Autori: Grujica Andrić i Lazar Čovs, Izvor: BBC
Kao i svakog jutra, seli ste u kola, okrenuli ste ključ, motor se pokrenuo.
Točkovi su se zakotrljali i time ste postali mogući učesnik u jednoj od 100 saobraćajnih nezgoda koje se svakog dana dogode u Srbiji.
U Srbiji je tokom 2023. godine bilo 32.974 nezgode, od kojih je u 475 poginuo najmanje jedan čovek, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP).
Zaslepljujući farovi kamiona koji dolazi u susret i blještava svetla mercedesa u retrovizoru mogle su da budu poslednje slike u njegovom životu.
Ivan Grbić je 42-godišnji meštanin Mojsinja, sela na Ibarskoj magistrali, desetak kilometara udaljenog od Čačka.
Mojsinje je jedna od crvenih tačaka saobraćaja u Srbiji na mapi koju je napravio BBC na srpskom.
Te novembarske večeri 2022. godine, Ivan je, kao i gotovo svakog dana, zastao kako bi skrenuo ka njegovoj autoperionici na Ibarskoj magistrali.
Desetak minuta kasnije, osvestio se ležeći na putu, slomljenog vratnog pršljena, rebara i kostiju kolena, sa oštećenjem pluća.
Telesne povrede su ishod dve od pet saobraćajnih nezgoda koje se dese u Srbiji.
U Srbiji je u proteklih osam godina bilo 4.042 saobraćajne nezgode sa smrtnim ishodom.
To je gotovo četiri puta više od broja stanovnika Crne Trave;
Više od petine broja stanovnika Sopota;
Oko pet puta više od broja stanovnika Mojsinja.
Povrede su zabeležene u 107.140 udesa.
To je više od broja stanovnika beogradske opštine Rakovica;
Nešto manje od broja stanovnika Pančeva;
Nešto više od broja stanovnika Zrenjanina, Čačka ili Šapca.
U 165.619 slučajeva, MUP-u je prijavljena samo materijalna šteta.
Četiri puta više nego stanovnika Bora;
Toliko ljudi živi ukupno u Somboru, Apatinu, Kuli, Odžacima i Bačkom Petrovcu;
Nešto više ljudi živi u Kragujevcu.
„Oko mene je bilo dosta ljudi, čekali smo da stigne sanitet, svi su mislili da sam bio sam u kolima, a ja sam pokušavao da vidim šta se desilo sa drugom koji se vozio sa mnom.”
„Kasnije su ga pronašli kako leži ispod kamiona, već je bio mrtav”, priča Grbić hrapavim glasom za BBC na srpskom.
„Udario nas je, ubio je čoveka pored mene, a time je ubio i mene”, objašnjava meštanin Mojsinja kako se oseća tri i po godine kasnije.
„Ima mnogo… Teško je to i pobrojati”, kratko će ovaj niži čovek krupnih, smeđih očiju.
„Iz glave sada znam desetak kuća kojima je neko poginuo u saobraćaju, i to samo poslednjih godina”, dodaje.
Od početka 2016. do kraja 2023. godine, na nešto više od 10 kilometara Ibarske magistrale između Preljine i Mrčajevaca, bilo je 180 saobraćajnih nezgoda.
U 15 saobraćajnih nezgoda na ovih 10.300 metara puta bilo je poginulih.
Na mapi možete videti sve saobraćajne nezgode koje je zabeležio MUP, sa tačnim lokacijama i ishodom.
Pomeranjem točkića na mišu ili ’razvlačeći’ prstima sliku na ekranu možete uveličati grad, deo grada, ili raskrsnicu koja vas zanima.
Na obojene brojeve u gornjem levom uglu možete kliknuti da uključite ili isključite prikaz te kategorije nezgoda na mapi.
U više od 100.000 saobraćajnih nezgoda u poslednjih osam godina povređena je najmanje jedna osoba, a često i više njih.
