‘Odmah sam znao da je eksplodirala bomba ispod auta’: dan kad je moja majka Dafne Karuana Galicija ubijena

Autor: Pol Karuana Galicija

Bilo je oko 14 časova u Londonu. Bio sam u kući prijatelja u zapadnom delu grada. Upravo smo završili ručak i skuvali kafu kada je moj telefon počeo nemilosrdno da zvoni, a na ekranu je bio malteški broj koji nisam prepoznao. Pozivalac je bio toliko uporan da me je to uznemirilo. Da je došlo do hitnog situacije na Malti, gde je ostatak moje porodice još uvek živeo, zvali bi me sa broja koji bih prepoznao.

Kopirao sam broj i poslao ga majci na vocap, pitajući je da li joj je broj poznat. Primetio sam da poruka koju sam poslao ima jednu sivu kvačicu, što znači da nije isporučena. Stigla je poruka od prijatelja sa Malte, doktora hitne pomoći: „Sve je u redu?”

„Uragan Ofelija?”, odgovorio sam, misleći na oluju koja je počela na Azorima i koja je sada pretila Londonu. „Da, sve je u redu”.

Dok sam seo da popijem kafu, pozvala je moja devojka Džesika. „Pole, Kora me je upravo nazvala”, rekla je, misleći na moju tetku. „Rekla je da Metju pokušava da te dobije”.

Spustio sam slušalicu i malteški broj je ponovo nazvao. Otišao sam u drugu sobu, seo na sofu i javio se. Bio je to Metju.

„Pole“, rekao je, „u njenom autu je bila bomba“.

A onda, sa svakom reči razdvojenom nečim što je izgledalo kao večnost, dodao je: „Mislim da nije preživela“.

Osetio sam kako mi se um podiže do plafona sobe, tako da sam sam sebe video, kako sedim na sofi u kući prijatelja i slušam kako mi brat govori da nam je majka upravo ubijena.

„Pole?” rekao je.

„Šta da radim, Met? Šta da radim?”

„Dođi kući. Sada”, rekao je, „Idi na sledeći let za Maltu”.

Napolju, sunce je bilo boje krvi, a nebo ljubičasto. Uragan Ofelija raznosio je saharsku prašinu u grad, različito raspršujući sunčevu svetlost. Ljubičasta je bila omiljena boja moje majke. Ofelija, koja u Hamletu nije shvatala u kakvoj se opasnosti nalazi sve do svoje „blatnjave smrti”, to mi je donela.

Govor moje majke nije bio tako moćan kao njeno pisanje. Imao je nešto poput malteške kadence gore-dole, ali je bio nežniji nego što je uobičajeno, i dolazio je s višestrukim pauzama, nekim za razmišljanje, a drugim za puštanje izvora da govore. U njoj je bila neka doza stidljivosti, što je značilo da se uvek osećala ugodnije da se izražava pismeno nego usmeno. I ja imam trag te stidljivosti, i to me podseća na to koliko je bila odana svom poslu. „Sviđa mi se“, rekla je ona u intervjuu 10 dana pre ubistva. „Prosto osećam da moram da pišem“. 

Kako je pisala, tako je i posmatrala: sa intenzitetom. Kada sam je lagao da ću kasno doći kući, ili da se uopšte ne vraćam kući, osećao sam kako venem u njenim očima dok je to slušala.

Moja majka je mene, Metjua i mog drugog brata Endrjua, naučila da puno čitamo, da mislimo i govorimo slobodno, da brinemo. Da brinemo jedni o drugima, našim prijateljima, porodici, svim našim psima, našim zamorcima, našim hrčcima, qaqoċċa (artičokama) – malteška slika solidarnosti. Ponekad smo uspevali. Ponekad smo koristili manire kojima nas je naučila i tu nije popuštala: da pokažemo više interesovanja za druge nego za sebe, da budemo zanimljivi i da držimo vrata otvorena, da znamo kada da kažemo ovo, a kada da obučemo ono. Pravila nisu bila nova. Ovo su bila pravila svakog domaćinstva srednje klase. Zapravo, izgledaju kao relikvija, deo stare Malte koje se držala.

