Holokaust i Beograd na vodi

Piše Bojan Tončić

Dr Milovan Pisarri nezavisni istoričar
Neću da kažem da se u Srbiji želi uspostaviti režim kakav je bio režim Milana Nedića, ali, ipak, i u Srbiji, kao i u mnogim drugim evropskim zemljama, na fašizam se ne gleda više kao na najveće zlo savremene civilizacije. Ne treba zaboraviti ratove devedesetih, tokom kojih je upravo ta nacionalističko-četnička ideologija odigrala jaku važnu ulogu u sprovođenju velikosrpskih planova, i koju danas političke elite u Srbiji i dalje brane i opravdavaju.
Dr Milovan Pisarri nezavisni je istoričar i aktivista beogradskog Centra za primenjenu istoriju. U intervjuu za Remarker iznosi stavove o žrtvama Holokausta, ulozi kolaboracionista, memorijalizacije toponima smrti. Naš sagovornik govori i o antifašističkim vrednostima, nasrtajima na njih, desnici, nacionalizmu.
Nedavni boravak Efraima Zurofa u Srbiji je njegov drugi susreta sa predsednikom (prvi put premijerom) Srbije Aleksandrom Vučićem. Može li se Vučiću verovati kada govori o rokovima za izgradnju memorijala Staro sajmište? Kako ste Vi doživeli Zurovljev boravak i ono što je rekao?
Efraim Zurof je odličan poznavalac prilika, kako u Srbiji tako u Hrvatskoj, po pitanju memorijalizacije žrtava Holokausta. Bio je mnogo puta u Srbiji i uvek je skrenuo pažnju na važnost izgradnje memorijala na Sajmištu. Uz njega je uvek bio i vladika Jovan Ćulibrk, koji se takođe mnogo zauzeo kako bi se napokon izgradio memorijal, a čini mi se da je on, nažalost, nekako onemogućen da nastavi u svom važnom radu. Zurof je uvek bio jasan i sa predsednikom Vučićem i uvek uspevao da sagovornika “natera” da obeća ključne stvari: da će se uskoro doći do donošenja zakona o Sajmištu, da će Vlada Srbije izdvojiti finansijska sredstva za izgradnju memorijala i da će Jevrejska zajednica biti uvek konsultovana. Uprkos tome, ja nisam baš siguran da će se sve to desiti. Nažalost jedna stvar su obećanja a druga stvar su realne činjenice i iskustva. Pre nekoliko godina je formirana posebna komisija sa zadatkom da formuliše predlog i izgled memorijala; ta komisija je ukinuta, a formirana je druga koja je formulisala jedan predlog; na kraju, formirana je radna grupa koja je potpuno ignorisala taj predlog i formulisala svoj, što jasno ukazuje na činjenicu da se gubi mnogo vremena bez razloga. Moj utisak je da se tim putem pitanje izgradnje memorijala odlaže, verovatno zbog drugih razloga koji nemaju nikakve veze sa memorijalizacijom žrtava Holokausta, nego možda sa profitabilnošću lokacije: zar će glavni grad Srbije stvarno dobiti memorijal posvećen Holokaustu preko puta Beograda na vodi?
Kako u idealnoj verziji vidite memorijal, njegov izgled, ali i pozadinu priče o izgradnji memorijala, budući da su se pojavile oficijelne ideje o uključivanju svih žrtava II svetskog rata uz mesto Holokausta?
