Životne priče beskućnika: Gaga – Crna i bela

14. Jul 2020.
14. marta, samo dan pre nego što je u Srbiji proglašeno vanredno stanje povodom pandemije Korona virusa, našli smo se na česmi kod Bajlonijeve pijace sa Gagom i nekoliko njenih prijatelja beskućnika, sa ciljem da uradimo intervju sa njom – da popričamo o njenom iskustvu na ulici, da saznamo koliko je žena ona upoznala na ulici i sa kojim se sve problemima susreće kao žena koja živi na ulici.
gaga-crna-i-bela-adra-zivotne-price-4
Dragana Božović Gaga. Foto: Miloš Stošić

Autor: Vuk Vučković

Ulice su bile puste celog dana, pa nas je tako osoblje jednog restorana u Skadarskoj dočekalo začuđeno – već su bili spremni na potpuno praznu smenu, kao što su i razmišljali kako će i šta će ako se svi ugostiteljski objekti zatvore usled pandemije. Seli smo, naručili piće, nazdravili i počeli razgovor.

Kako se zoveš?

Božović Dragana.

Koliko imaš godina?

48.

Odakle si? Gde si provela detinjstvo?

Iz Topole. Tamo sam provela i detinjstvo, sve do 1991. godine – do devetnaeste godine – dok nisam došla u Beograd na studije.

Šta si upisala?

Geodeziju. To je smer na Građevinskom fakultetu.

Da, to je merenje zemlje?

Baš to.

Reci mi, ko su tvoji roditelji?

Ja sam usvojena. Mene je usvojila tetka, sestra od mog oca.

Da li se nešto sa ocem desilo ili?

Moji biološki otac i majka su alkoholičari, oboje. Pošto su bili teški alkoholičari, švrljali su okolo i onda su se razveli. Ja sam imala nekih 5-6 godina kad su me dali tetki.

Znači, živela si neko vreme sa roditeljima?

Da. Međutim, proces usvajanja je trajao do moje sedamnaeste godine.

Da li si za to vreme bila i u domu?

Ne, sve vreme sam provela u porodici Božović, ali se uvek to usvajanje odlagalo. Uvek je bilo „ne može sad…ne može sad” i onda je tata, kad ti kažem „tata“ mislim na čoveka koji me je usvojio – na tetkinog muža – kada je on oboleo od kancera i kad se očekivalo da premine, da bih ja nasledila penziju, brzinski je uradio zvanični proces usvajanja, kako bih ja promenila prezime i nasledila tu njegovu penziju. Znači, ja sam zvanično sa sedamnaest godina usvojena, ali sam uvek bila tu, sa tetkom i tečom, koje zovem „tata“ i „mama“.

Kako se zovu tata i mama?

Persida i Milosav. Oboje su preminuli, nažalost. On od kancera, ona od leukemije.

Kaži mi sada kakve su bile te prve godine sa biološkim roditeljima? Tih pet-šest godina, imaš neko sećanje?

Znaš kad imaš selektivno pamćenje? Ja se recimo ne sećam ničega iz tog perioda.

Jasno. Jeste li kasnije ostvarivali kontakt? Jesu li živi tvoji biološki roditelji?

Oni su sada u selu pored Aranđelovca. Poslednji put sam ih videla kad smo imali neko snimanje emisije o tome kako su beskućnici usvojili psa, jer smo Borko i ja usvojili Joju. Tada su na TV Prvoj bile tri emisije o tome i onda su se  oni posle prve epizode pojavili da kažu kako imaju kuću da nam daju, da imamo gde da živimo, odnosno da dođemo kod njih. Ja sam odmah rekla da mi ne pada na pamet da se posle toliko godina vraćam tamo u selo kod njih, ali je moj Borko predložio da ipak to ispitamo, da vidimo kako će taj život da izgleda. Ja ih zovem onda jednog dana i kažem da se mi pakujemo i sutra dolazimo, a oni kažu „jao, nemojte sad, sad je hladno, ajde dođite na leto.” Pre toga, kad sam izašla iz bolnice bila sam primljena u Kumodrašku – u Prihvatilište za stara i odrasla lica – i bila sam tamo tri meseca kad me je socijalna radnica zamolila da snimim emisiju o tome kako beskućnici žive po šahtama. I posle te emisije su se moji roditelji prijavili u Kumodraškoj da kažu da ja imam gde da živim. I mene izbace onda iz Kumodraške na ulicu.