Troje ljudi povređeno je u sudaru autobusa i automobila, u poslednjoj nesreći u Mojsinju, u martu 2023.
Da je ova deonica Ibarske magistrale „već dugo jedan od najugroženijih delova puta” svesni su i u gradskom Savetu za bezbednost saobraćaja Čačka, kaže Rodoljub Skerlić iz ove službe za BBC na srpskom.
„Širina, ravnina i preglednost puta pogoduju vozačima koji nameravaju da voze brže od dozvoljenog ograničenja. To su glavni razlozi opasnosti koje nosi ovaj deo puta.”
„Uz veliku brzinu, idu i velike posledice”, kaže on.
„Takođe, ovaj put je žila kucavica ovog dela Srbije i sav tranzitni saobraćaj ka Kraljevu, Kruševcu i drugim mestima južnije prolazi tuda, baš kao i veliki broj vozila na Ibarskoj magistrali.”
Život i smrt na Ibarskoj magistrali: ‘Svako malo neko pogine’
Na putu od Beograda do Mojsinja, dugom 150 kilometara, najveća opasnost vreba u poslednjih 10, kada u selu Preljina počinje deonica Ibarske magistrale koja vodi od Čačka ka Kraljevu.
Korodirana žuta pasarela pokraj crkve Svetog Vasilija Ostroškog jedino je mesto gde se bezbedno može preći put kilometrima unaokolo.
Pogled sa nje već sluti gužvu i haotično jurcanje po magistrali. Kao da je neko uznemirio mravinjak rđe i čelika.
Drum je ravan i dobro obeležen, a po jednu traku u oba smera okružuju znaci ograničenja brzine; postavljeno je na 80 i 60 kilometara na sat, u zavisnosti od deonice.
Bledozelenu i žutu travu pokraj puta presecaju bare napunjene kišnicom i komadići plastike i metala sa vozila koja su tuda prošla, njišu se gole krošnje na zimskom vetru.
Žuti saobraćajni znak nekada je usmeravao vozače ka centru Mojsinja, ali danas na njemu piše samo „sinje”, pošto je deo metalne table bliži kolovozu otkinut.
Počevši uspon do centra, prvo nailazimo na groblje.
Kasnije ćemo saznati da su tamo sahranjeni meštani poginuli nekoliko stotina metara niže, na Ibarskoj magistrali.
Ubrzo stižemo do mesta gde su naređane crkva, osnovna škola i prodavnica. Ispred radnje, Dušica, oniža, proseda žena u šezdesetim godinama, raspoređuje pristiglu robu.
„Šta da ti kažem, sine… Katastrofa je”, prvo je što kaže kad je pitamo o saobraćajnim nesrećama u selu.
„Svako malo neko pogine dole na magistrali”, govori uspravljajući se dok kažiprstom podiže naočare spale na vrh nosa tokom rada u magacinu.
Slupan automobil preko puta prodavnice u Mojsinju
Najveći problem je, priča trgovkinja, raskrsnica koja vodi sa magistrale do sela, koju smo prošli nekoliko minuta ranije.
„Kad skrećeš ka selu, otvoriš četvoro očiju, daš migavac ranije i nadaš se da će oni iza da zakoče, jer se ljudi zaleću, pretiču, čak i na punoj liniji.”
„Kad god vodim unuka u vrtić, stalno me je strah”, dodaje Dušica odmahujući rukama.
Baš na tom mestu, bilo je više nesreća. Jedna je bila kobna za porodicu Milošević, čija je kuća nekoliko desetina metara dalje od prodavnice.
Pogledajte kako izgleda problematična raskrsnica u Mojsinju prevlačenjem mišem ili prstom
Milan je u trenutku nesreće postavljao plastenik u dvorištu porodične kuće. Loše vesti saopštio mu je brat od strica.
„Čim mi je rekao da su imali udes dole na krivini, odmah sam pomislio da je strašno i tako je i bilo”, priča Milan, zadržavajući suze.