Mislim da bi bilo ključno da se memorijalizuju logor i njegove žrtve, bez megalomanskih ideja o izgradnji muzeja posvećenim svim mogućim žrtvama, kako je bilo više puta predloženo. Nema potrebe da se izgrade muzej o genocidu nad Srbima u NDH, muzej o genocidu nad Romima i muzej Holokausta. Te institucije svakako treba da postoje, ali ne na mestu nekadašnjeg logora na Sajmištu. Mislim da je važno da se u budućem memorijalu govori o ljudima koji su prošli kroz logor i o ljudima koji su izgubili život; o razlozima zbog čega su se našli u logoru, načinima na kojima su bili ubijeni – streljanja, gasni kamion, od batina i bolesti, ali i tokom prinudnog rada. Takođe, o njihovim dželatima, ulozi kolaboracionista, značaju logora u fašističkim i nacističkim sistemima; i konačno, o ideologiji koja ih je poslala u logor, kako je nastala, kako se razvila, ko ju je podržavao. Posebno mesto bi trebalo da imaju oni koji su na kraju tu ideologiju pobedili: antifašistički borci. U tom smislu, zgrade koje još uvek postoje trebalo bi da se memorijalizuju na osnovu njihove funkcije za vreme postojanja logora: na primer, Spasićev paviljon, koji je služio kao bolnica, trebalo bi da podseti na higijenske i medicinske uslove u logoru, na sve one koji su tu umrli često od bolesti izlečivih u normalnoj situaciji. Svakako je najbitnije naći odgovarajući kompromis sa aktuelnom situacijom: država treba da otkupi zgrade koje treba da se memorijalizuju i na taj način ispravi grešku napravljenu kada su te zgrade prodate (a to podrazumeva odgovarajuću odštetu za ljude koji su te zgrade kupili i razvili svoje privredne aktivnosti), dok sa druge strane ne smeju da se diraju ljudi koji žive u sopstvenim stanovima na toj lokaciji. Štaviše, ja mislim da bi i trebalo i njih uključiti u proces memorijalizacije: pitati ih šta misle o tome, da li imaju neki predlog i slično.

Verujete li u to da su otklonjene ovdašnje tradicionalne podele i sukobi, kakav je bio onaj dugogodišnji, između boraca i civilnih žrtava Drugog svetskog rata?
Svakako nisu. Međutim, treba reći da su podele i sukobi rezultat određene političke situacije. Nije reč o istoriografiji, niti o slobodnom mišljenju građana. Politika je ta koja određuje koga treba da se sećamo i koga treba da osudimo, uvek je tako bilo. Nekad, za vreme socijalističke Jugoslavije, naviše pažnje je posvećeno borcima Narodnooslobodilačkog rata, dok sa druge strane civilne žrtve nisu imale odgovarajuće mesto u zvaničnoj politici sećanja. Razlog je bio prilično jednostavan: postojala je potreba da se slave oni koji su se borili protiv fašizma, za oslobođenje zemlje i izgradnju socijalizma, ali je takođe postojala potreba da se ne govori o strašnim zločinima počinjenim od strane hrvatskih vlasti (NDH) nad Srbima, ili od strane četnika nad muslimanima, i slično. Iz današnje perspektive je to teško razumeti, ali je sve to bilo neophodno kako bi se ostvarila parola bratstvo i jedinstvo. Današnji sukobi i razlike odnose se najviše na antifašističku prošlost, barem u Srbiji. Četnici, uprkos njihovoj jasnoj zločinačkoj ulozi u Drugom svetskom ratu, postali su antifašisti dok su partizani postali “zločinci”. Ta veštačka konstrukcija ima svoje korene u potrebi da se izmisli antifašistička prošlost Srbije bez elemenata komunizma i jugoslovenstva: rezultat je da se u školama uči da su se četnici navodno borili za izgradnju demokratske nacionalne države i za slobodno tržište (kapitalizam), dok su partizani hteli da unište sve što je pripadalo srpstvu. Sve je to naravno politička odluka i nema veze sa istorijskom faktografijom. Treba dakle da se pitamo: kako možemo da prevaziđemo sve te sukobe i podele, ako ih politički sistem proizvodi?
Jedini odgovor može da bude: promenom političkog sistema.
Nije samo Staro sajmište neobeleženi toponim, za neke se zna, ali nisu obeleženi, ali – time ste se bavili u svom istraživanju – ima i onih obeleženih za koje se ne zna ni šta predstavljaju. Kako ih približiti mladim generacijama?
