Rat protiv siromašnih

Razgovarala: Jelena Aleksić, Izvor: Novi magazin

Uvođenje socijalnih karata u Srbiji promovisano je kao vrhunsko dostignuće pravednije i efikasnije pomoći najugroženijima. Ispostavilo se da je to samo još jedna disciplinska mera države, nadzorna kamera nad svima kojima bi u nekom trenutku ustrebala pomoć države. Da je ne dobiju, da im ne padne na pamet da pruže ruku ka sopstvenoj zajednici jer će im umesto podrškom, uzvratiti packom. Zašto? Gde su najugroženiji na političkoj agendi aktuelne vlasti i šta znači to što ih je u statistici sve manje? Nestali su njihovi problemi ili su oni samo postali armija nevidljivih? 

Šta je to Srbiji donela primena socijalne karte koja je umnogome smanjila broj primalaca socijalne pomoći, zbog toga je prvo pitanje koje postavljamo Danilo Ćurčiću, programskom koordinatoru A11, Inicijative za ekonomska i socijalna prava.

„Socijalna karta, ovako kako je postavljena, jeste ništa drugo nego alat za digitalni nadzor nad ljudima koji zavise od socijalne pomoći u Srbiji. Još onda kad je zakon usvajan, možda zanimljivo danas – bez javne rasprave pre ulaska u Skupštinu i bez ijednog amandmana na zakonski tekst po ulasku u Skupštinu, upozoravali smo da ovo nije dobro rešenje i da neće unaprediti sistem socijalne zaštite. U međuvremenu svedočimo tome da je prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja sad već preko 44.000 ljudi izgubilo svoju socijalnu pomoć“, kaže Ćurčić za Novi magazin. 

Šta to konkretno znači? 

Prvo da kažem da je to veliki broj ljudi koji su potpuno izgubili tlo pod nogama jer se tu ne radi samo o gubitku socijalne pomoći. Oni su izgubili i mogućnost da se hrane u narodnim kuhinjama, kao i brojna druga prava povezana sa ostvarivanjem prava na novčanu socijalnu pomoć. Da živimo u nekom društvu u kojem je zaista važno kakav je odnos prema siromašnima, to bi bila jedna od glavnih društvenih tema. Ovako, ona se smuca po margini i ni na koji način ne samo da ne uspevamo da dođemo do nekakvog sistema odgovornosti za to što je napravljeno ovim desetinama hiljada ljudi već ne uspevamo ni da otvorimo dijalog o tome kako bi trebalo da izgleda sistem socijalne zaštite. 

Sistem socijalne karte je godinama promovisan kao alat koji će konačno očistiti žito od kukolja i onemogućiti zloupotrebu sistema. 

Tako je. Uvođenju socijalne karte prethodila je promena narativa, pa su odjednom svi oni koji zavise od novčane socijalne pomoći, a koja je, podsetiću vas, manja od 100 evra po pojedincu, postali prevaranti i oni koji neće da rade! Prvo smo imali Aleksandra Vulina sa besmislenom pričom kako ljudi koji su na socijalnoj pomoći nisu hteli da pune džakove za vreme poplava, pa im je uveo obavezan neplaćeni rad, koji je tek posle sedam godina Ustavni sud, u jednoj nedovoljno hrabroj odluci, oglasio neustavnim. 

Onda je usledila priča Ane Brnabić kako ljudi dolaze „audijem“ po socijalnu pomoć i iz svega toga je izašla Socijalna karta koja treba da efikasno lovi te „prevarante“. A onda se pitate, dobro, ako se to na nivou anegdote negde i desilo da neko dođe „audijem“ po socijalnu pomoć – a ja za 15 godina rada s najsiromašnijima nikad nigde to nisam ni video ni čuo! – mora da postoji neko istraživanje koje je reklo „toliki i toliki je broj ljudi koji dobijaju tu i tu vrstu pomoći, a ne treba da je dobijaju jer varaju sistem“. 

I onda se ispostavi da ne postoji nikakvo istraživanje, nikakva prethodna analiza šta su razlozi zbog kojih ljudi primaju socijalnu pomoć, a „donosioci odluka“ misle da oni to ne treba da rade jer su prevaranti. Apsolutno ništa. Tako se stvorio prostor za uvođenje socijalne karte i ničija odgovornost za posledice primene. Ukratko – digitalizovali smo nepravdu koja često prati sistem socijalne zaštite. 

Godišnja izdvajanja za socijalnu zaštitu se konstantno smanjuju, i na to se prošle godine ozbiljno upozoravalo i u izveštaju Evropske komisije. 

Mislim da je odgovor ipak na drugom mestu. Kod nas se ljudi koji zavise od socijalne pomoći skoro svakodnevno podsećaju da nemaju prava, da njihovo pravo na tu socijalnu pomoć ne dolazi iz razumevanja da su oni ravnopravni članovi ovog društva i da mi na nekoj vrednosti solidarnosti zasnivamo naš zajednički odgovor na to njihovo siromaštvo. Socijalna pomoć i borba protiv siromaštva svode nam se na milostinju u najgorem mogućem smislu – dobićeš nešto kad ti ja kažem, onoliko koliko ti kažem i onda kad ja to poželim. U takvim uslovima je i razumljivo da u vremenu „kad nam nikad nije bilo bolje“ i kad gradimo kule i gradove, kupujemo avione i stadione, ljudi koji žive od socijalne pomoći ostaju gladni. 

