Stvarajmo nove veze umesto novih granica

1. August 2019.
Nakon raspada Jugoslavije, međunarodna zajednica bila je optimistična da će „evropeizacija“ zapadnog Balkana biti moguća. Pokrenuta je kao najbolja strategija za integraciju novih država u Evropu čime bi se osigurali stabilnost i mir i pokrenuo proces izgradnje funkcionalnih država. EU, OEBS i UN zastupali su ovu strategiju, dok su ogromne količine i ljudskih resursa i novca uložene, posebno na Kosovu i u Bosni i Hercegovini.
Screenshot_29-1.jpg

Piše: Stajner Brin (Steinar Bryn)

U novoj knjizi „Balkanizacija Evrope“ Sajlo Taraku (Sylo Taraku) tvrdi da, iako je ovaj proces u novim državama Balkana veoma spor, u ostatku Evrope postoje znakovi brze balkanizacije. Jača etnička politika, lažne vesti, polarizacija i novi talasi migracije revitalizuju stari koncept odliva mozgova. Norveška koristi medicinsko osoblje, inžinjere, građevinske radnike, koji se na Zapadnom Balkanu školuju, a svoje veštine primenjuju na drugim mestima.

Balkanske zemlje i prostori postaju monoetnički: Kosovo je više albansko, Srbija više srpska, Hrvatska više hrvatska. I dalje je u toku politička rasprava o razmeni teritorija. Ideja je da severno Kosovo – većinski srpski deo Kosova, bude razmenjeno sa većinski albanskim delom Srbije kako bi se stvorile dve nove monoetničke države.

Treba se zapitati kako je bilo moguće uložiti toliko energije u izgradnju funkcionalnih demokratskih država bez mnogo rezultata. Može li biti nešto pogrešno u strategiji izgradnje mira?

Na Kosovu je bilo ogromnih investicija u infrastrukturu, osnivanje policije, javne uprave, izbore, u jedan od najboljih ustava u Evropi, zakon i red, a ljudi još uvek u velikom broju odlaze u Zapadnu Evropu i Sjedinjene američke države.

Ono što je od samog početka bilo zanemareno jesu dijalog i pomirenje. Neprijateljsku sliku ne proizvode političari ili mediji, ona je formirana mnogo ranije: u domovima i školama. Mogu se uložiti milioni u novu školsku zgradu, ali ako se u njoj uči po starom nastavnom planu i programu, slika neprijatelja održavaće se u životu i prenositi na sledeće generacije. Mantra je bila izgradnja jake države, fokusiranje na jake institucije, pokretanje ekonomije, a ostatak će uslediti. Ali ostatak nije usledio.

Nakon Drugog svetskog rata, u pokušaju da izgradi novu Jugoslaviju, Tito je napravio veliku grešku, zanemarivši neophodno pomirenje. Torvald Stoltenberg je tvrdio da mu je Tito rekao: ,,Daj ljudima frižidere i televizore, pa onda neće brinuti za ostalo“.

Naučili smo jednu stvar iz istorije, a to je da ništa nismo naučili. Nove granice ne leče loše odnose, to čine dijalog i pomirenje, kao i revidirani nastavni plan i program u školi koji govori da mogu da pomognu obe priče.

Najjači argument za pokretanje priče o razmeni teritorija bio je da bi Srbija i Kosovo tako postali monoetnički i da će postati funkcionalnije države i time olakšati put ka Evropskoj uniji.

Na drugoj strani, zemlje u Evropskoj uniji postaju još više multikulturalne države. Usled klimatskih promena, ratova, ekonomskog kolapsa, siromaštva, ali i snova, u godinama koje dolaze, milioni izbeglica ići će i dalje preko granica. Još uvek nismo videli pravi veliki talas izbeglica.

Često čujem da se Srbi i Albanci jednostavno ne žele baviti jedni drugima. Da neće da komuniciraju ili sarađuju, a ipak sam većinu svog života proveo slušajući ih upravo kako razgovaraju jedni s drugima.

Oko 500 ljudi sa Kosova, mešovitih grupa Srba i Albanaca, posetilo je Lilehamer (Lillehammer) u Norveškoj. Nekoliko hiljada ljudi učestvovalo je na seminarima o dijalogu u Ohridu, Herceg Novom, na Brezovici, u Borovecu. Slični sastanci organizovani su i za stotine ljudi iz Preševske doline.