Pa to jeste veliki problem. Postoje mnoga mesta koja uopšte nisu obeležena, ili koja su delimično obeležena, a koja su ostala potpuno nepoznata javnosti. Kad je Holokaust u pitanju, pored Sajmišta, možemo da navedemo dva primera u Beogradu: mesto stradanja u Rakovici i logor Topovske šupe. U prvom slučaju radi se o mestu udaljenom oko 300 metara od Rakovičkog manastira, gde je 14. oktobra 1941. godine izvršeno masovno streljanje oko 400 Jevreja, i koje je danas potpuno neobeleženo. U drugom slučaju radi se o jednom od prvih logora za Jevreje i Rome u Evropi pod nacističkom čizmom, u kojem je od avgusta do novembra 1941. godine internirano oko 5.000 muških Jevreja i oko 1.500 muških Roma (svi su ubijeni u masovnim streljanjima u Jabuci, Rakovici, Jajincima jeseni 1941. godine): danas se ta lokacija nalazi u privatnom vlasništvu i uskoro će tu biti izgrađen najveći tržni centar na Balkanu. Negde drugde, kao u Jajincima i Jabuci, gde je streljano nekoliko desetina ljudi, postoje spomenici i obeležja ali ne postoje jasna objašnjenja o onom što se desilo. Na kraju, ima i pozitivnih primera memorijalizacije, kao što je Muzej Banjičkog logora, gde postoji stalna postavka sa detaljnim podacima o žrtvama i zločincima. U svim navedenim slučajevima postoji nešto zajedničko, a to jeste potpuna nezainteresovanost da se ono što se desilo na tim mestima prenese javnosti, a naročito mlađim generacijama. Kako to promeniti? Pa, nekad su postojale obavezne posete tim mestima. Možda je došlo vreme da se to ponovo uvede: kako drugačije da đaci nauče nešto o fašizmu i nacizmu, o strašnim zločinima koji su počinjeni nad civilima, o borbi za slobodu?
Kako gledate na revizionizam i opasnosti od njega, budući da je direktno povezan sa rastom uticaja i snage desnice? Edukacija, zabrana, ili kombinacija – šta je rešenje, s obzirom na to da su udžbenici istorije u velikoj meri očišćeni od antifašizma?
Revizionizam jeste velika opasnost za društvo, i to ne samo u Srbiji nego u mnogim drugim evropskim zemljama. Radi se o političkim odlukama: u Poljskoj je, na primer, nedavno donet skandalozan zakon po kojem je zabranjeno istoričarima, ili bilo kome, da pominju ulogu poljskih nacionalista u širenju antisemitizma i u učešću u Holokaustu. U Italiji su pokušali nešto slično, a to jeste da se svi istoričari koji kritikuju zvaničnu politiku sećanja na italijanske žrtve jugoslovenskih posleratnih represija, proglase negacionistima. Da ne pominjemo Hrvatsku i državni negacionizam Jasenovca i genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima koji su počinile ustaške vlasti. U tom smislu, ono što se dešava u Srbiji, a to jeste opšta revizija istorije koja polazi od političkih, a ne istoriografskih razloga, nije izolovan fenomen, nego još jedna potvrda onog što se dešava na evropskom nivou: čišćenje nacionalne prošlosti od bilo koje crne mrlje radi uspostavljanja evropskih vrednosti tolerancije, mira, poštovanja ljudskih prava i tako dalje. Istoriografija je u tom smislu, ili u službi tog političkog projekta, ili je jednostavno izbačena, proglašena nepotrebnom. Sve su to mehanizmi koji pripadaju nacionalističkim, desničarskim pokretima, koji nažalost na evropskom nivou dobijaju sve više prostora i moći. Rad u formalnom i neformalnom obrazovnom sistemu može pomoći, naročito u stimulisanju kritičkog razmišljanja, ali ipak smatram da to nije dovoljno. Potrebna je drastična promena političkog sistema i uvođenja poretka koji će staviti ispred svega interes običnog čoveka, društva i pravih vrednosti kao što su ravnopravnost, solidarnost, internacionalizam. Jedino tako će se i antifašizam “vratiti u igru”.