Konkretnije? 

Mi već godinama nemamo Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva koji je radio pri kabinetu predsednika Vlade. Kad su donatori koji su godinama finansirali rad ovog tima rekli da ne mogu to više da rade, država je jednostavno odlučila da za Tim nema novca i ugasila ga. Mi nemamo strategiju socijalne zaštite, nemamo strategiju borbe protiv siromaštva, imamo neustavne zakone koji regulišu socijalnu zaštitu, nemamo niti jedan dokument javne politike koji nam određuje pravce borbe protiv siromaštva. Kad se na sve to doda inflacija, ovaj digitalni nadzor nad „prevarantima“ koji primaju socijalnu pomoć, ispada da danas imamo rat protiv siromašnih, a ne rat protiv siromaštva u Srbiji. 

Ipak, ne možemo da ne pomenemo iznose koje ti ljudi dobijaju, a od kojih bi trebalo da žive mesec dana. 

U Srbiji su iznosi socijalne pomoći toliko niski da su odavno prestali da ostvaruju svoju svrhu. Manje od 400 dinara dnevno jedan korisnik novčane socijalne pomoći koji živi sam dobija od države da bi prebrodio tu tešku životnu situaciju u kojoj se našao zbog svog siromaštva. Pritom, veliki broj tih ljudi, koji se smatraju radno sposobnim korisnicima, primaju tu socijalnu pomoć samo devet meseci u kalendarskoj godini. Zamislite današnji život u Srbiji sa manje od 400 dinara dnevno. Ti su ljudi više gladni nego siti, nemaju novca za osnovne potrebe. Zbog toga oni koji mogu da rade često obavljaju neke dodatne poslove u neformalnoj ekonomiji. 

Zamislite današnji život u Srbiji sa manje od 400 dinara dnevno. Ti ljudi su više gladni nego siti, nemaju novca za osnovne potrebe. Zbog toga oni koji mogu da rade često obavljaju neke dodatne poslove u neformalnoj ekonomiji 

Međutim, uz socijalnu kartu to je nemoguće. 

Da jer se sada svaki prihod od posla koji obavljate, bio on sezonski ili ne, jednokratna uplata ili ne, računa u „prihod iz radnog i van radnog odnosa“ i gubite mogućnost da i dalje ostvarujete pravo na tu socijalnu pomoć. Imali smo čitava romska naselja koja su izgubila socijalnu pomoć jer su prodavali sekundarne sirovine koje skupljaju da bi mogli da prežive uz tu socijalnu pomoć. Imali smo i čitava sela po Vojvodini u kojima su ti „lenji“ korisnici socijalne pomoći išli da obavljaju sezonske poslove, pa izgubili socijalnu pomoć jer im je Socijalna karta detektovala taj prihod kao da su bili zaposleni. 

Šta je sa onima koji uopšte ne ostvaruju pravo na socijalnu zaštitu, a zapravo im je neophodna. Zašto su oni u toj situaciji i koliko ih je? 

Postoji čitav niz zakonskih prepreka da se ostvari pravo na novčanu socijalnu pomoć koje odvraćaju ljude da uopšte pokušaju. Primera radi, vi imate po Zakonu o socijalnoj zaštiti obavezu da tužite srodnike koji su po porodičnom zakonu dužni da vas izdržavaju pre nego što ostvarite pravo na novčanu socijalnu pomoć. Znači, dođete u centar za socijalni rad, spremite dokumentaciju da dokažete da ste socijalno ugroženi i da vam je potrebna pomoć, a onda vas osoba koja radi na vašem zahtevu uputi da tužite srodnike da biste dobili socijalnu pomoć. 

Nemali broj puta smo se susretali s tim da ljudi ili ne znaju kako da to urade jer im nije dostupna besplatna pravna pomoć, ili da jednostavno odustanu od socijalne pomoći jer je sramota tužiti porodicu. Tu je i problem „propuštene zarade“, koja vam se računa da ste je mogli ostvariti iako i nit’ ste radili nit’ ste mogli jer niko nije hteo da vas zaposli. 

Nemali broj puta smo se susretali s tim da ljudi odustanu od socijalne pomoći jer ih je sramota da tuže porodicu

To, nažalost, nije sve. 