Da li misliš da su oni to radili iz nekog ponosa?

Ne, mislim da su samo hteli da se eksponiraju po televiziji da ih vidi celo selo, a i neće da se slučajno o njima priča kao o ljudima koji su odbacili svoje dete.

Šta se desilo nakon toga?

Nakon toga se više nikada nismo čuli ni videli jer ih je moj suprug Borko nazvao i rekao da više ni slučajno ne zovu, jer sam bila povređena i plakala sam danima. Rekao im je da ne želi da čuje više da plačem zbog njih koji su mi s*ebali sve što su mogli u životu i tražio je da me ostave na miru. Značila mi je ta njegova podrška i od tad više nemam kontakta sa njima.

A dok ste bili u kontaktu, jesi li primetila, da li je alkoholizam još uvek bio problem sa kojim su se borili?

Majka je pila, a otac je prestao jer je imao ozbiljne probleme sa srcem.

Kakav je bio život sa tetkom i tečom – odnosno tvojim pravim roditeljima, kako kažeš?

Odličan. Lep. Mada, pazili su me mnogo, živela sam k’o pod staklenim zvonom. Ne znam ni koliko je to dobro.

Znam na šta misliš. Tetke su slabe na decu svoje braće i onda te ceo život paze kao da ne umeš sam ni da jedeš ni da piješ.

Da, upravo to. Inače, oni su pre nego što su usvojili mene 30 godina živeli sami, a onda je tata umro kad sam ja imala 17 godina i ta godina je bila teška i meni i mami. Ona se jedva pomirila sa tim da je on umro.

A reci mi, jesi li imala neke mladalačke snove? Upisala si geodeziju, a o čemu si maštala kao mala?

Mogu ti reći da ni o čemu nisam maštala. Ja sam svog prvog dečka našla sa sedamnaest godina i bila sam sa njim do svoje trideset i druge i tu nema šta da se mašta. I kad je trebalo da se uzmemo ja sam uvek govorila: neću, rano je sad, pa neću rano je sad, pa neću rano je sad i onda se pojavio heroin.

Kad je to bilo?

1999 godine tokom bombardovanja. Heroin je tada košta 450 dinara. Mi smo se vratili iz Beograda u Topolu. Računali smo da neće gađati Oplenac, jer je to ipak kraljevsko mesto i koristili smo heroin za to vreme.

Jesu li gađali Topolu?

Nisu, bili smo bezbedni tamo.

Kako je upotreba heroina uticala na tvoju vezu sa tadašnjim dečkom?

U početku je sve bilo okej, međutim vrlo brzo tu više nema ljubavi između dvoje nego postoji ljubav samo prema žutom.

Foto: Miloš Stošić

I kako ste se razišli?

Kod nas nije postojao zvanični raskid. On je otišao za Ameriku, ja ostala u Beogradu. Nakon toga on se oženio, pa se razveo – videli smo se skoro. Vratio se, ponovo je u Beogradu. Nije oženjen i nema decu, nažalost.

Da se vratimo na pitanje od malopre. Izvini, ali zanima me, ipak, jesi li imala neka velika očekivanja od života?

Pa htela sam da putujem da vidim svet. Da budem uspešna žena. U čemu tačno da budem uspešna: ne znam. Ali sam htela to. Htela sam da vidim neka egzotična mesta i htela sam, naravno, da imam decu, ali nažalost nisam mogla da imam dece.

Kako je sve krenulo u pravcu beskućništva? Od heroina?

Da, od heroina. Ja sam 2010. godine završila u komi – više nisam imala vene – gde da se ubodem i bola sam se u debelo meso od čega sam dobila hematome. Nisam obraćala pažnju na to i to se pretvorilo u sepsu i ja sam pala u komu. Nijedna bolnica nije htela da me primi jer imam i hepatitis ce. I prime me na kraju u Gradskoj bolnici – primio me je doktor Aščerić koji je inače moje godište.

To je veliki problem sa kojim se suočavaju zavisnici u zdravstvenom sistemu i danas. Najčešće nailaze na zatvorena vrata, a bolnice se pravdaju time da nemaju opremu za rad sa osobama obolelim od hepatitisa ce.