„Uvek je mrzela grubost i neozbiljnost ljudi“, rekla mi je njena prva ljubav. „Tvoja majka bi mogla biti rezervisana, nadmena i ponosna“.

Nije se udala za tu prvu ljubav. Umesto toga, udala se za mog oca, dobila nas trojicu dečaka s njim i preselila nas na selo. Do tog trenutka, njen život se činio konvencionalnim. Pravila i maniri, brak i deca. Ali kada je rano u svom životu domaćice osetila da se guši, počela je da piše. Ne više samo u dnevnicima koje je stalno nosila sa sobom, ili beleškama za razne publikacije, već profesionalnije. Radila je honorarno kao pomoćnica urednika u jednom tromesečnom časopisu, neposredno pre mog rođenja. Moj otac je za njenu profesiju u mom izvodu iz matične knjige rođenih naveo „domaćica i urednik“, a za svoju „advokat“.

Tokom naših dremanja i boravaka kod baka, deka i tetaka, uređivala je primerke za koje je uvek govorila njenom šefu da su loše napisana i dosadna i da treba da se prerade. Ubrzo je i sama počela da piše, a njeno pisanje ju je brzo proslavilo. Godine 1990, Sunday Times of Malta joj je ponudio kolumnu. Postala je prva kolumnistkinja u zemlji i prva novinarka koja je pisala pod svojim imenom; svi ostali su pisali anonimno, pod pseudonimom, iz straha od odmazde. Dve godine kasnije, pomogla je u pokretanju novina.

Gotovo odmah je počela da kritikuje malteško društvo. Vrednosti na kojima je insistirala kod kuće, nisu se razlikovale od onih koje su joj nedostajale u njenoj zemlji. Zašto bi, na primer, trebalo da postoji razlika između premijerovog ličnog i javnog ponašanja? „Glasate za celu osobu“, napisala je. „To nije kancelarijski posao“. Kritikovala je ono što političari oblače, njihovo držanje, način na koji govore. Nije joj se dopadalo mešanje katolicizma u sve, mizoginija, zagađenje i preterana gradnja. S vremenom, kako su se problemi u zemlji menjali, ona bi istraživala trgovce drogom, neonaciste, predsednike, premijere i opozicione lidere. Ona je bila pionir istraživačkog novinarstva oblasti finansija kada je Malta postala ofšor utočište, pretvarajući curenje informacija poput Panamskih papira u drame koje su držale stanovništvo u neizvesnosti.

Naša imena i prezimena su bila suvišna. Moj otac je bio poznat kao Dafnin muž; moja braća i ja kao Dafnini sinovi

U zemlji od oko pola miliona ljudi, njen lični blog je imao isto toliki broj poseta dnevno, a više od milion tokom predizborne kampanje – više od ukupnog tiraža malteških dnevnih novina.

Svi su čitali Dafne; naše prezime je bilo suvišno. Naša imena su bila suvišna. Moj otac je bio poznat kao Dafnin muž; moja braća i ja kao Dafnini sinovi. Interesovanje za naše živote počelo je da zasenjuje njen rad. To joj se nije svidelo. Odbijala je medijske nastupe, rekavši da su stvari na Malti tako depresivne, tako predvidljivo trule, da je ona ono što tamo važi za slavnu ličnost.

I stigla je odmazda za njeno pisanje. Moja braća i ja smo odrasli misleći da je normalno da ime naše majke bude u novinama i elektronskim medijima, da je političari tuže i klevetaju, da nam zapale kuću, da nam je policija na kapiji vrta da je čuva ili hapsi, da se javimo na kućni broj telefona i čujemo gomilu odvratnosti o njoj, da pronađemo pakete s ljudskim izmetom u pošti i vidimo je kako proverava da li je bomba postavljena na donju stranu njenog automobila pre nego što nas odvede u školu.