Možda najslikovitiji primer kako država odbija ljude da ostvaruju svoja prava jeste da ne smete imate „pokretnu imovinu veće vrednosti“ ako ostvarujete novčanu socijalnu pomoć. To u praksi znači nikakvo vozilo, makar stanovali i u najudaljenijem selu, a vozilo 30 godina staro vam je potrebno da vozite članove porodice do lekara. Imali smo i bizarne situacije da je Socijalna karta prikazala da jedan korisnik ima dva automobila, pa mu je zbog toga trebalo ukinuti socijalnu pomoć. On naravno nije imao ta dva automobila nego je nekada davno imao automobile koje je prodao na otpadu, a nikad nije odjavio tablice. Sad ti automobili formalno postoje u registrima MUP, koji su deo Socijalne karte, a odavno su pretopljeni u ko zna šta. To pokazuje kako digitalni registri i sve te automatizacije odlučivanja ne mogu ipak da zamene socijalni rad iako je jasna intencija da se ide u tom pravcu. 

Šta je sa siromaštvom starih, posebno iz ruralnih sredina? Često nemaju ni pristup zdravstvenoj zaštiti koju pominjete, a u posebnom problemu su žene starije od 65 godina. 

Tu je problem veliki, posebno sa staračkim domaćinstvima u kojima stanuje samo jedna osoba koja više ne može da obrađuje zemlju niti da se bavi drugim poljoprivrednim poslovima. Radi se o desetinama i desetinama hiljada ljudi koji su potpuno zaboravljeni. 

Kako i zašto? 

Opet, propisivanjem uslova koji je potpuno onemogućio ove ljude da ostvare pravo na novčanu socijalnu pomoć. Zakonom o socijalnoj zaštiti je propisano da svi, čak i radno nesposobni, koji imaju zemljište površine veće od jednog hektara ne mogu da dobiju socijalnu pomoć. Fiskalni savet je pre nekog vremena predlagao da se taj uslov promeni, ali opet nikakvog odgovora. To nas vraća na problem nedostatka bilo kakvog dijaloga o tome kako treba da izgleda sistem socijalne zaštite koji sam prethodno pominjao. 

Slikovit je primer Zakona o finansijskog podršci porodica sa decom, koji je direktno obespravio one najugroženije. 

Upravo tako, taj je zakon nekoliko puta oglašavan neustavnim, svako malo se menja, ali neka od tih pitanja ostaju nerešena. Primera radi, Zakonom o finansijskoj podršci porodici ograničava se broj dece za koju se mogu dobiti novčana davanja. Onda kad pogledate popisne podatke ko su te porodice u kojima ima više od četvoro dece, ispostavi se najčešće da su to porodice u kojima se najmanje jedan roditelj izjasnio kao Rom, koje žive u lošim stambenim uslovima i imaju niske ili nikakve prihode. 

Takođe, Zakonom je propisano ukidanje prava na roditeljski dodatak ukoliko makar jedno od dece u porodici nije primilo sve obavezne vakcine ili ne pohađa redovno osnovnu školu, odnosno predškolski pripremni program. Onda opet pogledate državne statistike o tome ko ima najmanji procenat pohađanja predškolskog pripremnog programa ili nema sve vakcine i vidite da su to romska deca. To je indirektna diskriminacija koja najsiromašnije porodice isključuje iz mogućnosti dobijanja ovih davanja. 

Ne kažemo da deca ne treba da se vakcinišu ili da idu u školu ili predškolski pripremni program, naprotiv, ali za propuštanje da se bilo koje od ova tri uradi postoje sankcije koje se ne primenjuju. Umesto njih – uvodi se zakonsko isključivanje ove dece iz sistema Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, pa se postavlja logično pitanje – sa još manje mesečnih prihoda njihovih porodica nego što su imali pre uvođenja ovog zakona, očekuje li neko da će toj deci biti lakše ili teže da se uključe u obrazovanje? 

Jeste li nekad u ekspozeu mandatara za sastav Vlade čuli išta što govori o tome kako će izgledati borba protiv siromaštva i socijalna politika? To je pitanje koje se u nadležnost dobija ili po kazni ili po koalicionom sporazumu

Zašto se država ovako ponaša prema najugroženijima? Zašto se u pandemiji deli pomoć jednako onima koji imaju sve i onima koji nemaju ništa? 

Zbog toga što je siromaštvo pitanje kojim se naše društvo ne bavi; ono nije politički značajno. Na predlozima politika koje će da reše duboko siromaštvo u kojem živi veliki broj ljudi u ovoj zemlji se ne dobijaju glasovi. Pomislite samo ko su nam sve bili ministri koji se bave socijalnom politikom u prethodnih dvadeset godina?

Na predlozima politika koje će da reše duboko siromaštvo u kojem živi veliki broj ljudi u ovoj zemlji se ne dobijaju glasovi 

Da li je iko od njih pre dobijanja tog resora u kojem se nalazio ikada imao makar jednu izjavu koja je bar naznačila kako bi i u kom pravcu mogle da izgledaju državne politike koje se bave sprečavanjem siromaštva? Jeste li nekad u ekspozeu mandatara za sastav vlade čuli išta što govori o tome kako će izgledati borba protiv siromaštva i socijalna politika? To je pitanje koje se u nadležnost dobija ili po kazni ili po koalicionom sporazumu, a u takvim uslovima jako je teško očekivati da će neko odgovoran sesti na to mesto i za početak makar početi da sluša šta su sve iskustva ljudi koji svakodnevno zavise od te socijalne pomoći. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.