Da, tako je i sad. Tako je oduvek. Lečili su me šest meseci tamo i onda sam dobila dekubitus. Od ležanja mi se pojelo svo meso sa leđa sve do kostiju. Onda su morali da mi rade transplantaciju kože. Kožu su presađivali sa debelog mesa i butina. Imala sam 12 operacija i tada nije uspela nijedna. Ne primi mi se uopšte moja koža. Sve rane su mi došle do kostiju.

Šta si radila kad se nijedna operacija nije pokazala uspešnom?

Otpustili su me i rekli mi da jedino mogu da čekam da zaraste samo. S tim što sam ja imala uput za Zvečansku za plastičnu hirurgiju i opekotine. Pošto je to na leđima gnojilo i gnojilo katastrofa, mene tamo primi doktorka Vesna Rakić kao hitan slučaj. Tamo sam ležala dva meseca. Doktorka mi je uradila 4 operacije i to na leđima se odmah primilo. Onda mi se oporavila i jedna rana na listu, ali jedna na kolenu nikako nije zarastala. Doktorka je stvarno pokušavala sve i svašta i uspela je, hvala bogu, da mi zakrpi leđa i sve to dole i posle dva i po meseca sam izašla iz Zvečanske.

Od 1999. do 2010. dok nisi pala u komu, gde si živela?

Povremeno u Beogradu, povremeno u Topoli. Imala sam kuću u Topoli, a u Beogradu sam iznajmljivala stan.

Da li je 2010. godina prva godina koju si provela na ulici?

Tako je.

Kako je izgledao tvoj prvi dan na ulici? Sećaš li se toga? Možeš li da mi opišeš?

Ja sam do tada živela kod jednog dečka u Železniku. Dve godine sam bila kod njega dok mi se nije dogodila koma 2010. Međutim, kad sam izašla iz bolnice, njegova majka nije htela da me primi nazad. Kuću u Topoli sam već do tad prodala. Uzela sam 20 hiljada evra i živela od toga, a 10 sam pozajmila njegovoj mami da otkupi stan – s tim što ja nisam tražila nikakvu potvrdu. I kad sam izašla iz bolnice mene je ona stavila na autobus i vratila nazad do Gradske bolnice. Smestila me na klupu u parku i rekla mi je: Čekaj. Ja je pitam šta da čekam, pa nemaju više za šta da me prime, a ona mi opet kaže: Ne znam, čekaj. To se sve dešavalo između mojeg prelaska iz Gradske bolnice u Zvečansku. A moj prvi dan na ulici posle Zvečanske je izgledao tako što sam  izašla iz Zvečanske na štakama i gde odlazim? Odlazim u Studentski park da nađem ortake. I znaš šta sam prvo uradila posle svih tih operacija? Posle svega toga što se desilo – otišla sam na šemu. Obojica, pretpostavljam,  znate šta je skvot? (Gaga se obraća mom kolegi Milošu i meni, primedba, V.V.).

Da, znamo…

E, mene je drug odveo u zadužbinu Olje Ivanjicki na Kosančićevom vencu, kod Saborne crkve i tu je bilo 13-14 soba nesređenih. Haos, pravi haos. Mi onda sredimo jednu sobu gde bih ja mogla da živim sa njim, jer je morao da me pazi, pošto sam tek izašla iz bolnice i bila sam na štakama. Mi smo to sređivali, sređivali i sređivali i na kraju nas je živelo četrnaestoro tu. Svako je imao svoju sobu. Imali smo struju, nabavili smo šporete, televizore, frižidere, blindirana vrata, sovu na vratima. Murija je dolazila svaki dan da proverava šta radimo tu. I tu sam živela četiri godine, možda i pet. Tada sam ja imala neku kaznu za neku krađu od desetak godina ranije i otišla sam u pritvor u Petrovac kod Kragujevca jer je delo izvršeno u Topoli, i kad sam se vratila posle dva meseca više nikog nije bilo od starih stanara, već su se tu uselili Cigani. Preko puta našeg skvota živela je Dubravka Marković, ona je vodila Hit nedelje i Hit meseca i njoj su počeli oni da smetaju. Smetali smo joj i mi, ali je to nekako tolerisala, a onda je njih prijavila i ceo skvot je bio raseljen.

Šta se zatim događalo sa tobom?

Borko i ja odemo u Guču i vraćamo se trinaestog avgusta. Nas pozove ortak sa skvota i pita gde smo, pošto je sutra selidba. Mi ga tu pitamo kakva selidba, a on nam objasni da smo dobili alternativni smeštaj od grada Beograda u Jabučkom Ritu u kontejnerskom naselju. To je bilo 2014.

