Branko Brkić: Kad izgubimo sistem vrednosti, mi nemamo civilizaciju

Izvor: Nova ekonomija

Branko Brkić je devedesetih godina otišao u Južnu Afriku i tamo je, kao čovek iz Srbije, osnovao list koji je postao jedan od najuticajnijih medija u čitavoj Južnoj Africi. Prvi časopis na kom je radio bio je časopis Nacionalnih parkova Južne Afrike, gde je, kako kaže, greškom postao urednik. Nakon toga je osnovao Brainstorm magazin 2001. godine, a zatim Maverik magazin, pa Empire magazin i onda, kada je 2008. godine to sve propalo u svetskoj krizi, 2009. godine počeo je sa radom Dejli maverik. 

„Počeo sam ga, da budem iskren, zato što sam morao, pošto nisam mogao da više idem u štampu, koja je moj omiljeni medij. Onlajn je u to vreme bio očito budućnost. Socijalni mediji su bili drugačija sila u to vreme – jer nisu bili sila, bili su pomoć nama izdavačima. Naš biznis model je bio da ćemo moći da prodajemo oglase koji će preći sa štampe na onlajn. To se sve izjalovilo, a situacija u Južnoj Africi je krenula od relativno dobre u jako lošu“, priča Brkić u intervjuu za Novu ekonomiju.

Tako je Dejli maverik, koji je trebalo da bude poslovna publikacija, postao „mejnstrim“ publikacija i na kraju imao veliku ulogu u južnoafričkoj realnosti.

To što je Dejli maverik postigao je skoro pa nezapamćeno. Vrlo malo medija koji su se pojavili bilo gde u svetu je uspelo da za tako kratko vreme postigne takav uspeh. Možda Hafington post u Americi recimo i još nekolicina samo. Kako ste u moru publikacija uspeli da dođete na prvo ili drugo mesto u Južnoj Africi gde ste danas?

Ako bih probao nekoliko stvari da izolujem, prvo mi smo bili posvećeni kvalitetu. Velika razlika između nas i svih ostalih u onlajn svetu u to vreme je bila u tome što smo došli tamo sa idejom da napravimo kvalitetno izdavaštvo u elektronskom svetu, što je u to vreme bilo jako čudno. U to vreme ideja je bila da je kvalitet u štampi, a da je onlajn praktično kanta za otpad, gde se samo sve ubaci i onda se očekuje od čitalaca da sami pronađu šta je kvalitet u svemu tome. Naša ideja je bila potpuno suprotna.

Nismo hteli da objavljujemo stotine jednostavnih, jeftinih i često glupih članaka. I nismo hteli da idemo na model količine, gde se računa na to da zato što imamo veliku produkciju, mali procenat toga što se proizvede će se pretvoriti u uspeh, ali pošto je ukupna produkcija velika i taj mali procenat znači da je uspeh garantovan. Mi gledamo upravo suprotno, garantujemo čitaocima da je svaki tekst kvalitetan. Znači, čitaoci su mogli da dođu kod nas i da znaju da smo mi na njihovoj strani.

Kako ste birali saradnike i novinare?

Tu sam imao veoma mnogo sreće da je moj tim bio stvarno najvećeg kvaliteta jer to ne može da se uradi bez kvalitetnih pisaca i kvalitetnih reportera i tima koji je to vodio. 

Novinari ne mogu da se naprave za godinu ili dve dana. Ideja je danas da dovodimo jeftinije novinare, zato što to košta manje, ali ja sam dovodio najskuplje novinare koji su bili po 20, 30, 40 godina u novinarstvu i njihovi članci su često menjali budućnosti Južne Afrike.

Mislim da je to bila velika razlika. Mislim da smo mi sada najstarija redakcija. Imamo i mnogo mlađih novinara, ali oni uče od najboljih u struci.

U trenutku kada su mediji i novinarstvo u žestokoj krizi, ta institucionalna memorija je najvažnija. Ona nam omogućava da premostimo jaz između generacija i da prenesemo novim generacijama ideju šta je kvalitet novinarstva i čemu služi. To mislim da smo uspeli lepo da uradimo i to je bila naša razlika u odnosu na druge.