Kao dečak sam se pitao zašto su majke mojih prijatelja toliko različite od moje. Kao mladi tinejdžer, zamerao sam joj tu razliku. Ponekad sam osećao da bi nam životi mogli biti lakši da nije novinarka. Tek na kraju adolescencije sam počeo da uviđam da na Malti postoji problem, a da problem nije u mojoj majci.

Dan kada je moja majka umrla bio je nakrcan obavezama. Metju i moja majka borili su se da održe korak s curenjem hiljada dokumenata i e-mailova iz kompanije ElectroGas, kojoj je premijer Džozef Muskat dao monopol na snabdevanje Malte energijom. Moja majka je protekle četiri godine provela istražujući navode o korupciji oko administracije Muskata. Radila je s Metjuom kod kuće, pored prozora trpezarije koji je gledao na istok.

Nasuprot prozoru, velika bugenvilija rasprostrla je grimizne paperjaste latice do zemlje. Sunce se kretalo duž svoje putanje i sada je visilo tik iznad njih, bacajući ih u oštru reljef. Nisu doručkovali. Vreme ručka je došlo i prošlo.

Oko 14 časova, moja majka je ustala od svog laptopa pored prozora u trpezariji. Otišla je u kuhinju i vratila se sa tanjirom paradajza i mocarele, začinjenim i prelivenim maslinovim uljem. Stavila ga je ispred Metjua.

U 14:35h, objavila je post na blogu. Govorio je o Kitu Šembriju, šefu kabineta Muskata, koji je svedočio u tužbi za klevetu koju je podneo protiv bivšeg lidera opozicione Nacionalističke partije. Vođa ga je kritikovao tokom govora na protestima izazvanim prvim objavama moje majke na blogu Panama Papers. „Kunem se krstom da sam nevin“, rekao je Šembri na svedočenju.

„Lopova ima gde god da pogledaš“, napisala je moja majka. „Situacija je očajna“.

Zvala je njena banka. Radilo se o povratu pristupa njenom novcu, koji su zamrznuli ministar ekonomije Kris Kardona i njegov pomoćnik, u sklopu postupka za klevetu koji su oni pokrenuli protiv nje. Iz banke su mojoj majci rekli da kasni na sastanak i da mora odmah da dođe.

„U redu“, rekla je Metjuu nakon što je spustila slušalicu, „moram da idem“.

Zgrabila je svoju torbu i krenula kroz ulazna vrata, ali nekoliko trenutaka kasnije – tačno 44 sekunde kasnije – vratila se unutra.

„Zaboravila sam čekovnu knjižicu“, objasnila je, uzimajući je sa police pored ulaznih vrata. „U redu, sada stvarno idem. Zbogom, Met.”

Zalupila je ulazna vrata za sobom. Zveckali su ključevi i amajlija protiv zlih uroka koja je visila sa brave.

Putem u Bidniju vozio se stariji farmer koji je poznavao moje roditelje. Video je moju majku kako ide u suprotnom smeru u svom sivom Pežou.

„Mora da je nešto predosetila“, rekao je, „jer je stala“.

Video je kako je povukla ručnu kočnicu. Iz njenog auta je počeo da izlazi beli dim. Čuo se prasak i bljesak.

„Bio je mali“, rekao je. „Kao iskra“. Neke krhotine je vetar oduvao i ja sam je video. Čak sam je čuo kako vrišti. Veliki vrisak.”

Vrištala je oko pet sekundi, a onda joj se zapalio rezervoar za gorivo.

Od druge eksplozije, Pežo je, sa njom u njemu, odskočio ka njegovom automobilu. Umalo ga je pogodio. Auto je sleteo u polje 50 metara od mesta gde je video da se zaustavio. Izašao je iz auta i video da je moja majka „bukvalno raskomadana“. Ukočio se i nije mogao da se okrene, sve dok nije shvatio da mora da zaustavi saobraćaj iz suprotnog smera kako ne bi pregazili delove njenog tela.