Kako ste nalazili pare za Guču i zezanje?

U Guču nas je odveo Borkov najbolji ortak koji je imao mnogo para, a sad ih više nema. A inače smo se za pare snalazili kao i sad – sedeli smo i žickali.

Od kad si sa Borkom?

Od decembra 2013.

Onda vam je Guča bila kao neki mali izlet za početak?

Da. Bilo nam je lepo tad.

I, jeste li stigli na iseljenje?

Stigli smo trinaestog avgusta i preselili se. Živeli smo dve godine u tom ciganskom, kontejnerskom naselju u Jabučkom Ritu i mogu ti reći da je bilo sasvim okej. Ljudi odande su prema nama bili divni. Nikakve probleme nikada nismo imali. Bilo je samo par, da kažemo, belačkih porodica, sve ostalo Cigani, ali divno smo se slagali.

Da, u romskom kontejnerskom naselju Makiš imam dosta prijatelja i poznanika i sad, vi ste verovatno imali krevete, a oni ih često ne koriste jer su većinom muslimani i jedu, sede i spavaju na podu. I onda se uvek nađe neko pametan da kaže: zašto oni nemaju krevete i slično, a njima je to u kulturi.

Znam, išla sam kod mnogo njih i stvarno je tako. To poštuju i tako sede i spavaju na podu. Mi smo imali krevete i sve, ali kad smo svraćali kod njih kao prijatelja, kad god bi nas ponudili da jedemo, iako većina ima i stolove za goste, mi bi posedali na pod i jeli sa njima.

Da, a često nailaze zbog tih stvari na osudu – nema krevet i to ti je priča.

Ali oni rade, ubijaju se od posla. Rade kao nenormalni. Imaju velike porodice i po ceo dan rade i uspeju da prehrane svu decu.

Kako izgleda tvoj dan u životu danas?

Ceo dan na ulici. Žickanje i snalaženje za preživljavanje. I onda odem da prespavam u nekom šteku. U principu, nikad nisam prespavala skroz na ulici, ali sva ta mesta gde se snalazim da spavam najčešće nemaju ni struju ni vodu ni krevete.

Dragana Božović Gaga i Vuk Vučković. Foto: Miloš Stošić

Kako provedeš vreme sa društvom sa Bajlonija?

Sedimo, blejimo, svađamo se, neko se potuče, onda se svi mire, pa se opet svađaju.

Je l se pričaju uvek iste priče ili ima i nekih novih?

Pa, pričaju se uglavnom stare priče o nekim vremenima kad je bilo bolje, ali bude i neka nova o nečijem doživljaju.

Kad se proda stan koliko brzo ode novac kad si zavisnik?

Vrlo brzo, ja mislim da je mojih 20 hiljada otišlo za dva meseca na heroin. Svaki dan zoveš taksi, ideš Železnik – Karaburma. Čekaš šemu, pa nazad. Uzmeš pet grama misliš ostaće mi i za danas i za sutra i naravno da ti nikad ne ostane ništa. Pa onda kupuješ hranu i ostale stvari – nije samo droga, ali pare odu odmah.

Znaš li da je NVO Veza radila istraživanje na tri nasumično izabrana paketa heroina od po gram sa ulice i možeš li da pogodiš koliko heroina ima u jednom gramu heroina?

Jako je mali procenat. Rekla bih 33 posto.

Veruj mi, preterala si.

Znala sam da sam preterala, znam da je baš jako mali procenat.

Od jedan do tri posto je procenat heroina u jednom gramu.

Pa da, to se sve meša sa paracetamolom, sa mišomorom. Ja sam bila navučena na mišomor. Znaš kakva je to kriza od mišomora? Jeste to mala količina, ali mnogo te drma. Ti tu ni ne znaš na šta si sve navučen.

I kada su to rekli korisnicima, korisnici su im rekli da znaju za to, ali da ih “radi” cela ta priča oko nabavljanja droge za sledeći dan, jurnjave, taksiji…

Da, da, da. Adrenalin te radi. Kako ćeš sad, šta ćeš sutra. Gde da nađeš pare i to.

Reci mi koliko si ti upoznala žena koje žive na ulici?

Malo. Vrlo, vrlo malo. Ni deset posto ljudi na ulici nisu žene.

