VLADIMIR MITROVIĆ: Muzej 20. veka – stvarno i nemoguće

Nedavno objavljena informacija da je Pokrajinska vlada izdvojila 31 milion dinara za izradu projektno-tehničke dokumentacije za Muzej 20. veka u Novom Sadu – u krugovima profesionalaca izazavala je podeljena mišljenja. Oni liberalniji i posvećeniji širokom spektru vizuelne kulture 20. veka reagovali su sa zadrškom ali pozitivno, jer su istorijati najavljenih segmenata domaćeg stvaralaštva (strip, muzika, film) , dok njihovi materijalni artefakti nisu u dovoljnoj meri institucionalno prikupljani u postojećim muzejskim institucijama, osim u nekim izolovanim slučajevima.

Odmah pada u oči da su dodeljena sredstva za izradu projektno-tehničke dokumentacije mada muzej, zvanično, koliko je poznato, još nije osnovan. Pokrajinska vlada ima apsolutno pravo kao zvaničan organ da osniva muzejske institucije. Naime, do danas Pokrajina je – Muzej Vojvodine, od nedavno i Muzej prisajedinjenja, Muzej savremene umetnosti Vojvodine (osnovan 1966) i Pozorišni muzej Vojvodine (izdvojen iz Muzeja Vojvodine 1982).

Štura vest nije dala odgovor na neka od osnovnih pitanja kada se radi o osnivanju zvaničnih, državnih muzejskih institucija. Naime, za delovanje jednog muzeja ključni su osnovni elementi – i koji će vršiti osnovne muzejske delatnosti, potom prostor bez koga je muzej nemoguće organizovati u meri da bude funkcionalan i društveno koristan. I na kraju, programska osnova muzeja, strateški ciljevi i zadaci, kolekcije i organizovanje pojedinačnih zbirki, programi rada i delovanja, vizije, stalna postavka, itd.

Novim muzejem, kako je najavljeno, upravljaće Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ (nekadašnji Zavod za kulturu Vojvodine), koji u ovom trenutku, i pored visokoobrazovanog kadra, jednostavno a. Ovo donekle i nije neka velika otežavajuća okolnost jer se muzejski stručnjaci stvaraju godinama, u krajnjoj liniji niko se nije naučen rodio, ali krajnje je neobično da se muzej organizuje bez kustosa ili odgovarajućih stručnjaka. Kada je reč o prostoru – najavljeno je da će to biti Radio Novi Sad i Studio M – ali nije jasno na šta se konkretno misli. Naime, kompleks Radija Novog Sada na poznatoj lokaciji sastoji se od tri objekta: Studija M (otvorenog 1965), preoblikovane zgrada predratnog Doma novosadskih trgovaca (iz 1931), na uglu sa radijskim studijima i, posebne, upravne zgrade, smeštene u istom nizu uz apoteku na Bulevaru, podignute sredinom šezdesetih godina. Tih više stotina kvadratnih metara, u samom centru grada, čini se, malo je previše za novi muzej posvećen, kako je rečeno, stripu, muzici i filmu, kada se zna sa kakvim se ogromnim problemima nedostatka prostora i posebno depoa sreću Muzej savremene umetnosti i deo Muzeja Vojvodine smešten u zgradi starog Muzeja revolucije, dve visoko etablirane muzejske institucije, u čijim se prostorima – nažalost, na posve neadekvatan način – čuvaju vrhunski artefakti savremene umetnosti Vojvodine, kao i brojne zbirke i predmeti vezani za Drugi svetski rat i istoriju Vojvodine prve polovine 20. veka.

Ovde se otvara i problem samog nezgrapnog, pa i neadekvatnog naziva budućeg muzeja. Posle svega ispada da je on krajnje problematičan, a najava je diletantski objašnjena jer se faktički svodi (samo) na tri (pod)vrste vizuelne kulture i umetnosti – strip, muzika i film. Po površnosti i pretencioznosti sve ovo pomalo liči na akcije (šifra 2021) tipa Svilara sa izložbama na svaka tri dana. Da li je to možda najava uhlebljenja bezimenih članova fondacije posle 2021. a po gradskim kuloarima pominje se i neki hotel? Možda muzejski? , stara je izreka.

Ako bi se muzej zvao kako je predloženo, ova tri segmenta bi, u najboljem slučaju, mogle biti pojedinačne zbirke dok bi tematika muzeja morala biti u značajnoj meri proširena i trebalo bi uključiti brojne zbirke savremene istorije (na primer, igračke, tekstil, štampa itd), kao i fotografiju, grafički i industrijski dizajna i mnogo toga još. Da bi se osnovao muzej koji bi se bavio 20. vekom, neophodne su brojne pripremne studije, kao i među muzejskim stručnjacima kako bi se došlo do bar osnovnog kostura buduće muzejske ustanove.

Sve vezano za nasleđe nekadašnje producentske kuće Neoplanta, bez sumnje pripada korpusu nezaštićene, pa i nepoznate kulturne baštine sa kojim se nijedna dosadašnja vlast nije izborila i nije znala šta da radi osim da je fizički seli sa jednog mesta na drugo. Nasleđe Studija M, nematerijalno, muzičko i materijalno kao i produkcija čitave novosadske strip, ali i fanzin scene zaslužuju posebnu pažnju, i do danas je sačuvana u posedu istinskih zaljubljenika, koje bi, svakako trebalo uključiti u opsežnu raspravu, ali ih i podstaći da doniraju material za budući muzej. Ipak, znajući dosadašnju praksu i prirodu tekuće vlasti, njihovo samoljublje, samoreklamerstvo, negativan odnos prema neistomišljnicima, ignorisanje stručnjaka svih vrsta koji ih ne podržavaju (o prošlosti da ne govorimo), teško je zamisliti neki racionalan razgovor iz kojeg bi se izrodila plemenita ideja o osnivanju muzeja koji bi prikupljao, obrađivao, čuvao i izlagao materijalne i nematerijalne fakte iz pomenutih oblasti.

Ustvari, još je krajnje teško, pa i nemoguće komentarisati jednu ovakvu diletansku odluku o osnivanju muzeja, jer je ne samo nedorečena nego ima toliko nepoznanica iza kojih je nemoguće otkriti šta se to iza brda valja. Jedno je jasno, ekipa koja je donela ovakvu odluku i pored krajnje upitne dobre volje, jednostavno nema osnovna znanja (pojma) o savremenoj muzeološkoj praksi, a nama, zainteresovanoj javnosti i muzejskim radnicima, ostaje da vidimo šta nam se to sprema. Samo pre nekoliko meseci imali smo sličnu situaciju sa Muzejem prisajedinjenja, međutim on je bio osnovan, definisan, organizovan i dizajniran od  stručnjaka Muzeja Vojvodine, i osim određenih ideoloških zamerki, nema mu se šta prebaciti, bar kada je reč o savremenoj muzejskoj praksi.

Podelite ovu stranicu!