Buka eksplozije potresla je prozore naše kuće. „Odmah sam znao da je eksplodirala bomba ispod auta“, rekao je Metju. „Nije moglo biti ništa drugo“. Bôs je otrčao do ulaznih vrata i otvorio ih, kada ga je zaslepela sunčeva svetlost. Psi su podivljali. Osetio je kako nema kapi krvi u licu i pomislio je da bi se mogao onesvestiti.

Ali on je otrčao do kapije. Krenuo je niz beli šljunkovit put. Gledajući prema putu u Bidniju, video je, oko 250 metara od kuće, „kulu velikog crnog dima. Onakvu kakvu dobijete kada gori gomila guma“. I u tom trenutku je pomislio: „O moj Bože, to je to“.

Pojurio je niz ulicu i kada je stigao do mesta gde je bilo ulegnuće, video je da gori i sâm asfalt. Bio je zbunjen. Video je limene krhotine svuda oko sebe, ali na putu nije bilo automobila. Tada je u susednom polju ugledao „vatrenu loptu“.

Otrčao je do njega. Na trenutak je zapaljeni auto izgledao kao da je bele, a ne sive boje. „U redu“, pomislio je. „Nije ona“. Ali dok se kretao ka automobilu, prepoznao je prva tri slova – QQZ – registarske tablice.

Sirena automobila, otrovni dim koji mu je punio pluća, vrelina plamena pekla mu je lice, počeo je da trči oko auta, pokušavajući da pronađe način da otvori vrata. Suzivši oči, čkiljio je da bi mogao da gleda kroz dim i plamen, ali nije mogao videti ništa unutra, čak ni siluetu. „Nisam mogao ništa da uradim“, priseća se on. „Nikada se u životu nisam osećao tako bespomoćno“.

U daljini je mogao čuti zavijanje policijskih sirena koje su se približavale. Stiglo je policijsko vozilo sa dva mlada policajca. Zaustavili su se pored Metjua. Bili su u panici, petljajući okolo sa jednim aparatom za gašenje požara.

Jedan od njih je poprskao vatru, ali je onda ispustio aparat za gašenje. Metju je vrisnuo i pokušao ga zgrabiti. Drugi policajac je briznuo u plač. „Izvinite“, rekao je policajac. „Ne možemo ništa učiniti“.

Metju je pogledao okolo. Shvatio je da je okružen delovima tela naše majke. Znao je da je policajac u pravu.

„Ko je u autu?“, upitao je oficir.

„Moja majka“, rekao je Metju.

Metju je dočekao mene i Džesiku na aerodromu u tamnom salonskom odelu. Objasnio je da je išao na sud da zatraži od dežurnog sudije zaduženog za istragu, Konsuele Herera, da se izuzme iz ovog slučaja na osnovu toga što je pokrenula krivični postupak za klevetu protiv moje majke. Pet sati kasnije, nije im uručila odluku. Gotovo da nismo govorili ništa. Plakali smo jedno drugom u zagrljaju i izašli napolje, gde je moj otac čekao u autu, i krenuli smo kući. Dok smo se približavali Bidniji, otac me je upozorio šta mogu da očekujem: prizor pun policajaca i vojnika, obasjan jarkim belim reflektorima.

Forenzičari su nas vodili niz travnatu sredinu belo-šljunkovite ulice kako ne bi ometali potencijalne tragove do kuće. Bilo je toplo, a vazduh miran. U bašti su naši psi ćutali.

Bacio sam torbu pored ulaznih vrata i na trenutak očekivao da ću čuti majčino kucanje. Seli smo za kuhinjski sto i čekali da stignu inspektori za ubistva. Kada su stigla dva policajca, preselili smo se u dnevnu sobu. Pitali su nas za prebivalište i za naše brojeve telefona, kako bi mogli početi da prate pozive upućene u tom kraju tog dana.