Imali smo i mnogo sreće. Uspeli smo da otkrijemo sve najveće skandale u Južnoj Africi. U 15 godina našeg posla mi smo bili ti koji smo uspeli da ih otkrijemo i objavimo i to nam je stvorilo odskočnu dasku da dođemo do današnje situacije.

Ali ništa od toga ne bi bilo moguće da niste uspeli da nekako rešite i poslovni model, što je vrlo teško u svetu digitalnog novinarstva, o čemu smo govorili na početku. Rekli ste da ste mislili da ćete prebaciti oglase sa štampe na onlajn, što se naravno nije desilo kao što se nigde u svetu nije desilo… Ali, vi ste u Fejsbuku i Guglu uspeli da pronađete rešenje. Koji je taj vaš čarobni napitak koji je tako malo medija do sada uspelo da pronađe?

Problem s tim čarobnim napitkom je što nije isti za sve. Nije isti čak ni za dve organizacije koje su jedna pored druge. Ono što je čarobno je kombinacija napitaka koji ulaze u to, ali koja je završna formula, to je jako teško saznati.

U našem slučaju, mi nikad nismo uspeli da savladamo magiju donacija iz zvaničnih izvora. Nismo dobijali novac od velikih fondacija, od velikih organizacija, nismo dobijali sredstva od EU, USAID-a i ostalih.

Ali smo uspeli da dobijemo donacije od ljudi koji su se brinuli za budućnost Južne Afrike. I to su ljudi koji su dolazili kod nas i davali nam donacije, a da ih nismo ni pitali. Drugi element je to što iako još uvek imamo neko, ne veliko, oglašavanje, mi smo u poslednjih šest godina uspeli da ustanovimo mesečne prihode od naših čitalaca. Ali Dejli maverik je besplatan. Jako je važno da u siromašnoj zemlji ljudi ne moraju da plate da bi saznali šta je istina. Na toj ideji je Dejli maverik i osnovan i tome ostajemo posvećeni. Ono što je isto bitno to je da naši čitaoci nas pomažu, ne zato što moraju nego zato što žele da pomognu našu misiju.

E sad, da bi oni pomagali našoj misiji, mi moramo da učinimo da ta misija bude realna. To se ne može preko noći napraviti. Ta veza između čitalaca i nas je pravljena kroz mnogo godina. Jedini način da preživimo u ovom svetu koji je sve više i više nesiguran jeste da budemo veoma dobri u tome što radimo, jako pošteni i jako brzi i da se ne plašimo.

Model donacija koji Dejli maverik koristi je sličan modelu koji primenjuje Gardijan u Velikoj Britaniji. Ali ono što medije u Srbiji odvraća od tog modela je baš ono što ste pomenuli i za Južnu Afriku – mi smo siromašna zemlja, a uz to i mala zemlja, pa mediji strahuju da neće biti dovoljno ljudi koji će biti spremni da im iz lične misije doniraju novac. Južna Afrika je takođe siromašna, ali je i dramatično polarizovana, sa siromašnim crncima i mnogo imućnijim belcima. Ko su onda zapravo čitaoci Dejli maverika koji vam doniraju novac? Da li su to i ti ljudi koji imaju jako malo novca ili je to ipak dominantno manjina koja raspolaže sa puno više?

Takozvani raspoloživi prihod je na strani ljudi koji imaju novac. Dejli maverik je u junu ove godine imao 14,5 miliona čitalaca. Preko 70 odsto naših čitalaca je iz crnog dela populacije. Ali jako bitno je da se razume da od tih 14,5 miliona ljudi, mi imamo samo 31.000 njih koji nam pomažu.

Znači, to nije rešenje za sve. Niko se nikad neće obogatiti ako se bavi poštenim novinarstvom u manjim zemljama. Ovo je jako težak način da se preživi. I na nesreću, ja ne vidim više od jednog ili dva glasila po zemlji, koji mogu da dobiju tu vrstu podrške.

