Pogrešan voz

31. July 2019.
Gvozdeno je pravilo da društva koje ne znaju kud udaraju – a naše je tradicionalno jedno od takvih – egzistencijalni minimum stabilnosti i funkcionalnosti postižu pseudoreligioznim okupljanjem oko neke mana ličnosti (srpski – vožda), koja udarnički zna da ne zna kud udara. (Obavestite se na Vikipediji šta je to „mana ličnost“).
Svetislav_Basara---Copy

Nemanje pojma kud se udara dodatno se komplikuje u sredinama u kojima politička bajagi „alternativa“ (motivisana jedva prikrivenim alter egoizmom) isto toliko (možda i manje) nema pojma kud udara, ali tvrdi da bi znala bolje da ne zna kud udara od vladajućeg neznanja kud se udara.

Kvaka je u tome što bolje ne može. Kad se ne zna kud se udara, sasvim je svejedno kud se udara, kao u onom poslovičnom slučaju ulaska u pogrešan voz u kome je polazna stanica prava, ali su sve sledeće stanice pogrešne.

Svakome se može dogoditi da uđe u pogrešan voz. I meni se to davnih dana dogodilo na žel. stanici Užice, mada, u stvari, voz i nije bio pogrešan, nego pravac, ali ja sam, iako solidno naćefleisan, sišao na prvoj sledećoj stanici (Sušica) i nije mi padalo na pamet da nastavim putovanje očekujući da voz uvidi da je pogrešan, pa da umesti u Bar stigne u Beograd. Na legendarni „prvi levi kolosek“.

Biva, rekosmo, da se čitavi narodi naćefleišu nekom sumanutom idejom/ideologijom, da uđu u pogrešan istorijski voz, pa jurnu u pogrešnom smeru, ali otresitiji narodi, ako ne na prvoj stanici, siđu bar na trećini naopakog puta. Mi, Srblji – jok. (Sad će Vladeta Velmar Janković bezbeli reći: „Mi, Srbi, ne možemo se osvrtati na pravac.“)

Kao krle22 i Vladeta je polovično u pravu. Važno je putovati, koga briga gde, ako dovoljno dugo putuješ – kontaju ovdašnje Vladete, a bogme i vlade (legion im je ime) – na kraju ćeš stiči na cilj. Sa tačke gledišta teorijske fizike to je apsolutno tačno – sve se, kaže fizika, na kraju vrati na polaznu tačku, doduše posle milijardi i milijardi godina – ali u grbavom, realnom svetu takva avanturističko-voluntaristička putovanja po pravilu završavaju u pizdi lepoj materini, koja je, po mojoj skromnoj proceni, sledeća (poslednja) stanica našeg dugog putovanja u noć.

Ima ljudi koji promaše život, ima naroda koji promaše istoriju. Razlozi individualnih životnih promašaja su bezbrojni, razlog nacionalnih istorijskih promašaje samo je jedan – đilkoški pokušaj da se tok istorije prekroji u skladu sa đilkoškim halucinacijama iliti da se đilkoši – železničkom terminologijom – ispričano bez vozne karte uguraju u istorijski voz koji ide u pogrešnom smeru, da konduktera izbace kroz prozor, da putnike koji su krenuli u pravom smeru silom ubede da je smer pogrešan, da potom odu u vagon restoran, napiju se, uture prst u uvo i onda zapevaju „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.

Članak je prenet sa portala Autonomija.

Članak je prenet sa portala Autonomija.