Kad sam pogledao okolo, video sam da smo se svi izgubili. Metjua je držao adrenalin. Prošao je kroz sve pojedinosti toga dana. Rekao je policajcima da je onaj ko je detonirao bombu sigurno koristio Targa Battery, staru britansku artiljerijsku bateriju okrenutu prema Bidnija brdu, kao osmatračnici. Sa stuba za oružje se pružao direktan pogled na trpezariju, kroz prozor okrenut prema istoku.

„Već radimo na tome“, rekao mu je jedan policajac.

Službenici odeljenja za ubistva rekli su da je policija pozvala agente Europola i Holandskog forenzičkog instituta u pomoć. Službenik za borbu protiv terorizma razmišljao je da pozove FBI da pomogne u analizi podataka mobilnih telefona u toj oblasti, što je neobična procedura za ubistvo na Malti, gde policija nije imala tehničke mogućnosti da pregleda i uđe u trag takvim podacima. I tako su prethodni bombaški napadi ostali nerešeni. Otišli su. Noć je prošla; svanulo je.

Metju je postavio objavu na Fejsbuku opisujući Maltu kao „mafijašku državu“. Maltežani nikada o sebi nisu razmišljali na ovaj način, a neki su reagovali komentarom da je jednostavno prenapregnuto. Pristalice vlade su rekle da on šteti imidžu zemlje.

Čuli smo dronove kako lete iznad naših glava. Policija je marširala po našoj bašti. Forenzičari u belim odelima pročešljavali su polja oko kuće. Grupa novinara se okupila na kraju staze, čekajući da izađemo. Stizali su telefonski pozivi, nepregledan niz.

Jedan je bio od naših advokata. Sedamnaest sati nakon što su tražili Hererino izuzeće, ona je pristala da se povuče, odlučivši da pravda treba da bude zadovoljena i da se vidi da se ona ispuni, a slučaj je prebačen drugom sudiji za prekršaje.

S ovom vešću, pokušao sam naterati Metjua da jede. Odbio je, smatrajući da bi to značilo prihvatanje smrti naše majke; da je zadržavao vreme tako što nije jeo. Rekao sam da moramo jesti da bismo nastavili dalje. Moj otac je nešto spremao u kuhinji. Jeli smo i izašli ispred kuće, gde nam je Metju pokazao domaće pupoljke koje je moja majka kupila dan pre nego što je ubijena. Njima je bio prekriven veliki sto od starog bora. Metju nam je rekao da želi da zasadi malteški vrt. Pupoljci, samo lišće pričvršćeno za grančice, bile su male, ranjive stvari. Ali kakvo su obećanje održali. Moćni hrast crnika. Teški lovor. Visok alepski bor. Nisam mogao da podnesem da ih gledam. Vratili smo se unutra.

Kora je došla da nam pomogne u poplavi medijskih zahteva. Novinari su nas stalno pitali da li je ubistvo moje majke povezano s njenim pisanjem o kriminalnim grupama koje su švercovale gorivo iz Libije, koristeći Maltu kao bazu. Nismo razumeli ta pitanja. Osim nekoliko usputnih spominjanja na njenom blogu, moja majka ih nikada nije istraživala. Napisali smo i poslali spisak činjenica o njoj. Od njenih ranih autorskih kolumni, preko njenih izveštaja o „vezama između malteške politike i kriminalnog podzemlja zemlje“, jer su institucije Malte „sistematski urušene“ i zemlja je srećno prigrlila „ogromne razmere nezakonitih finansijskih tokova“. Zamolili smo novinare da se usredsrede na stvarnu temu njenih istraga: korupciju u vlasti.

Muskat, premijer, pojavio se na televiziji, cereći se, rekavši da „neće ostati kamen na kamenu“ u privođenju počinitelja pravdi. Preko raznih posrednika, uključujući i predsednika, tražio je od nas da pozdravimo ideju o milion evra nagrade za informacije o atentatu.