Kada se spustio do mesta nesreće, ugledao je suprugu kako leži na asfaltu dok je policija vršila uviđaj.
„Ležim pored nje, klečim i molim se da je Acika preživeo. Kad sam stigao do bolnice, dežurni hururg mi kaže da mi je i sin preminuo.”
„To su strašne stvari. Kad budem umirao, ja ću o tome razmišljati”, priča Milošević.
Vozač autobusa koji je usmrtio Milanovu Suprugu i sina oslobođen je krivice pred Osnovnim sudom u Čačku. Milan Milošević pokrenuo je novi postupak pred Apelacionim sudom u Kragujevcu.
Tri i po godine kasnije i nekoliko stotina metara dalje, sudbinu Milanove supruge i sina umalo je proživeo njegov poznanik Ivan Grbić.
Išavši iz Čačka ka Mojsinju, Grbić je zastao u nameri da skrene u njegovu autoperionicu pokraj puta, gde je pošao sa prijateljem.
„Trebalo je tog dana da krene sa nama i moj četvorogodišnji sin jer smo svako veče u to vreme obilazili perionicu, ali mi Bog nije dao da ga povedem.”
„Ostao je kod kuće i plakao što nije krenuo sa mnom”, priseća se te novembarske večeri Like, kako ga u selu zovu.”
Čekajući da prođe kamion iz suprotnog smera, Ivan je pogledao u retrovizor i video kako se približava automobil.
„Mnogo je daleko”, pomislio je, nema razloga za brigu.
„Kad je kamion prišao na dvadesetak metara, pomislih: ‘Hajde da pogledam još jednom u retrovizor, samo da ispratim.’”
„U tom trenutku sam primetio da automobil ide nenormalnom brzinom i bez kočenja.”
„Već sledećeg nas je udario i podbacio pod kamion, koji je od silnog udarca sleteo u kanal”, prepričava Grbić.
Kroz vrata na suvozačkom mestu i on i saputnik su izleteli. Par minuta kasnije, Ivan se osvestio nasred kolovoza. Polomio je vrat, rebra i koleno.
Meštani, policija i hitna pomoć ubrzo su mu pritekli u pomoć, ubeđeni da je u kolima bio sam, što je on poricao.
„Čak se sećam da je policajac rekao da me puste i da je moguće da haluciniram zbog udarca.”
„Govorio sam, nemoguće, u kolima je sa mnom bio moj drug. Posle su ga našli ispod kamiona.”
„Podleteo je posle sudara i ostao na mestu mrtav”, uzdiše Grbić dok se seća nesreće.
Više od dve decenije vozio je bez ozbiljnih incidenata. Posle nesreće u novembru 2022, fizički se oporavljao „pet ili šest meseci”.
I dalje oseća bolove u vratu i vrtoglavicu.
Više ga muče rane koje se ne vide.
„Bio mi je mnogo dobar drug i grize me savest što sam ga poveo. Moje je da sad preživim sa sobom zbog toga što sam te večeri uopšte sedao u kola.”
„Drug mi je fizički nastradao, a ja psihički”, objašnjava ovaj 42-godišnjak.
Iako sebe smatra „iskusnim vozačem koji je prešao mnogo kilometara”, osećaj za volanom posle nesreće više nije isti, kaže Grbić.
„Nemam tu slobodu da vozim kao pre, imam neku kočnicu. Sad stalno gledam u retrovizor, i po nekoliko puta”, priča Ivan.
Posebna nesigurnost se javlja kada dođe do mesta nesreće, a tamo je nekoliko puta dnevno, jer tu radi.
„Svaki drugi put kad treba da skrenem u perionicu, ja produžim pravo, pa se okrenem kasnije na benzinskoj pumpi, vratim se do perionice i skrenem iz bliže trake.”
„Vraćaju mi se slike, kad god dođem na to mesto, uvek će mi taj dan prolaziti kroz glavu”, kaže.