A kod česme da li dolazi još neka žena?

Da, dolazila je jedna žena koja ima 64 godine, ali ne mogu da kažem da je ona baš beskućnik pošto ona i suprug imaju sobu koja je njihova i u kojoj žive, s tim što ona svaki dan provede na ulici, žicka i sve to. Jako malo žena sam videla na ulici.

Kako se ti kao žena snalaziš sa svim potrebama, na primer kad imaš menstruaciju?

Kažem, momci treba mi da kupim uloške i uvek se daju pare. Ali to je zato što i ja žickam, ne sedim po ceo dan sa njima i čekam. Al` kad ne zaradim pare pitam i uvek se daju pare za to. A delom je tako zato što su to ljudi sa kojima sam ja bila prijatelj i pre ulice. Nemam taj  problem da kažem da mi treba za neke osnovne stvari, s tim što više nemam s tim problema, hvala bogu (smeh).

Šta misliš koliko je teže ženama na ulici nego muškarcima? I da li je, po tvom mišljenju, teže?

Mogu iskrena da budem i da kažem da mislim da je ženama malo lakše.

Zbog čega to misliš?

Zato što će žena koja ima dovoljno iskustva na ulici lakše da odradi budalu za pare, nego što će da odradi pet muškaraca. Oni vrte priču i ne dobiju ništa i onda dođem ja kao žena, bacim priču, a njima kažem da mi čuvaju leđa ako se nešto desi. Inače kad je mnogo teška situacija, pa žickamo redom, svaki treći prolaznik kaže “idi pa radi”, a ti dok se opravdaš da li si invalid i kakve sve probleme imaš, oni odu i onda prećutiš sve to. Prećutiš to prebacivanje i ponižavanje. Sad kad pogledam, neka bude da je ženama i muškarcima podjednako teško na ulici.

U svetu se smatra da je ženama teže. Da su podložnije svim vrstama nasilja.

Da, da. Žena sama na ulici – to je verovatno mnogo teško.

Znači deliš to – ti si žena koja ima neku grupu podrške i žene koje su potpuno same?

Da, ja nisam sama tako da ne znam kako to izgleda. A i ako sam sama uvek znam da je tu oko mene neko koga na neki način poznajem i onda se osećam sigurnije.

Reci mi, koja su najneprijatnija iskustva koja si doživela na ulici?

Kad mi je jedan poznati košarkaš na pitanje ima li malo novca da mi da rekao, biću vulgarna: Dam ti *ura*. E, to mi je bilo najneprijatnije iskustvo. Svi ostali svašta su mi govorili i lepo i ružno, ali ovo je bilo odvratno. Toliki čovek i kaže nešto tako odvratno, dok je Koturović na primer nešto sasvim drugo – otvoren čovek, poprиča, pomogne. Žao mi je što mu je umro pas prošle godine. Pored toga, direktor Filharmonije Tasovac često pomogne, kao i jedan režiser, ali samo kad mu se obratiš ispravnim imenom.

Čemu se raduješ u životu?

Radujem se kad sam sa Jojom. Radujem se kad iskreno mogu da se ispričam sa nekim za koga znam da mi je pravi prijatelj i da će me razumeti. Radujem se ponekad i kad plačem. Zato što ja Borka i dalje volim, šta god da se desilo među nama i kad me neko od mojih prijatelja shvati u tome; kad razumeju tu našu ljubav, a ne kažu mi – kako posle svega možeš sa njim posle svega. Čemu se još radujem? Nekad se radujem novom danu, a nekad pomislim zašto sam uopšte dočekala novi dan? Jer ja sam daleko u klimaksu i tu se raspoloženja menjaju. Radujem se kad čujem lepe vesti, kao za Saleta (Sale je Gagin i moj zajednički prijatelj. primedba V.V.), da se izlečio od alkoholizma i izvukao sa ulice. Ja bih volela da se to dešava češće, a to je jedan jedini slučaj za koji ja znam u poslednjih ne znam koliko godina.

Ima li nešto od čega strahuješ?

Strahujem samo od batina. Od smrti ne strahujem. Imala sam tri kliničke smrti i od toga uopšte više nemam strah.

Koliko ti se često u poslednjoj vezi dešavalo da trpiš batine?

Prilično često.

I u tom smislu se kaže da je ženama teže, jednostavno muškarci su jači fizički i mogu da maltretiraju i tuku.