Nije bilo potrebe da to podržimo osim da pokažemo da smo na istoj strani kao i on. Čuli smo da je želeo da objavi nagradu na zakazanom sastanku u Briselu, tri dana nakon ubistva.

Pre nego što je tamo sleteo, moja braća i ja postavili smo zajedničku objavu na Fejsbuku. To je bila naša prva javna intervencija i dala je ton svemu što će uslediti. Napisali smo: „Vladu zanima samo jedno: njen ugled i potreba da sakrije zjapeću rupu u kojoj su naše institucije nekada bile. To nije i u našem interesu. To nije bilo ni u interesu naše majke“. Pre nego što smo potpisali tekst rečima „Ne zanima nas pravda bez promena“, pozvali smo na ostavke Muskata, državnog tužioca i komesara policije, koji su svi negirali činjenje nepravde. 

Mrtvozornik je pozvao mog oca. On je objasnio da je identifikacija, do sada, bila posredna. Moja majka je bila neprepoznatljiva. Forenzičari koji su istraživali eksploziju, utvrdili su da je njen automobil potpuno izgoreo. Bomba je sadržavala ekvivalent od 300-400 grama TNT-a, dovoljno da donese sigurnu smrt osobi na vozačevom mestu i dovoljna da probije bubne opne svima u tom području. Forenzičari koji su pregledali moju majku, utvrdili su da je veći deo njenog ugljenisanog tela još uvek u autu. Policajci su razmišljali o upotrebi lepljivog materijala da joj ponovo sastave glavu, ali su otkrili da je previše fragmentirana. Počela je da se raspada u rukama lekara na licu mesta.

Nedostajale su joj desna noga i levo stopalo. Službenici su ih pronašli na putu. Kod prednjeg levog točka, pronašli su deo njene desne šake i deo kosti, obe teško izgorele.

Mrtvozornik je rekao mom ocu da mu je potreban DNK uzorak moje braće ili mene, kako bi mogli da ih uporede s njenim ostacima.

Moj otac je rekao da će nas trojicu dovesti u mrtvačnicu. Bojali smo se da uđemo u auto. Otac nas je molio. „To je 20 minuta vožnje“, rekao je. „Momci, molim vas“. To je bio prvi put od njene smrti da smo zajedno izašli iz kuće. Metju je sedeo na suvozačkom mestu. Ja sam seo pozadi s Endrjuom, i držao sam ga za ruku.

Demonstranti su nosili plakate na kojima su bile ispisane poslednje objavljene reči moje majke: ‘Lopova ima gde god da pogledaš’

Kada smo stigli u mrtvačnicu, nismo znali šta da radimo sa autom. Nismo hteli da ga ostavimo bez nadzora. Bomba nas je gurnula u svet u kojem je sve bilo moguće. Ostavili smo ga u blizini parkinga i dogovorili se da proverimo njegovu donju stranu i sedišta kada se vratimo.

Unutra nas je policajac u civilu doveo do mrtvozornikove kancelarije. Kasnili smo, ali mrtvozornika nije bilo. Čekali smo ga u tišini. Uleteo je, rukovao se s mojim ocem i malo proćaskao sa njim o nekom očevom rođaku kojeg je poznavao.

Metju je rekao: „Oprostite, ovo je potpuno neprikladno“.

Mrtvozorniku i mom ocu je bilo neprijatno.

„Met“, zamolio ga je moj otac. „Molim te“.

„Ne, dosta“, odgovorio je Metju. „Ovo nije vrijeme za ćaskanje“.

Mrtvozornik je spustio glavu i objasnio da treba uzeti bris pljuvačke iz usta jednog od nas.

„Da li je ovo zaista potrebno?“ pitao je moj otac. „Imala je već postojeće prelome leve ruke i desnog skočnog zgloba. Zar ih ne možete upotrebiti za identifikaciju?“

„Da, prijatelju“, rekao je mrtvozornik, „ali ima mnogo preloma“.

