Kovid u crkvi, kovid iz crkve

Piše: Boško Jakšić

Korona, ta milozvučna reč koja na latinskom označava krunu, pokorila je svet 2020. i po svemu sudeći biće dominantna tema i u vremenu koje dolazi.

Virus je globalnoj privredi naneo bilione dolara štete, milijarde đaka odvojio od škola, stotine miliona ostavio bez posla, ljude gurnuo u samoizolaciju, stavio im maske na lice i nametnuo da se prema najboljim prijateljima odnose kao prema najgorim neprijateljima.

Negde u ovo vreme 2019. u kineskom gradu Vuhanu evidentirani su prvi pacijenti zaraženi mutantom SARS virusa korona. Za godinu dana, bolest poznata kao kovid 19 zarazila je više od 59 miliona ljudi i uzrokovala smrt najmanje 1,4 miliona.

U tih 12 meseci Srbija je preskočila Kinu po broju zaraženih, a po broju novih slučajeva u jednom nedavnom danu bila je 12. u Evropi i 16. na svetu, pokazuju podaci sajta „Vorldomiters”.

Neobična je trajektorija iscrtana u tom periodu. Od šarlatanskog omalovažavanja „najsmešnijeg virusa na svetu”, preko trke za respiratorima koje je predsednik skupljao „kao dabar”, njegovih pretnji da će biti „mala groblja da prime sve nas”, do slavodobitnog proglašenja pobede. Onda sve ispočetka, da bi se došlo do tačke na kojoj zdravstvenom sistemu preti kolaps.

Samo je politizacija konstantna. Vlast nije ni u vremenima najveće opasnosti po zdravlje naroda uspela da se odrekne navike da sve drži pod kontrolom. Da komanduje i oblastima koje bi trebalo da budu isključivi zabran eksperata. Pritom se, farisejski, krije iza „struke” stvarajući moćnom propagandom utisak da političari slušaju lekare.

U dramu je poslednjih nedelja ubačena i Srpska pravoslavna crkva, kojoj je kovid 19 prvo uzeo mitropolita Amfilohija, a potom i patrijarha Irineja – koji se, nema sumnje, zarazio na sahrani u Podgorici. Pokazalo se da nema božje zaštite.

Kovid 19 je Zoro osvetnik, koji crkvenim dostojanstvenicima vraća što su propovedali da je virus „božja kazna” liberalnim društvima, da ga leče tamjan i molitve i da se u dva milenijuma hrišćanstva nikad niko nije zarazio na pričešću, pa ni sveštenici.

Mnogima nauk nije pomogao. Tokom molitvenog ispraćaja patrijarha u Sabornom hramu Svetog arhangela Mihaila, malo njih je poštovalo mere zaštite. Iznad odra bila je postavljena prozirna ploča koja je povremeno dezinfikovana, ali celivanje kovčega i krsta je samo smanjilo, ne i uklonilo rizike.

Sinod SPC pozvao je potom na „striktne” epidemiološke mere u Hramu Svetog Save, ali iste scene su se ponavljale. Episkop kruševački David, dan pošto je služio opelo patrijarhu, prebačen je u bolnicu zbog virusa korona.

Iako izuzetaka od mera zaštite ne bi smelo da bude, vlast se nije mešala. Država je na nekoliko dana kapitulirala pred crkvom. Predsednik je odlaskom na pogreb Amfilohiju i govorom Irineju želeo da ublaži sukob sa delom vladika koji ga smatraju „veleizdajnikom” zbog kosovske politike.

Predsednik je neprimereno sebe stavio u prvi plan, što je doprinelo opštoj konfuziji. Zašto je pet medija objavilo vest o smrti Irineja dan ranije, kada i predsednikova bivša supruga? Zašto je on sutradan prvi objavio vest na svom instagram nalogu kada bi se očekivalo zvanično saopštenje Sinoda ili lekarskog konzilijuma? Zašto je posle kraće dostojanstvene besede morao da u oproštajno slovo ubaci sebe i svoju porodicu, umesto da to ostavi za neku kasniju priliku ili memoare?

Izazvao je bujice besnih i ogorčenih komentara na društvenim mrežama na isti način kao kada se predstavi kao glasnogovornik Kriznog štaba, kome je direktno oborio poverenje javnosti i doveo do toga da postane meta oporih podsmeha.

Ponavljaju se dva simptoma: predsednikov da dominira i da diže svoj rejting, i mnogih građana koji se oglušuju o savete bilo da dolaze od države, lekara ili crkve. Talibani korone ignorišu sve preventivne mere. Tvrde da su im ugrožena verska prava. Odbijaju da shvate da kovid 19 ne mari ni za ljudska ni za verska prava, ni za granice, ni za socijalni status ili nivo obrazovanja. Pokazuje se – ni za godine.

Nije ovo napad na pravoslavlje, što je izvitopereni argument branitelja vere. Pandemija je iznad svega nama znanog. Crkvu je napala korona, a ako ona smatra da ne treba da se brani prepuštajući se božjoj milosti, to ne važi za državu, koja je dužna da svoje građane štiti.

Teško je razumeti zašto neki ljudi sebe i druge izlažu riziku i ignorišu pozive koje smo čuli stotinama puta. Eksperti poručuju da bi striktno poštovanje ovih mera za samo dve nedelje obuzdalo pandemiju, ali uzalud.

Previše je onih koji umišljaju da ih korona „neće”. „Baš me briga”, drčno ponavljaju mahom mladi opsednuti klabingom po mestima koja rade do zore, a policija ne reaguje. Sutra, kad se zaraze, tražiće da im se lekari i medicinske sestre u potpunosti posvete. Očekivaće solidarnost na koju su pre toga bili imuni. Dobiće je, ali zašto sve mora da ide post festum? Zašto neko sam mora da oboli, ili da mu strada neko blizak, da bi shvatio kolosalnu opasnost od tog mikroskopskog virusa?

Lična odgovornost prečesto ne funkcioniše. Ne pomažu ni istraživanja koja kažu da nošenje maske smanjuje rizik od zaraze najmanje dva puta. Država je dužna da odgovorne građane zaštiti od neodgovornih.

Nema vremena za čekanje. Dolazi sezona gripa. Branimo se kako moramo pre nego što pokuša da nas odbrani respirator. Situacija je takva da zahteva reagovanje na dnevnom nivou, pa razluđuju dani političke pasivnosti i tvrdoglave odbrane kafića i klubova kao da su ključni generatori ekonomskog razvoja.

Voleo bih da ne moram da mislim o kovidu 19, ali moram. Živimo u orvelijanskom svetu. Da trijumf smrti ne bi bio potpun, radije ću priznati da se plašim i da poštujem sve mere, nego da se pridružim kovid 19 idiotima.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.