Da li uzroke tražiti u rastu uticaja desnice i u razvijenijim državama, kako se suprotstaviti? Vidite li vezu režima i rehabilitacije zločinaca i kvislinga?
Svakako je rast uticaja desnice uzrok tog revizionizma. Naravno, postoje različiti pojavni oblici desnice. Po mom mišljenju desnica je i liberalna demokratija koja je izjednačila sve totalitarizme, fašizam, nacizam i komunizam: na taj način je, naime, očistila sebe od užasnih zločina počinjenih tokom kolonijalizma, tokom masakra počinjenih u Africi za vreme borbi za nezavisnost afričkih zemalja, ili u Vijetnamu, Koreji… Ona se razlikuje od ekstremne desnice koja trenutno pobeđuje u mnogim evropskim zemljama, od Italije (Lega) do Nemačke (AfD) ili Mađarske (Orban) koja otvoreno rehabilituje zločince iz Drugog svetskog rata: tu možda leži najveća opasnost jer rehabilitacija fašističkih zločinaca znači i rehabilitacija fašističke ideologije. U Hrvatskoj je na primer sve to odavno jasno i javno: negiranje postojanja logora smrti u Jasenovcu, promocija proustaških publikacija i manifestacija. U Srbiji još nismo došli do toga, iako se rehabilitacija kvislinga (odnosno Milana Nedića i pripadnika njegovog aparata) sprovodi kroz razne procese poništavanja odluka donetih od strane jugoslovenskih vojnih sudova uglavnom 1945. i 1946. godine. Ipak, ne radi se toliko o političkoj rehabilitaciji tih zločinaca, koliko o postupcima za restituciju “oduzete” imovine pokrenutim od strane
porodica tih zločinaca. Drugačiji je diskurs o četnicima: oni su pre svega rehabilitovani na političkom planu, jer je bilo potrebno novoj “demokratskoj” Srbiji. I naravno, ne treba zaboraviti ratove devedesetih, tokom kojih je upravo ta nacionalističko-četnička ideologija odigrala jaku važnu ulogu u sprovođenju velikosrpskih planova, i koju danas političke elite u Srbiji i dalje brane i opravdavaju.
Kada je Srbija odlučila da se dobrovoljno svrsta među poražene u borbi protiv najvećeg zla savremene civilizacije?
Kao što sam napomenuo, radi se o evropskom problemu: mnoge zemlje su se odrekle antifašizma i opredelile se za rehabilitaciju fašističkih zločinaca. Od baltičkih zemalja, gde borba protiv Sovjetskog Saveza predstavlja jedini oslobodilački rat, bez obzira na činjenicu da je vođen uz naciste, do Mađarske, Poljske, Hrvatske, gde je nacionalizam ipak bedem svakodnevne politike. Srbija u tom smislu nije izuzetak i ne svrstava se među poražene u borbi protiv najvećeg zla savremene civilizacije: problem je upravo to, da je ono što smo nekad smatrali najvećim zlom savremene civilizacije, danas se potpuno rehabilituje kao sasvim legitimna politička opcija, i samim tim postaje model koji treba ostvariti. Neću da kažem da se u Srbiji želi uspostaviti režim kakav je bio režim Milana Nedića, ali ipak i u Srbiji, kao i u mnogim drugim evropskim zemljama, na fašizam se ne gleda više kao na najveće zlo savremene civilizacije.
Postoji li, u siromašnoj državi, devastiranih institucija i obrazovnog sistema, nekakav recept za borbu protiv pojavnih oblika fašizma? Je li to kombinacija koju sam pomenuo?