Izlečenje traume ni gotovo pet godina kasnije ne nalazi ni njegov skoro tri decenije stariji komšija Milan Milošević.
Pored supruge i sina, izgubio je i nekoliko komšija na par stotina metara Ibarske magistrale u selu.
„Komšija preko puta je osuđen zbog saobraćajne nesreće, Ivan (Grbić) je imao udes, jedna žena je poginula dole kod prodavnice, komšija Tomislav, jedna žena i jedan komšija još na motoru, pa Holanđanin kao pešak…”
Posle smrti sina i supruge, prestao je da radi. Nedavno je ponovo počeo da se bavi građevinom. Pomaže mu da skrene misli, kaže.
„Svako jutro, kad krenem na posao, ja se prekrstim kada prođem pored groblja.”
„Borim se, jer imam još jednog sina, snaju i dvoje unuka u Beogradu. Ali da se zaboravi – ne može”.
Beograd
Blizu 13.000 saobraćajnih nezgoda zabeleženo je u Beogradu tokom prošle godine, što je više od trećine od ukupnog broja u Srbiji.
Na ovoj interaktivnoj mapi, sve su prikazane kao da su se desile tokom jednog posebno opasnog dana.
Svaka sekunda animacije predstavlja jedan sat u danu. Tako možete da vidite u koje doba dana je veći rizik od saobraćajnih nezgoda.
Pomeranjem točkića na mišu ili ’razvlačeći’ prste na mobilnom uređaju možete uveličati deo grada, raskrsnicu, kružni tok, bulevar ili most.
Ovi sudari nastaju uglavnom pri manjim brzinama i ishod je pretežno materijalna šteta na vozilima ili saobraćajnoj infrastrukturi, poput kolovoza, trotoara, ivičnjaka, saobraćajnih znakova i drugih elemenata na putu i pokraj njega.
Ulicama Beograda kreće se „mnogo više vozila” u poređenju sa drugim gradovima u Srbiji, kaže Milan Vujanić, profesor Saobraćajnog fakulteta u penziji.
„Zato je i više onih koja se ne voze, pa je parkiranje vrlo otežano, a ponekad i nemoguće”, objašnjava Vujanić.
„Iako svaki slučaj treba ponaosob analizirati, pored brojnosti, važan faktor je i nepropisno parkiranje, jer ne verujem da je ovoliki broj nezgoda nastao uglavnom sa pravilno parkiranim automobilima”, smatra ovaj stručnjak.
U evidenciji MUP-a o nezgodama sa parkiranim vozilima nije posebno naglašeno jesu li bila propisno parkirana.
Nezgode može da izazove i saobraćajna infrastruktura, koja je zvanično glavni uzrok u „oko tri odsto slučajeva”, kaže Vujanić.
„Podaci iz Nemačke, razvijene zemlje sa odličnom putnom mrežom, pokazuju da je u oko 10 odsto slučajeva za nesreće odgovoran put, a u oko 25 odsto slučajeva je doprineo nastanku nezgode.
„U Srbiji je put glavni uzrok u samo tri odsto slučajeva, iz čega bismo mogli da izvučemo samo dva zaključka: ili su nam putevi mnogo bolji od nemačkih, ili nam je loša statistika”, ističe profesor.
Ako pogledamo samo one udese u zonama raskrsnica u kojima je bilo žrtava, u više od trećine u svim beogradskim opštinama učestvovali su pešaci.
Najrizičnije saobraćajnice za pešake u glavnom gradu možete videti na ovoj interaktivnoj mapi.
Pomeranjem točkića na mišu ili ’razvlačeći’ prste na mobilnom uređaju možete uveličati deo grada.
Kako smanjiti rizik od udesa
Profesor Milan Vujanić smatra da velika i nedozvoljena brzina, koju mnogi vide kao glavni uzrok teških saobraćajnih nesreća, nije njihov primarni uzrok.
