Obraćam vam se u svoje ime, jer, iako neću prisustvovati, ipak ne mogu da prećutim ono šta mislim na temu organizacije “druženja” za direktore škola iz Beograda, koje na kraju godine organizuje ŠU Beograd, a kojem će, kako je najavljeno, prisustvovati i kolege iz Sekretarijata i republičke i gradske inspekcije.
Poziv na druženje direktora škola pred Novu godinu stigao je 3. novembra, na šest meseci od stravičnog ubistva u OOŠ “Vladislav Ribnikar” i verujem da je to nesrećna slučajnost, ali sama činjenica da ŠU Beograd na kraju ove kalendarske godine organizuje bilo kakvo druženje ili proslavu (jer to, u stvari, jeste proslava kakva je bila i prošle godine) za mene je zastrašujuća i poražavajuća. Šta mi slavimo???
Verujem da smo svi svesni da će ova kalendarska godina biti najcrnjim slovima zapisana u istoriji ove države i školstva u Srbiji. U ovoj godini je dečak od 13 godina ušao u svoju školu, ubio devetoro i ranio petoro dece, svojih školskih drugova, ubio školskog čuvara i teško ranio svoju nastavnicu. Za ovaj težak zločin odgovarala je, za sada, Škola, stručni saradnici i direktorka koja je razrešena, a da niko više nije spomenuo da je uspešno vodila tu istu školu godinama. Naše Ministarstvo je lako predalo dežurnog krivca, a da niko ni od nas nije reagovao, iako je isti zločin mogao da se dogodi u bilo kojoj školi. Niko iz Ministarstva se nije zapitao da li je škola zaista mogla nešto da učini u ovom slučaju. Da li su se osetili odgovornim inspektori koji su redovno posećivali školu, zatim autori silnih zakona, pravilnika, protokola i platformi osmišljenih kako bi ovakve događaje prevenirali? Nisu.
Dan nakon ovog masakra, u Duboni i Malom Orašju je dvadesetjednogodišnji mladić ubio devet i ranio dvanaest osoba. Najmlađa žrtva je bila petnaestogodišnji učenik.
Koji je povod našeg druženja pred doček Nove godine? Da li mi nešto slavimo?
Stravični događaji u maju je trebalo da nam ukažu pažnju na rapidno urušavanje, između ostalog, i prosvetnog sistema. Da li smo nešto promenili? Ne, mi smo nastavili u istom pravcu, u pravcu Smernica, uporni da dokažemo da sistem funkcioniše. Kao da smo nesvesni problema u kojima se svi zajedno nalazimo, potpuno ignorišemo činjenicu da je sve manje zainteresovanih za rad u školi, da su naše kolege nastavnici sve nezadovoljniji, da direktori škola daju ostavke, da svako može da preti nastavniku ili direktoru škole, da se borimo sa dojavama o podmetnutim bombama, da su učenici u stanju da nastavniku izmaknu stolicu ili pucaju na njega.
Na sve to, i dalje stižu protokoli za koje ne znamo ko ih je pisao, ali znamo da nije konsultovan niko od nas koji trenutno radi u školi i svakodnevno se suočava sa ovim problemima.
Zato se pitam šta zaista slavimo?
Da zanemarimo sve svakodnevne probleme sa kojima se suočavamo u okviru posla. U našem gradu, u jednoj od naših škola, desio se nezapamćen zločin posle koga mnogim porodicama više nijedan praznik neće biti isti. Svesna sam da život ne može i neće stati i verujem da smo i posle 03. maja imali i da ćemo imati mnogo razloga da slavimo, ali smatram da su u ovom trenutku direktori škola iz Beograda i ŠU Beograd poslednji koji treba da organizuju ovu vrstu “druženja”.
S poštovanjem,
Tijana Kovačević, direktor Muzičke škole “Josip Slavenski”
Članak je prenet sa portala zelenaucionica.com.