Metju je i dalje bio uznemiren, a Endrju je pokušao da pruži podršku mom ocu, pa sam ja rekao mrtvozorniku da može uzeti bris od mene. Potpisao sam dokument i on me je fotografisao. Bacio sam pogled na svoju fotografiju na izlasku, ali sam skrenuo pogled pre nego što se u mom umu stvorila slika mene, bledog i neobrijanog.

Napolju smo proverili donju stranu auta mog oca pre nego smo krenuli nazad  u Bidniju.

U kući su se nakupila pisma i poruke saučešća. Jedna teška koverta s rimskim poštanskim žigom, adresirana jednostavno na „Metju Karuana Galicija, Bidnija“, sadržavala je čestitku saučešća, crnu vrpcu i jedan lovorov list.

Voštani listovi lovorovog lista teško se kidaju. Grm je evoluirao u oštrom mediteranskom okruženju. Usidri se duboko u suvom tlu i može izdržati i suvu vrelinu i hladne zime.

Moj otac, kome je i dalje bilo teško pričati mojoj braći i meni o našoj majci, video nas je kako sedimo zbunjeni, nad tim listom. Seo je, oko nas su bile razbacane poruke i pisma, i na nekoliko trenutaka opet smo bili  trojica dečaka, koja slušaju oca kako priča priču.

Dafne je, rekao nam je, gonjena zaljubljenim Apolonom, molila svog oca, manjeg boga, za pomoć. Njegovo rešenje je bilo da je pretvori u lovor. Moj otac je otišao do majčinih knjiga, uzeo jednu s police i otvorio odlomak iz Ovidija: „Teška utrnulost joj je obuzela udove, tanka kora zatvorila joj grudi, kosa joj se pretvorila u lišće, ruke u grane, noge je tako brzo zaglavila u polako rastući koren, a lice joj se izgubilo u krošnji. Ostaje samo njena blistava lepota.”

Apolonova neuzvraćena ljubav prema Dafni sada je bila nemoguća. Odlomio je grane sa drveta Dafne, kako ga Grci zovu, i napravio venac koji je nosio na glavi. Zakleo se da će Dafne, kao i on, biti večno mlada. Njeno lišće nikada neće  uvenuti niti opasti.

Dok je moj otac pričao, gledao sam kroz prozor dnevne sobe u lovor koji su moji roditelji posadili godinama ranije. Sunčeva svetlost je igrala na njegovom lišću. Bio je visok, visok kao stari alepski bor u njegovoj blizini. Ušli smo u baštu i odsekli granu. Poslali smo nekoliko listova aktivistkinjama, grupi žena koje su sebe nazvale Occupy Justice, koje su počele kampovati ispred Kastilje [premijerova kancelarija] u noći ubistva. Jedan od Muskatovih viših savetnika nazvao ih je prostitutkama i dodao: „Siguran sam da će naći nekoga da ih ugreje ako im bude hladno”.

Poslali smo još listova hiljadama demonstranata koji su im se pridružili, šest dana nakon ubistva. Iz blizine Kastilje su se preselili u zgradu parlamenta, gde su uzvikivali: „Nema promene, nema pravde”.

Nasuprot parlamenta, druga grupa aktivistkinja pod nazivom il-Kenniesa – Čistači – razvila je dva bela transparenta. Bili su poprskani crvenom bojom poput krvavih mrlja. Na prvom je pisalo „MAFIJA”, a na drugom „DRŽAVA”. Policajci su ih uklonili. Aktivisti su ih ponovo razvili, a gomila demonstranata je aplaudirala i počela marširati glavnom ulicom Valete. Nosili su malteške zastave i plakate na kojima su bile poslednje objavljene reči moje majke: „Lopova ima gde god da pogledaš”. Mnogi su nosili majice sa njenim likom. Zaustavili su se kod zgrade suda i na kapiju okačili veliki transparent sa natpisom „Nema promene, nema pravde” napisanog preko lica policijskog komesara. Sve sam to gledao na televiziji kod kuće u Bidniji. Prepoznao sam stare školske drugove koji su okačili transparent.

