Neophodno podizanje svesti o simptomima andropauze i rad na destigmatizaciji

Autorka: Jelena Vranješević, psihološkinja, Odeljenje za pedagogiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

Ovo su samo neka od pitanja koja se odnose na tzv. muški klimakterijum, andropauzu ili u poslednje vreme korišćenu sintagmu sindrom muškog starenja (aging male syndrome). Pregled literature koja se bavila ovom problematikom ukazuje da su se tokom vremena značajno menjali odgovori na ova pitanja. 

Razumevanje fenomena andropauze prešlo je put dugačak tačno dva veka, od shvatanja da je ona (klimakterična) bolest koja dovodi do opadanja snage i vitalnosti kod muškaraca, preko stavova da je andropauza normativni događaj izazvan promenama endokrinološkog statusa, do  shvatanja da je u pitanju psihološki fenomen povezan sa stresom i krizom srednjeg doba.  Paralelno sa razumevanjem porekla andropauze menjala se i njena opažena simptomatologija – od stava da slabljenje seksualnog nagona nije u vezi sa andropauzom, preko shvatanja da je to samo jedan (od brojnih) simptoma, sve do stava da je to centralni simptom i ključni razlog zbog kojeg se o andropauzi priča. 

Autori koji na andropauzu gledaju kao na biološki fenomen uzrokovan promenama u hormonskom statusu, ukazuju na oštre razlike između nje i menopauze. Iako istraživanja u oblasti endokrinologije, genetike i fiziologije negiraju ovu dihotomiju, ona je dugo vremena bila dominantna paradigma koja je povezana i sa pitanjem da li je andropauza razvojno normativan događaj (kao menopauza kod žena) ili je to krizni, nenormativni događaj koji se ne dešava svima i koji ima potencijal da produkuje patologiju.

Pitanje o tome da li simptomi koji se vezuju za andropauzu (nervoza, smanjena seksualna potencija i libido, iritabilnost, umor, depresija, slaba koncentracija) imaju endokrinološki ili psihološki uzrok, dovelo je do toga da se od 80tih godina prošlog veka više ni ne govori o muškom klimakterijumu koji je endokrinološki zasnovan, već se on posmatra kao psihološki fenomen u sklopu krize srednjeg doba koji je izazvan stresom i koji se posmatra kao psihološki i emocionalni preokret, životna prekretnica koja nema biološku osnovu. Terapeutski savet u to vreme zato i postaje „trankvilizatori umesto testosterona“. Patološki potencijal andropauze, po ovim shvatanjima,  leži u nemogućnosti osobe da prihvati novonastale promene (uključujući i smanjenu seksualnu funkciju) i da se prilagodi na opadanje snage, vitalnosti i muževnosti. Navodi se veliki broj razvojnih zadataka koje u srednjem životnom dobu treba savladati kako bi se očuvalo zadovoljstvo životom poput prihvatanja i prilagođavanja na fiziološke promene, postizanje i održavanje uspešnosti u svojoj profesiji, prilagođavanje ostarelim roditeljima, briga i podrška deci adolescentima da postanu odgovorne i zadovoljne odrasle osobe, odnos sa supružnikom i sl. Ovo ukazuje na to da se na andropauzi gleda kao na društveni fenomen koji nastaje kao proizvod odnosa između procesa starenja, seksualnog identiteta i životnog stila. 

Tribina „Na kafi sa psihologom”, održaće se u sredu, 13. novembra, sa početkom u 18 časova, na Dorćol Platzu (Dobračina 59b) u Beogradu.

Tema tribine će biti „Andropauza (klimaks kod muškaraca) – Izazov za fizičko i mentalno zdravlje”, a sagovornici će biti prof. dr Jelena Vranješević, psihološkinja na Odeljenju za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, prof. dr sc Aleksandar Milošević, urolog i seksolog i Ivan Stanković, osnivač i vlasnik agencije Communis. Razgovor će voditi Dragan Ilić, psiholog i novinar.

“Učesnici tribine će pokušati da, između ostalog, odgovore na pitanja: Da li je andropauza stvarnost ili mit, da li je biološki određena, ili je u pitanju društveni konstrukt. da li postoje sličnosti između andropauze i menopauze, kako u pogledu simptoma, tako i u pogledu tretmana, šta se dešava u andropauzi na fiziološkom, a šta na psihološkom planu i da li je andropauza marginalizovana u odnosu na menopauzu?”, navodi se u saopštenju Hemofarm fondacije.

Kao razlog zbog kojeg je ona dugo bila zanemarena u odnosu na menopauzu (koja je istraživana mnogo više i o kojoj se govori mnogo više) neki autori navode to da se muškarci ređe obraćaju za stručnu pomoć zbog simptoma koje imaju, kao i to da je briga o muškom zdravlju dugo bila marginalizovana u sistemu medicinske zaštite. Ozbiljnije zanimanje za andropauzu počinje krajem 90tih, a misija Međunarodnog udruženja za istraživanje procesa starenja kod muškaraca ukazuje i otkud to zanimanje: „Sledećih nekoliko decenija, ispravno ili ne, muškarci će kontrolisati ekonomske resurse širom sveta. Prosečan životni vek muškaraca je kraći od prosečnog životnog veka žena tako da je značajno veći broj žena u najstarijim starosnim grupama. Budući da iz tih razloga optimalno starenje i preživljavanje muškaraca ima ključni uticaj na porodicu i društvo u celini, važno je da mu se posveti posebna pažnja“ (International Society for the Study of the Aging Male, 1999). Ovaj citat veoma jasno otkriva diskurs muške dominacije (i to ne samo u ekonomskoj sferi) i ukazuje na to koliko je andropauza oblikovana društvenim stavovima o rodnim ulogama i raspodeli moći. 

U ovom periodu se termin andropauza zamenjuje sintagmom sindrom muškog starenja (kritičari bi rekli da je to zato da bi se razlikovao od menopauze), koji ima četiri grupe simptoma: 

1)  vazomotorni i neurološki simptomi (valunzi, znojenje, nesanica), 

2) promene raspoloženja i promene u kognitivnom funkcionisanju (razdražljivost, letargija, nedostatak motivacije, depresija, nisko samopoštovanje), 

3) promene koje se odnose na maskulinost (smanjena snaga i fizička energija, smanjenje mišićne mase, abdominalna gojaznost) i 

4) seksualnost (smanjenje seksualne želje i aktivnosti, slabljenje erektilne funkcije, kvalitet orgazma). 

Interesantno je na koji način ovi simptomi odražavaju ono što se kulturološki smatra muževnošću: energičnost, snaga, jačina, seksualni nagon, kao i izgled koji ukazuje na muževnost (mišićna masa). I pored toga što su nabrojani mnogi simptomi koji prate andropauzu, seksualna funkcija (erektilna disfunkcija) i dalje ostaje centralni simptom i primarni razlog zbog kojeg se muškarci obraćaju za pomoć.  

Danas se na andropauzu gleda kao na trajno stanje deficijencije hormona nastalo usled procesa starenja koje se može lečiti hormonskom terapijom. Dileme oko hormonske terapije su brojne, počev od njene efikasnosti, pa sve do potencijalnih rizika koje može imati po zdravlje. Ipak, konsenzus svih profesionalaca koji se bave procesom starenja sa različitih aspekata je da je neophodno podizanje svesti o simptomima andropauze i dekonstrukcija stigme koju andropauza ima, kako bi se problemi do kojih dolazi u tom periodu prevenirali i kako bi se ublažio njihov efekat na zadovoljstvo životom i pozitivnu sliku o sebi.