Da, ali to je moj izbor. Moj izbor je to što sam nakon svakih batina ostajala sa njim.

Poslednji put ti se to desilo za Novu godinu?

Posle prvog udarca u bradu pala sam u nesvest. Nakon toga me je valjda nekom štanglom udarao po glavi i sva koža sa čela mi je popucala – sad sam ušivena kao Frankenštajn. Slomio mi je desnu ruku i nos.

To je bilo baš surovo…

Ja ti kažem, posle prvog udarca se ničega ne sećam. On je posle kad je završio rekao našem ortaku Milošu da nazove hitnu pomoć i legao je da spava. Miloš mi je posle rekao da su mi oči bile skroz krvave. Onda su došla kola hitne pomoći i policije i Miloš me je sneo dole, završila sam u hitnoj i nisam imala pojma šta se dalje događalo. U Urgentnom centru u pet-šest ujutru došao je socijalni radnik i pitao me šta se desilo, ja ispričam. On me pita ko mi je to uradio i ja ne kažem Borko, nego kažem Petar, pošto je Borku srednje ime Petar. Onda su tu bili forenzičari i fotografisanje. Tad mi kažu da su Borka priveli prethodne noći i pustili ga u 23:27 i da će doći da ga hapse sledeće veče u pola 12. Pitaju me da li smem da idem tamo, ja im odgovorim da smem. Stignem u stan i ne nađem Borka. Miloš mi kaže da ga nema ceo dan. Posle dva dana došla je policija i uručila mi poziv za suđenje i kažu mi da od mene zavisi da li će on izaći ili ne. Tek tad ja shvatim da je on već priveden. Kažu mi da on neće izaći ako se ja ne pojavim, na šta im odgovorim da ću doći. Međutim ja odlazim u sud, a tamo sudija čovek iz Topole. Pored toga veštak koji mu je 20 godina ranije veštačio kad je Borko opljačkao Etnografski muzej. On je to opljačkao tako što je ušao, podigao staklo i pokupio ono što vredi, kao običan posetilac muzeja i tri meseca posle ga uhapse dok je prodavao to ukradeno nekom čoveku. Sudija kaže meni da me se seća, da je 1983. godište iz Topole i da me zna. Ja se tu začudim i nasmejem i pitam ga kako može da me se seća kad sam ja jedanaest godina starija od njega? Vi ste bili sa tim i tim dečkom u vezi, kaže mi. Ja kažem da jesam. Pitaju me da li želim da svedočim, jer imala sam pravo da ne svedočim kao vanbračna supruga, gde ja odbijem da svedočim. Pričali su mi posle da bi da sam ga ja teretila dobio najmanje 5 godina.

Koliko dugo je trajao tvoj fizički oporavak? Kad ti je zarasla ruka?

Gips sam nosila 21 dan. Nikakva fizikalna posle, ništa.

Reci mi sad, kako spavaš noću?

Teško…jako teško…nekad pod sedativima. Nekad pod dejstvom alkohola, ali san od alkohola traje dva sata i težak je. Retko kad skupim šest-sedam sati sna. Baš retko. Prosto ne mogu da spavam.

Koliko si smeštaja promenila otkad si na ulici?

Recimo 5-6. To su sve ljudi koje sam znala od ranije.

I kako ti ide navikavanje na krevet?

Svuda sam se navikla. Par noći problemi, a posle toga lako.

Šta voliš da jedeš?

Sve. Od osamnaeste godine nadalje sve jedem.

Voliš li muziku. Neki poseban bend ili pesma?

Omiljena pesma mi je Creep od Radiohead.

Jel stigneš nekad negde da je čuješ?

Stignem, naravno. Bar sad imamo telefone, pa kad imam internet skinem tu pesmu.

Kad si je poslednji put čula?

Možda ima mesec dana.

Malo ostavljaš da se uželiš?

Da, da. A što se filmova tiče, odavno ih nisam gledala jer nemam gde. Poslednje što sam gledala je repriza serije Vratiće se rode. U stvari na internetu smo gledali i to odjednom sve epizode.

Da li čuvaš neke stvari za koje si vezana?

Već smo pričali, jako sam vezana za ljude sa česme, za muža, za muziku, to si već zaključio, ali jedina stvar koju čuvam već pet godina je ovaj prsten. To mi je poklonio Nik, moj najbolji prijatelj. On je jako dobar čovek. Zaposlio se, hvala bogu.