Dan njene sahrane bio je bez oblačka i topao; kao da je zemlja bila smirena. Crna odela, crne kravate, crna srca. Polako smo hodali u povorci do crkve, iza zatvorenog kovčega moje majke. Od stotina okupljenih napolju prolomio se aplauz, a stotine iznutra nastavile su da aplaudiraju, a zvuk je odjeknuo i odbio se od prevelike kupole, sve dok kovčeg nije bio položen pred oltar.

Ispod njega je ležalo cveće i venci koje su ljudi poslali. Uočivši jedan s oznakom ‘Anglo Farrugia’ – od bivšeg policajca koji je uhapsio moju majku na protestu 1984. godine, pre nego što je postao Muskatov zamenik, a potom i predsednik parlamenta Malte – Metju ga je zgrabio ispod kovčega, otkinuo etiketu i odstranio ga. Nadbiskup, sa svojom mitrom i ljuljajućom kadionicom, i desetak sveštenika i bivših biskupa, pravili su se da to nisu videli, dok su zauzimali položaje iznad kovčega.

Iza naše šire porodice, začuo sam zvuk plača pomešan s horskim pevanjem. Tu su bili naši prijatelji i naši stari nastavnici. Bilo je više seljana iz Bidnija. Bili su pristni i bivši predsednici i premijeri, predsednik suda i sudije.

Nadbiskup je deo svoje propovedi uputio novinarima: „Nikad ne posustajte u svojoj misiji da budete oči, uši i usta naroda”. A ubicama: „Koliko god se trudili da izbegnete pravdu ljudi, nikada nećete pobeći od pravde Božije”.

Onda se okrenuo mojoj braći i meni. „Vaša voljena majka umrla je okrutnom smrću od skrivene ruke nekoga ko je voleo tamu više od svetlosti, jer su njegovi postupci zli. Postarajte se da uvek budete deca svetlosti”.

Pitao sam se kako možemo biti deca svetlosti u onome što je izgledalo kao potpuni mrak.

Metju i Endrju su pomogli da se iznese kovčeg moje majke iz crkve i unese u mrtvačka kola, dok sam ja hodao pored Džesike. Okupljeni su ponovo počeli da aplaudiraju. Zvuk je ispunio trg, a zatim nestao. Na ovom širokom području, sa glavnim putevima blokiranim za saobraćaj i zatvorenim prodavnicama i kafićima, jedini zvuk bio je zvuk koraka moje braće, dok su polako kretali prema mrtvačkim kolima.

Tada se iz tišine začu muški glas. „Pravda! Hoćemo pravdu!”, vikao je. Dok smo se vozili, video sam u retrovizoru ljude koji drže dva prsta u V, saveznički simbol demokratije i pobede, i čuo sam kako pevaju državnu himnu.

„To je bilo prvi put“, rekao mi je moj deda Majkl, „da sam se osećao kao Maltežanin”.

Vratio sam se u London nekoliko sati nakon sahrane, ostavivši braću tamo. U našoj bašti, Džesika i ja smo posadili lovor.

Danas iz štampe izlazi knjiga „Smrt na Malti: Ubistvo i porodična potraga za pravdom“ Pola Karuane Galicije, koju je objavio Cornerstone.

Portal javniservis.net je dobio ekskluzivno pravo za objavljivanje odlomka iz knjige.

Ovaj prevod ne može se prenositi u delovima ili celini bez odobrenja vlasnika prava.

Prevod Bojane Jevtić

Extract from A DEATH IN MALTA

Copyright © 2023 by Paul Caruana Galizia

Copyright licenced by PEW Literary Agency Limited

Ovo je uređeni odlomak iz knjige Smrt na Malti: Ubistvo i porodična potraga za pravdom Pola Karuane Galicije, koju je objavio Cornerstone po ceni od £18,99.