Zašto smo novinari iako je opasno i zašto treba da vas je briga?

Autorka: Milica Vojinović, Izvor: Bezbedninovinari

Prošlo je tačno pet godina od kad mi je obijena kuća. Vreme je da pričamo o tome zašto niko nije kažnjen i zašto bi to trebalo da vas zanima. Moje kolege i ja s razlogom mislimo da je  obijanje moje kuće (ali i prethodni upad u stan još jedne novinarke KRIK-a) delo domaćih bezbednosnih službi – lojalnih državnih aparata, desetinama godina unazad spremnih da vlastima budu saučesnik u proganjanju novinara. Ali ne, ovo nije tekst o tome koliko je nama teško. Ako dopustite još malo, videćete da je ovo tekst o progonu istine.

Upad u lični prostor svakako je jaka poruka da treba da prestanete da se bavite otkrivanjem tajni mnogo moćnijih ljudi od sebe. Onda umesto vaših otkrića, vi postanete tema medija – vrlo neprijatno metaiskustvo za jednog poštenog novinara, odnosno novinarku. A potom krenu intervjui sa jednim istim lajt motivom – čuvenim pitanjem “a zašto radiš tako opasan posao?”

Ja sam se dugo trudila da dam amaterski odgovor, ali sam pre neki dan konačno čula nešto stručnije objašnjenje. Entoni Fajnstin, psihijatar koji se 25 godina bavi mentalnim zdravljem novinara, na osnovu svog iskustva sa nama “čudacima” zasnovao je teoriju o “moralnoj hrabrosti” (moral courage). Znam, i meni zvuči pretenciozno, ali on kaže da je to urođena potreba da u stanju opasnosti imate potrebu da učinite nešto, jer ako ostanete nemi na nepravdu onda zadobijete nešto što se zove moralna povreda (moral injury) i što vam mnogo teže pada od nečinjenja. Ovo je prvi put da je neko, u stručnoj formi, upriličio moj naizgled mazohistički odgovor na pitanje “Zašto se time baviš?”.

Kad smo kod mazohizma sebično ću iskoristiti priliku da se požalim još malo.  Trenutno se moja redakcija i ja borimo sa 16 tužbi moćnika iz vlasti ili povezanih sa vlašću koji tako pokušavaju da nas ućutkaju. Ne zvuči toliko strašno dok vam ne kažem da moje kolege sede na istoj optuženičkoj klupi na kojoj je sedeo Veljko Belivuk, sada optužen za sedam brutalnih ubistava. Ili da smo češće u sudnici nego bivša državna sektetarka Ministarstva unutrašnjih poslova Dijana Hrkalović, optužena da je otežavala tužilaštvu da dokaže Belivukovo učešće u ubistvu. Da ne pominjem druge moćne predstavnike vlasti koji bi trebalo da češće posećuju sudnice.

Bolje da usput kratko pomenem još neke, manje vidljive neprilike. Zbog predatorskih nastojanja režimskih tabloida i drugih “medija” da nas, na namig vlasti i neretko uz posredstvo službi bezbednosti javno “likvidiraju”, priređena nam je svojevrsna 24-časovna tortura. Gde smo, s kim smo, šta radimo i govorimo je od izuzetnog značaja za njihove potrebe pakovanja u svoj čuveni narativ “izdajnika” i “stranih plaćenika”. Sa padom institucija, nije nam predaleko od misli ni pravljenje plana u slučaju iznenadnog i neopravdanog hapšenja. Što da ne i nekog bukvalnijeg nasilja. Ali o tom potom, tešimo se.

Na sve to, moj tata nezadovoljno svojim prijateljima kaže da se “zameram najgorim ljudima”, a rodbina pita “je l moram baš time da se bavim”.

A ja naivno pokušavam da ponudim alternativno gledanje na celu situaciju. Ipak, mnogo bolje od mene je to sročila  Žizel Pelikot, žena za čije silovanje je optužen njen muž i više od 50 muškaraca: “Sramota mora da promeni stranu – sa žrtve na izvršioca”. Slučaj nije za poređenje, ali njena snažna poruka se svakako može primeniti na situaciju koju živimo u Srbiji.

Zato, nakon svega, ne želim da govorim o nama, već o onima u koje svakodnevno u svom poslu pokušavamo da uperimo reflektor.

Onima koji ne ugrožavaju samo nas, novinare, već, mnogo važnije, i vas, građane. Svakim otimanjem vašeg, javnog novca koji se iz državnog budžeta slije na račune bratskih ili prijateljskih kompanija, svakim šurovanjem sa mafijom radi obavljanja prljavih poslova ili samo radi gajenja organskog povrća, svakim otimanjem parčeta zemlje, čistog vazduha i vode. Ugroženi ste i onda kada se tome usprotivite pištaljkom i transparentom, a dobijete pendrekom, nema veze i ako ste samo seli na klupu u Pionirskom parku da odmorite. Strpite se, ipak, uskoro će vam tabloidi objasniti da niste vi ugroženi.

Zato ne morate da čuvate nas. Mi smo bez ikakve garancije o dobrostanju, čiste svesti i zdravog razuma, izabrali ovo. A i to jer nam je, od toga da gledamo, jedino teže da vidimo, a da vam ne otkrijemo. Pa dokle možemo tako da teramo. Umesto nas, čuvajte istinu, jer kad i ona postane talac moćnih, šta ćete onda?

Tekst je prenet sa portala Bezbedninovinari.