Prvi je iznenadno stvaranje opasne situacije.
„To su situacije kada se odjednom promene okolnosti, poput toga ako deblo padne i prepreči put, ili pešak naglo izađe na put, pa nemate vremena da reagujete”, pojašnjava Vujanić.
Pogrešna procena je drugi uzrok, a do nje dolazi „kada ste svesni okolnosti, vidite druge učesnike u saobraćaju, ali ne ocenite dobro njihove brzine kretanja, namere ili dimenzije vozila”, kaže profesor.
Do nezgode može dovesti i greška u manevru, kada vozači „sve dobro procene, ali dođe do tehničke greške, poput nepreciznog skretanja ili pritiskanja pogrešne komande”, smatra.
„Četvrti faktor je otkaz sistema, poput pucanja gume, otkazivanja kočnice, nekog drugog kvara, havarije puta ili nečeg drugog.
„Peti je nepažnja, često prisutna pri korišćenju telefona u vožnji, pa nekoliko sekundi kasnije može da bude prekasno da reagujete”, dodaje Vujanić.
Pešački rulet
Na nešto manje od 12 kilometara između Preljine i Mrčajevaca, Ibarska magistrala prolazi kroz sela Baluga, Stančići, Donja Trepča, Mojsinje i Donja Gorevnica.
Život u njima odvija se sa obe strane magistrale na kojima su načičkane kuće, preduzeća, prodavnice i autobuske stanice sa obe strane puta.
Zato Ivan Grbić deci „nikako ne dozvoljava prelazak puta”, ukoliko kraj njih nisu on ili supruga.
„Dvoje dece mi idu u školu u Mrčajevcima, ali im ne dam ni na pešačkom sami da pređu.”
„I ja kad prelazim, jedan stane, drugi ne. Brzo se vozi, prolaze kamioni…”
Kod skretanja u centar Mojsinja, gde su raskrsnica, prodavnica i autobuska stanica, prelazak magistrale ume da potraje.
Baš je tu 2017. godine kao pešak poginuo jedan Holanđanin, čija je supruga rodom iz sela, kaže Grbić.
Vesna, starija meštanka, svakodnevno se upušta u poduhvat prelaska magistrale kada ide do stanice na kojoj čeka autobus ka Mrčajevcima.
„Čekam i po pet minuta da pređem, a niko ne staje.”
„Nekad se farovi automobila čine daleko, a dok zakoračite — eto ih, već su tu”, žali se ona dok razgovaramo ispred njene porodične kuće, pridržavajući džemper da se ugreje.
Meštani su tražili rešenja od nadležnih, pominjali su se semafori i ležeći policajci, ali je sve ostalo na priči.
„Ništa se od toga nije desilo, i dalje se gine, i još je sve…”, zaćutala je Vesna, sležući ramenima.
„Pitanje sreće?”, pitamo je.
„Baš tako!”, potvrđuje.
Do narednog sudara
Žalbi meštana su svesni, kaže Rodoljub Skerlić iz Saveta za bezbednost saobraćaja Čačka.
On ukazuje i na problem poljoprivrednika koji „mahom žive u selima sa leve strane puta, a njive su im na drugoj strani”.
Na svakih nekoliko stotina metara na ovoj deonici puta nalazi se po jedan auto-otpad
„Prelasci poljoprivrednih mašina ili zaprega, pored pešaka, mogu da dovedu do stradanja”, napominje Skerlić.
Smatra i da je potrebna „permanentna kontrola brzine radarima”, sprovođenje stručnih studija i označavanje ove deonice kao rizične.
Iz Saveta su, kako kaže, predlagali rešenja, pre svega izgradnju pasarele kod raskrsnice na ulasku u selo za prolaz pešaka i poljoprivrednih mašina.
„Time bi se ukrštanja denivelisala, odnosno ne bi bila u istom nivou, i ne bi se nikako susretali sa učesnicima u saobraćaju sa Ibarskoj magistrali.