Glavni problem u procesu pomirenja je taj što nije prepoznat značaj dijaloga. Postoje mitovi o tome da samo oni ljudi koji se slažu mogu da učestvuju u dijalogu ili da je dijalog samo prijatan razgovor i putovanje do okeana. Neki su tvrdili da dijalog ne ugrožava strukture moći ili da će svi razgovarati sve dok Norveška plaća kafu.

Moje iskustvo je potpuno suprotno tome. Strahovito mnogo sam naučio slušajući Srbe i Albance koji pričaju svoje priče. Prvih sedam do osam godina održavali smo tromesečne seminare u Lilehameru sa ljudima iz Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore. Imali smo mogućnost za duge razgovore i da se uzajamno upoznaju ne samo kao predstavnici etničkih zajednica, već i kao pravnici, učitelji, ljubitelji muzike, košarkaši i plesači.

Posle rata 1999. godine imali smo više seminara i sa ljudima iz Mitrovice. Najčešće smo komunicirali tako da jedni sa drugima podele iskustvo o tome na koji način je sukob uticao na naše živote, uz pitanja i odgovore. Svaka grupa je dobijala određeno vreme da sastavi najvažnija pitanja na koja su želeli odgovore, a onda bi razmenili pitanja, te opet za određeno vreme razmislili o tome kako će odgovoriti – pojedinačno ili kao grupa.

Ne mislim da je neko promenio svoje političke stavove, ali jesu promenili percepciju o neprijatelju. Izgradili su mrežu kontakata preko same etničke podele. Osnovano je nekoliko Nansen dijalog centra, i većina njih bila je usredsređena na razbijanje segregacionog obrazovanja. U Makedoniji je na primer Nansen centar analizirao udžbenike na albanskom, makedonskom i turskom jeziku. Svi oni neguju svoju kulturu, ali na uštrb drugih.

Ako želimo da izgradimo funkcionalno društvo na Kosovu, ono mora da bude društvo koje priprema mlade za multikulturalnu budućnost. Uprkos velikom otporu, nestaju monoetničke države, posebno u starim istočnoevropskim zemljama.

Kako poboljšati međusobno razumevanje – ključno je pitanje za budućnost. To će uticati na to kako predajemo književnost, istoriju i svaki predmet u školi. Učenici moraju da se upoznaju i međusobno komuniciraju bez obzira na etničke podele.

Kako su Nemačka i Francuska došle do tako uspešnog pomirenja?

Delimično velikim brojem studentskih razmena i međusobnim povezivanjem gradova. Do 2000. godine gotovo 70% njih je imalo vezu sa drugim gradom preko granice.

Srpske i kosovske vlasti moraju da shvate da loši odnosi između Srba i Albanaca neće biti rešeni promenama granica, već će to između njih samo povećati udaljenost. Jedini način da se poboljšaju odnosi je kroz direktan kontakt (u obrazovanju, umetnosti, sportu, festivalima, muzici), detaljnom analizom onoga što se dogodilo i zbog čega, kao i obrazovnim reformama, sa akcentom na uzajamno razumevanje.

Stajner Brin (Steinar Bryn), rođen 1954. godine, diplomirao je na Univerzitetu Viskonsin (BA, MA) i stekao doktorat iz američkih studija na Univerzitetu u Minesoti. Trenutno je zaposlen kao predavač na Nansen akademiji. Nakon spajanja Nansen dijaloga i Norveškog centra za mir 2010. godine, radio je kao savetnik u Nansen centru za mir i dijalog. U okviru Nansen centra, ima veliko iskustvo kao pokretač i medijator u dijalogu, poznat u svim zajednicama bivše Jugoslavije. Pomagao je i procesu dijaloga na Bliskom istoku, u Ukrajini i među somalijskim klanovima. Vodio je na stotine seminara, objavljivao brojne članke i ima bogato iskustvo predavanja širom sveta. Dobitnik je brojnih nagrada, naročito za dijalog i rad na pomirenju u nekim od najvećih ratom zahvaćenih područja u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Stajner Brin je, zajedno sa Nansen dijalog mrežom, više puta nominovan za Nobelovu nagradu za mir u periodu 2009-2014. godine od strane zamenika predsednika norveškog parlamenta, člana bosanskohercegovačkog parlamenta i profesora medijacije u Norveškoj.

Članak je prenet sa portala Kossev.

Članak je prenet sa portala Kossev.