Ono što mi pokušavamo da uradimo u Južnoj Africi je da promenimo zakone, tako da imamo bolji poreski sistem za ljude koji ulažu u medije. Plate za novinare bi trebalo da budu ili oslobođene doprinosa ili da oni budu manji. Veliki deo onoga što mi pokušamo tamo da promenimo je da se donese zakon da ako medijske organizacije doprinesu otkrivanju velikih krađa i ako se taj ukradeni novac vrati u zemlju, da mediji dobiju procenat toga. Da vam dam samo primer, mi smo u Južnoj Africi za The Gupta Leaks konzervativno računajući, uspeli da vratimo oko milijardu dolara u Južnu Afriku. Mi smo od toga dobili nula, a bilo koji procenat od toga bi rešio naše probleme za mnogo godina. Ali pre nego što se to desi, društvo, država i građani moraju da shvate značaj novinarstva – šta novinarstvo radi za njih, šta mediji rade za društvo i koliko je nezamenljiva uloga novinarstva u društvu.

Kolike su novinarske plate u Južnoj Africi?

Zavisi, najmanje su oko hiljadu evra, a najveće bi bile oko sedam, osam hiljada evra.

To je mnogo više nego u Srbiji.

Da, Južna Afrika je skupa zemlja.

U vezi s ovim što ste rekli o potrebi da građani razumeju značaj novinarstva, vi upravo sada sprovodite i globalnu inicijativu za vraćanje poverenja u medije pod sloganom „Choose Truth“, koji smo u Srbiji preveli kao „Izaberi istinu“. O čemu se radi?

Ne samo mediji, mi kao čovečanstvo smo u velikoj krizi. Kao što smo mi osećali davne 1991. godine kako se zlo pomera pod našim stopalima u staroj Jugoslaviji, to je sada svetski osećaj. Praktično svaka zemlja u svetu sada ima taj problem. Dobar deo tog problema je što više ne znamo šta je istina i šta nije istina. Kada ne znamo šta je istina i šta nije istina, kada ne znamo šta je dobro i šta je loše, šta je zlo i šta nije zlo, mi gubimo sistem vrednosti, a kada izgubimo sistem vrednosti, mi nemamo civilizaciju.

E sad, cela ta struktura je bazirana na nekom informacionom ekosistemu. I, hteli mi to ili ne, mediji su godinama, decenijama i stolećima bili čuvari tog ekosistema. I sa svim našim problemima, sa svim našim propastima i skandalima, mi smo i dalje, mnogo hiljada puta, miliona puta bolji čuvari tog sistema nego društvene mreže i državne institucije.

Ali da bi ljudi shvatili šta je istina a šta nije, oni moraju da budu medijski pismeni. A medijska pismenost je ovog trenutka na najnižem nivou od kada se to postavilo kao pitanje. Zato što smo žrtve takozvanih kampanja za širenje dezinformacija. Takođe, mnogi od nas ne znaju čak ni bazičnu razliku između mišljenja u kolumni i analize, ili između izveštaja i novinarskog istraživanja.

Zato mi sada pokušavamo da započnemo tu svetsku kampanju koja će trajati sledećih deset godina, da se poveća svetski nivo medijske pismenosti.

Ono što je jako bitno u toj kampanji jeste da mi kao mediji napravimo odluku da budemo posvećeni tome, ali mi moramo da zamolimo i zahtevamo od čitalaca da i oni donesu odluku da zaista žele da znaju istinu.

Ovo će biti kampanja koja će ići prvo u medijima, ali i kroz druge svetske organizacije, gde ćemo pokušati da obrazujemo ljude, obične građane, o tome koja je važnost istine i koja je važnost medija kao čuvara te istine.

To znači da prvo mi kao mediji moramo da pogledamo sami sebe, da vidimo gde smo krenuli u pogrešnom smeru, da izbacimo aroganciju iz našeg pristupa, da izbacimo cinizam i da shvatimo zašto smo ovde. Mi smo ovde da služimo sopstvenom narodu, sopstvenoj civilizaciji i sopstvenoj demokratiji. Mi kao mediji smo izgubili fokus u svom ovom preživljavanju. Mnogo nas je zaboravilo zašto smo ovde. Ja se nadam da će ovo biti mnogo veća akcija u okviru koje ćemo debatovati i naći način da prevaziđemo trenutnu krizu.

Tekst je prenet iz Nove ekonomije.