Bojim se da ne postoji. Srbija, upravo kao Bosna i Hercegovina, Makedonija, Kosovo, Albanija i druge zemlje, ima jasnu ulogu u “evropskoj porodici”. Srbija mora da postane (ako već nije) zemlja koja proizvodi jeftinu radnu snagu, gde ne postoje nikakva prava za radnike, u službi stranog kapitala. Strani investitori dolaze u Srbiju jer znaju da će mnogo manje trošiti na radnu snagu i da im niko neće ništa reći jer ne postoje sindikati koji bi se borili za prava radnika. Vlada, bez obzira da li je Srpska napredna stranka ili Demokratska stranka na vlasti, ima zadatak da tu situaciju obezbedi i perpetuira. U tom kontekstu koji liči na feudalni sistem, u kojem su institucije devastirane zbog ratova Devedesetih a i zbog divljih privatizacija nakon “demokratskih promena”, postavlja se pitanje kako se boriti protiv pojavnih oblika fašizma: po mom mišljenju, kao što sam rekao, jedino promenom političkog sistema, što podrazumeva i internacionalna solidarnost i borba. Setimo se onog što se desilo Grčkoj: grčki narod je glasao za Ciprasa i za drastične promene u političkom smislu, ali je Grčka ostala sama, jer se nigde drugde u Evropi nije desilo nešto slično. Rezultat je bio da Grčka nije mogla da izdrži borbu protiv Evropske unije, pa je morala da primeni razne odluke koje su bile u totalnoj suprotnosti sa najavljenom borbom za promenu sistema. Verujem da se u Srbiji ne može ništa promeniti ukoliko se ne organizuju leve snage, od sindikata do političkih partija, u saradnji sa sličnim organizacijama u drugim evropskim zemljama. Ako se to ne desi, put ka fašizmu je neizbežan.
Kako danas, kad se borba protiv srpskog nacionalizma čini uzaludnom, obeležiti masovne grobnice Albanaca, civila koje su pobile regularne snage države Srbije? Kako iskazati pijetet, empatiju prema žrtvama i njihovim porodicama, kada država radi sve što može ne bi li zataškala zločine, falsifikovala istoriju, minimalizovala stradanja drugih nacija, te predstavila vlastita zlodela kao nužnost?
U aktivnosti našeg Centra za primenjenu istoriju pokušavamo upravo to, da razvijemo alternativni pristup onome što se desilo tokom ratova devedesetih i naročito tokom rata na Kosovu. To je veoma bolna tema u srpskom društvu, naročito zbog činjenice da zvanična politika Beograda svesno manipuliše i plasira neistine u vezi sa svim dešavanjima na tlu bivše Jugoslavije od 1991. do 1999. godine. Manipuliše čak i brojem sopstvenih žrtava i njihovom sudbinom. Koliko ih je poslato na ratišta u Hrvatskoj i Bosni, a kad su se vratili postali su potpuno nevidljivi srpskim institucijama, tako da nisu mogli ni da ostvare pravo na penziju ili na psihološku pomoć? Kada organizujemo javna vođenja u Batajnicu, gde se nalazila masovna grobnica više od 700 albanskih civila ubijenih na Kosovu i tamo prebačenih kako bi se izbrisali tragovi počinjenih masakra, pokušavamo da razgovaramo o svim aspektima tog stravičnog zločina: ko ih je počinio, zašto, kada, ko su žrtve i šta se desilo nakon zločina. Često dobijamo odgovor da je i nad Srbima počinjeno mnogo zločina. I to jeste tačno: međutim, naš pristup podrazumeva proces suočavanja s prošlošću. Verujemo da je priznavanje zločina počinjenih od strane pripadnika srpskih snaga nad drugim narodima ključno u procesu pomirenja, i da taj isti proces mora paralelno da teče u susednim zemljama. U Hrvatskoj je, na primer, nužno da se kroz suočavanje s prošlošću progovori o mnogim zločinima počinjenim tokom Oluje i pre nje. Upravo na tome rade razne organizacije civilnog društva, kao što mi radimo u Srbiji. Sinergija našeg rada je ključna za budućnost post-jugoslovenskih zemalja. Ne treba tu izjednačiti sve zločine i reći da su svi u ratu počinili zločine, nego snažno ponoviti da je rat besmislen i da se žrtvama treba pokloniti, bez obzira na nacionalnu pripadnost.