Sale mi je pričao da tu na česmi dosta često neko premine i da samo dođu, pokriju belim pokrivačima i voze u mrtvačnicu?

Ne pokriju, samo strpaju u crni džak i voze dalje. Ima mnogo slučajeva takvih.

Tu na česmi cirkuliše dosta ljudi. Koliko vremena si ti tu i koliko misliš da je za to vreme ljudi preminulo?

Tu sam, znači, deset godina. A preminulo je mnogo ljudi. Što Nik kaže ne može više ni da se seti svih ljudi.

Koji bi to bio broj otprilike?

Koliko ja znam oko četrdeset ljudi, od 19 do šezdeset i nešto godina.

Kako reagujete na to što sedite, po mom mišljenju na jednom od….

Prokletijih mesta.

Ne bih rekao prokletijih, nego najčudnijih, jer je sa jedne strane boemska četvrt gde svi dolaze i troše pare, sa druge vam je Cetinjska gde svi dolaze i troše pare, a vas niko ne vidi?

E, pa tu gde se troše pare, tu se i daju pare.

Ok, ali kod vas na klupi neko umre, a ovamo sa svih strana ljudi slave.

Evo, petog marta nam je preminuo jedan od mojih najboljih prijatelja, 1979. godište. Nije preminuo na ulici, već u bolnici. Primili su ga. Umro je od vode u plućima. Ali znaš kako, bar je to kod nas koji živimo na ulici, da ne kažem uličara, tako – ta tuga kratko traje. Pominjemo te ljude uvek, stalno, ali ta najteža tuga kratko traje.

Reci mi ko su ti sada najbolji prijatelji?

To su Mikan, Žak i Miloš.

Kada si poslednji put uzimala heroin?

Heroin sam poslednji put uzela pre pet godina.

Da li bi rekla za sebe da sad nemaš potrebe za tim?

Nemam nikakve potrebe, ali pijem. I kad imam pare, ne padne mi na pamet da uzmem heroin.

Foto: Miloš Stošić

Koliko misliš da si ti upoznala beskućnika za svo ovo vreme? I da li bi mogla da prokomentarišeš to što sam ja od mnogih beskućnika čuo da ima između 4 i 5 hiljada beskućnika na ulici.

Uh, koliko sam ja upoznala – mnogo, ne mogu ni da ti dam okvirni broj,  a što se tiče cifre od 4-5 hiljada, ja mislim da ima mnogo, mnogo više.

Kad kažeš beskućnici misliš samo na one koji žive na ulici?

Ne, ja mislim i na ljude koji imaju kakve-takve kuće, ali po ceo dan provode na ulicama i žickaju, jer nemaju od čega da žive. Ja i njih smatram bekućncima.

Da, pitam te ovo jer postoje razne klasifikacije beskućnika – oni koji nemaju nikakvu imovinu, oni koji imaju svoju imovinu, oni koji nemaju ništa, pa rade i žive kod nekog prijatelja ili plaćaju smeštaj dok imaju posao…

Mi imamo jednog čoveka koji je iz Borče. Ima dva stana i neku zemlju, ranč. Ima ženu kod kuće, ali dolazi svaki dan na česmu, pije i žicka i njemu je želja, pazi, prava želja, da umre na česmi žickajući.

Šta misliš koliki je broj ljudi koji je izabrao takav život i da li neko uopšte birao to ili su većinu životne okolnosti dovele do ulice?

Pola-pola.

Ti si ipak na ulici našla mrežu ljudi sa kojima se međusobno pomažeš.

Da, mnogo je bitno naći mrežu ljudi, čak i kad su beskućnici i mogu ti reći da mislim da se među njima, u takvim teškim okolnostima, nađu pravi prijatelji i to mnogo češće nego da živimo “normalnim” životom.

Verovatno zato što se tu mnogo teških stvari proživelo, pa ljudi imaju više razumevanja?

Upravo zbog toga.

Da, to mi je i Sale pričao.

Ja sam njemu jednu jako veliku glupost napravila dok sam ležala u bolnici, a on se još lečio od alkoholizma i bilo mu je preporučeno da se kloni starog društva. Mnogo mi je krivo zbog toga. Pozvala sam ga i zamolila ga da odnese pola litra rakije ovim mojima na česmi, jer nisu imali ništa. On mi je rekao samo: “Jao, Gago, nemoj to da mi radiš.”