Ali, od tog predloga nije bilo ništa, već su samo obnavljani pešački prelazi u Mrčajevcima”, kaže on.
„Kuda žuriš, o živote” — jedan od mnogobrojnih krajputaša u Mojsinju
„Savet nema ovlašćenja za postavljanje saobraćajne signalizacije, već upravljač, odnosno preduzeće Putevi Srbije”, rekao je Skerlić.
Na svakih 15 dana, desi se jedna saobraćajna nesreća na ovom delu magistrale, kažu iz Puteva Srbije za BBC na srpskom.
Na svakih pet meseci, beleži se jedna u kojoj neko pogine, pokazala je analiza.
Analiza za period od 2020. do 2022. godine pokazala je da je kolektivni rizik na pomenutoj deonici bio nizak. Individualni rizik ocenjen je kao visok, dodaju iz Puteva Srbije.
„Zaključak je da ne pripada grupi najrizičnijih deonica, jer nema ocenu kolektivnog i individualnog rizika ’vrlo visok’ ili ’visok’ na osnovu oba pomenuta modela ”, navode u pisanom odgovoru.
Na ovom delu Ibarske magistrale „trenutno postoji obeležen jedan prolazak državnog puta kroz naselje Mrčajevci” i ispunjava uslove puta koji prolazi kroz naselje, dodaju.
„Pregledom video snimka na pomenutom delu puta, utvrđeno je da postoje dodatni elementi putne infrastrukture, poput semafora, pešačkih prelaza, trotoara, javne rasvete, autobuskih stajališta i slično”, kažu iz Puteva Srbije.
Za izgradnju i obeležavanje dodatnih saobraćajnih elemenata navode da nisu oni nadležni i upućuju na lokalnu samoupravu prema Zakonu o putevima i Zakonu o bezbednosti saobraćaja.
Pitanja o rizicima po bezbednost saobraćaja i prevenciji nesreća na ovoj deonici Ibarske magistrale prosleđena su i gradskoj upravi Čačka, ali odgovori nisu stigli do objavljivanja teksta.
Rodoljub Skerlić veruje da se deo rešenja za nesreće na Ibarskoj magistrali krije i u izgradnji Moravskog koridora.
Ovaj koridor, dug 112 kilometara, treba da poveže autoputeve A1 i A2 od Pojata, preko Ćićevca i Kruševca, do Kraljeva i Čačka.
Njime bi se „rasteretila” Ibarska magistrala preusmeravanjem većeg broja vozila na druge puteve, smatra Skerlić.
Na početku radova na Moravskom koridoru 2019. godine, najavljeno je da će biti u potpunosti završen 2023. godine.
U aprilu 2023. otvoren je samo prvi deo puta, a još nije poznato koliko će izgradnja ovog koridora ukupno koštati.
Mojsinje ostaje na drumu
Dok čeka kraj sudskog spora posle smrti bližnjih, Milan Milošević veruje da je ključno da se na putu ograniči brzina, kako više niko ne bi doživeo sudbinu njegove porodice.
„Najbolje bi bilo da se stave neki usporavači i ograničenje 50 kilometara na sat.
Onda ovaj autobus koji mi je ubio suprugu i sina ne bi preticao i vozio 90”, ogorčeno kaže za BBC na srpskom 69-godišnji Milan.
Pozdravljamo se i krećemo u donji deo sela.
Grupice ljudi u crnom, pod kišobranima, spuštaju se ka magistrali, vraćajući se tiho sa sahrane, cipela uprljanih raskvašenom zemljom sa groblja.
Tiho je, polako se smrkava, drugih meštana gotovo i da nema van kuća, a zimska kiša pojačava osećaj praznine.
Stižemo do ozloglašene trosmerne raskrsnice, stajemo pred znakom „stop”, pa dajemo desni žmigavac da bismo krenuli put Beograda.
Gledam levo, desno, pa opet levo i desno.
Čisto je.