Kako ste doživeli dovoženje tenka na ispred stadiona Crvene Zvezde?
Još uvek mi nije jasan taj potez. Tenk je mašina za ubijanje, fudbal je, u principu, sport. Oni koji su odlučili da postave taj tenk očigledno su se opredelili za ponavljanje tvrdnje “Rado ide Srbin u vojnike”, iako je upravo sprski narod imao ogromne gubitke u ratovima tokom dvadesetog veka. Verujem da ne postoji porodica u Srbiji da nije imala nekog nastradalog u tim ratovima. Ono što me najviše šokiralo jeste ono što sam video pre nekoliko dana povodom utakmice između Srbije i Portugala: mnogi roditelji su slikali svoju decu ispred tenka ili na njemu, kao da je to tobogan ili bilo koji spomenik. To je bio užasan prizor: jer deci treba govoriti da je rat prava katastrofa, da su tenkovi, oružje, topovi i sva ostala vojna mašinerija upravo sredstva za ubijanje, a ne za očuvanje mira kao što se obično govori. Ne znam zašto vlasti nisu još uvek reagovale. Da mene pitate, ja bih vrlo jednostavno rešio problem: izabrao bih slike 200 civila svih nacionalnosti ubijenih u ratu, stavio bih ispred tenka i napisao sledeću rečenicu “Ovaj tenk je ubio sve njih”. Da li bi se i dalje ljudi slikali ispred njega ili na njemu?
U Srbiji gotovo da nema stranke koja te zločine ne smatra ispravnom borbom za zaštitu srpskog naroda koji je – kao i uvek – ugrožen. One danas pregovaraju o izlasku na izbore ili bojkotu. Kakva je budućnost sa njima?
Potpuno ste u pravu, u tom smislu postoji saglasnost između vladajuće stranke i većine opozicionih stranaka. Niko nije stvarno spreman da se iskreno suoči sa prošlošću, uprkos ogromnoj količini dokaznog materijala koji su proizveli sudovi, naročito Haški tribunal. Stalno se ponavlja i zloupotrebljava floskula o ugroženosti srpskog naroda: navodno, Srbi su uvek bili žrtve a drugi uvek zločinci, i tako će uvek biti. Ja mislim da ono što ugrožava srpski narod je isto što ugrožava mnoge druge narode u Evropi i na svetu, a to je – kapitalizam. U Srbiji su plate na minimalnom nivou a život je veoma skup, dok institucije, počevši od zdravstvenih i školskih, jedva opstaju i nalaze se bukvalno na rubu bankrota zbog nedostatka državnih ulaganja. Produbljuje se jaz između malobrojnih bogataša i velike većine stanovništva koja jedva sastavi kraj s krajem. Ekološke prilike se pogoršavaju zbog masovne upotrebe pesticida u poljoprivredi i velikog zagađenja u gradovima. Profiteri mogu da rade šta hoće, da grade razne Beograde na vodi ili mikro hidroelektrane u južnoj Srbiji. To su realni problemi kojima niko neće da se bavi. Stranke koje danas predlažu izlazak na izbore ili bojkot u stvari nemaju nikakav politički projekat, nemaju viziju za ovu zemlju, upravo kao i vladajuća stranka. Šta će biti s njima? Ništa, jer ukoliko se ne formira prava opozicija koja bi jasno zauzela stav protiv svih gore navedenih stvari, i koja bi očigledno proizašla isključivo iz levičarskih krugova, alternative za ovu zemlje, nema.

Tekst prenet sa  portala Remarker