I jel uradio to?

Jeste. Ali meni je krivo zbog toga što sam ga stavila u tu poziciju.

Ok, rekla si da ima samo još jedna žena tu na česmi sa tobom. Da li bi ti prijalo da imaš još ženskog društva?

Znaš kako, mnogo ti je lakše kad si jedna u muškom čoporu da dominiraš (smeh). Šalim se, ne bi meni smetalo. Volela bih još društva.

Koliko dugo si se školovala?

Tri i po godine. Pre toga sam u Topoli završila gimnaziju.

Šta sanjaš kad spavaš? Imaš li možda neke snove koji se ponavljaju?

Ima ih. Ima i snova koji se nastavljaju.

Da li bi podelila neki san sa nama?

Nije to ništa upečatljivo. Uglavnom sanjam nešto iz prošlosti što je bilo lepo, pa se prekine san, pa ja želim da ga nastavim i onda nekad uspem da nastavim, a nekad ne. I kad uspem, malo mi bude lakše ujutru.

Jesi li religiozna?

Da. Otkad sam sa Borkom. On je putovao mnogo po manastirima i jako je religiozan. Ja sam naučila mnoge stvari od njega. Počela sam da verujem u mnogo toga.

Kako primate nekog novog člana na česmu? Da li neko samo dođe ili?

Žak dovodi nove članove (smeh). Šalim se, ali obično Žak dovodi ljude.

Da li se desi nekad da neko samo dođe i vi ga prihvatite?

Ne, to ne može. To se ne dešava. Mora da poznaje nekoga. U Srbiji je sve preko veze, pa i beskućništvo (smeh).

Dragana Božović Gaga. Foto: Miloš Stošić

Da li nekad sanjaš krevet?

Ne. Nikada.

Da li nekad sanjaš “normalan život”?

Da. Često.

Voliš li ulice? Provodiš dosta vremena na ulicama, pa otud pitanje.

Volim. Da, volim.

Ima li nešto što baš ne voliš?

Laž. Prevaru. Izdaju.

Da li voliš boje?

Da. Crnu i belu. A to uopšte zapravo nisu boje. Jedno je odsustvo boja, a drugo je ono što upija sve boje.

Hoćeš onda da uradimo fotografije crno-bele?

Da, to ti je moja preporuka.

Voliš li prirodu? Uspeš li da odeš negde otkako si na ulici?

Baš volim. Uspevam samo do Kališa. A odrasla sam na Oplencu gde je prelepa priroda i otud ta ljubav.

Igrate li negde na ulici društvene igre: karte, šah?

Na ulici ne. Samo kad smo u kući. Mene je otac naučio da igram šah, a igramo i druge igre. Žak igra šah i to jako dobro.

Postoji li ikakva pomoć od države?

Postojala bi kad bih ja imala sredstava za vađenje lične karte i adresu na kojoj bih bila prijavljena. Bez toga ništa. Ali sad sam sa Milicom iz Drumodoma dogovorila kako ćemo da izvadimo ličnu kartu.

Od svih tih emisija jesi li imala neku korist na kraju?

Jedino što je moja ekipa iz srednje škole platila kiriju za pet meseci stanovanja za mene i Borka. I to je lepo.

Omiljeno piće?

Vodka. Nije vodka rakija, ali *ebiga. (smeh)

Imaš li uopšte neke planove za budućnost s obzirom na to da živiš na ulici?

Ne razmišljam previše o budućnosti. Više se sećam nekih stvari, Ali, kao što sam rekla, sad pokušavam da izvadim ličnu kartu i nadam se da će to pokrenuti malo neke stvari.

Nakon nekoliko sati provedenih u razgovoru, otpratili smo Gagu do česme gde ju je čekalo celo društvo i pas Joja. Dogovorili smo se da će njen intervju biti gotov za najviše petnaest dana i rastali se. Usledilo je vanredno stanje, Gaga i društvo su jedva preživljavali na ulici. Nisu imali pristup mestima sa čistom tekućom vodom. Nisu imali pristup maskama i rukavicama. Nisu imali hranu. Čak ih je i policija nekoliko puta terala sa česme na druge lokacije „gde bi se manje videli”. Na sreću, Gaga je i to preživela.

Članak je prenet sa portala ADRA.