo sveobuhvatno kršenje Ustava, dok je privremena transformacija pravosuđa prekršila ama baš sve osnovne principe vladavine prava, pri čemu je odsustvo reakcije Ustavnog suda zadnji, mada nepotreban, pokazatelj da u Srbiji Ustavni sud kao nezavisna pravna instanca uopšte ne postoji.

No, to uopšte ne umanjuje kosovske muke.

Tekst je prenet sa portala Radio KIM.