Dimitrije Boarov: Knjigovodstvena čudesa

Septembar 14, 2019
Zanimljivo je da je nedavno objavljivanje rang-liste finansijski najvećih i navodno najprofitabilnijih srpskih firmi u 2018, prema nalazima Agencije za privredne registre (APR-a), prošlo prilično nezapaženo u našoj javnosti iako taj uvid vrlo rečito pokazuje koliko je u Srbiji sama državna administracija uticajna kad je u pitanju “rangiranje uspeha” kod najvećih kompanija.
255x160_207773-boarov-1.jpg

Oslanjajući se na izveštaj agencije Beta sa predstavljanja izveštaja APR-a (4. septembra), možemo primetiti da je najveće poslovne prihode u 2018. imala Elektroprivreda Srbije, u iznosu od 264 milijarde dinara, ali da je uz takve prihode ostvarena dobit od samo 1,6 milijardi dinara – koja je čak 53,2 odsto manja nego u 2017. Naspram te dobiti, što knjigovodstvo, naravno, dozvoljava, jesu kumulirani gubici od 120 milijardi dinara, koji su tokom 2018. smanjeni 1,4 odsto. Ergo, ovi podaci upućuju na zdravorazumski zaključak da ili nešto nije u redu sa cenom struje u Srbiji ili je EPS žrtva raznovrsnih “stimulacija i dotacija” drugim kompanijama (ili je reč i o jednom i o drugom, a verovatno i o lošem upravljanju ovim energetskim sistemom), koji sigurno idu uz naređenja vlasti.

Prema izveštaju APR-a, ponovo je finansijski najuspešnija Naftna industrija Srbije (u većinskom vlasništvu ruskog Gaspromnjefta), koja nema akumuliranih gubitaka, a u 2018. ima ukupne prihode od 258,5 milijardi dinara – uz godišnji porast tih prihoda 19,8 odsto. To upućuje na zaključak, što je stara priča, da je ova firma i dalje u milosti vladajuće administracije, s obzirom na okolnost da je malo naftaških kompanija u svetu koje su prošle godine imale toliko visok porast prihoda. Istina, neto dobit NIS-a prošle godine je iznosila 26 milijardi dinara, 6,2 odsto manje nego prethodne godine, što znači da se našla tek na trećem mestu na rang-listi “uspešnosti” u tom smislu. Ali, u narednim redovima videćemo kako su je u neto dobiti nadmašili Ziđin Bor i Aerodrom “Nikola Tesla” u Beogradu.

Naime, Ziđin Bor je knjižio neto dobitak od 90 milijardi dinara u 2018. zahvaljujući otpisu 90 odsto dospelih dugova te kompanije, uglavnom prema državi i EPS-u. Čarolija knjigovodstva je u tome što je ovaj državni otpis prikrio tekući gubitak u poslovanju Ziđina od 15 milijardi dinara (plus 1,14 milijardi dinara gubitka iz finansiranja), koji je ostvaren u samo nekoliko meseci od preuzimanja RTB Bora od ove kineske kompanije.

Još zanimljiviji je “neto dobitak” Aerodroma “Nikola tesla” u 2018, koji je ovu firmu izgurao na drugo mesto rang-liste najvećih dobitnika u Srbiji. Naime, kako kaže APR, ova firma je prošle godine ostvarila neto dobitak od 53 milijarde dinara (šesnaest puta veći nego 2017) zahvaljujući jednokratnoj uplati koncesione naknade od koncesionara, francuskog Vansija, od 59,3 milijarde dinara. Ko nije stručnjak za knjigovodstvo i koncesione ugovore, teško će razumeti kako je Aerodrom “Nikola Tesla” drugi najveći “neto dobitnik” u Srbiji i kako je koncesiona naknada, koja u načelu pripada vlasniku, legla na račun predmeta koncesije.

Ovaj letimični pogled na rang-liste uspešnosti završićemo Telekomom Srbija i Srbijagasom. Telekom je zauzeo peto mesto među najprofitabilnijim firmama Srbije, sa neto dobitkom od 10,2 milijarde dinara, koji je 30 odsto manji nego prethodne godine. Srbijagas je takođe visoko plasiran među dobitnicima, sa akumuliranim gubitkom od 112 milijardi dinara. Dodajmo samo da su i Putevi Srbije 2018. uvećali gubitak 39,6 odsto (gubici su 11,3 milijarde dinara) – navodno zbog toga što održavaju 14.000 km puteva, a putarinu naplaćuju samo na 1.000 km, pa prihodi pokrivaju tek 76 odsto troškova (kao da su to jedini prihodi Puteva Srbije).

Knjigovodstvena čuda su moguća i u pravno najrazvijenijim državama (to je posebno cenjeno majstorstvo svuda u svetu), ali ona u našem slučaju ne mogu da prikriju da tekuća Vladina ekonomska politika “deli i oduzima” poslovne uspehe u skladu s tekućim i kratkoročnim političkim interesima vladajuće superstrukture i da najveće i navodno najuspešnije srpske kompanije uglavnom to realno nisu, mada su u najvećem broju slučajeva monopolisti na nacionalnom tržištu.


Članak je prenet sa ove stranice.