Ivan Zablaćanski “Moj izbor”
Ivan Zablaćanski, glumac
Foto: lična arhiva / Aleksandar Angelovski
Vino
Vino je piće koje me je zapravo odvratilo od tinejdžerskog srljanja u neumerena ili umerena konzumiranja kojekakvih loših pića… Kao i većina mojih vršnjaka, u tinejdžerskom dobu prošao sam kroz fazu u kojoj nije bilo važno šta će da se popije, već je jedino bilo bitno da se, kada si sa društvom, tu nešto nađe; svejedno da li je to pivo iz plastike ili takozvani bambus ili sifon sode i flaša bilo kakvog belog vina, koje je uglavnom bilo sumnjivog izgleda a još sumnjivijeg ukusa i porekla. Srećom, to je kratko trajalo.
Vino je za mene, pre svega, stvar mere i stvar dubine, jer zahteva vreme, analizu i neko predznanje. Šta je svaki grozd prošao da bi završio u čaši na stolu negde na Dorćolu, to je jedna posebna i uvek interesantna priča. Moj prvi susret sa dobrim vinom se desio pre četiri godine, sećam se bio je to Cuvee No.1 Vinarije Zvonko Bogdan. Od tada i te kako obraćam pažnju na kvalitet ne samo alkoholnih pića, već i kafe, čajeva… Moja prva vinska ljubav je primitivo, a onda se desio Jokić Cuvee, pa zatim Susumaniello Masca del Taco. Tokom leta mi crvena vina nisu u fokusu, pa bih za toplije dane preporučio belo vino Verus Sauvignon blanc− vino koje definitivno osvežava, intezivnog mirisa sa primamljivim citrusnim i herbalnim notama, a da stvar još malo začinimo, bilo bi dobro da se na stolu nađu i masline i kozji sir. Naravno, podrazumeva se da je neko preko puta vas, dakle, vino je za dvoje…
Izlazak
S obzirom na to da radim u pozorištu, posle predstave se uvek bar malo ostane, ako ništa drugo, bar da se energija i adrenalin spuste na neki mirniji nivo, pristojan za šetnju gradom. Dešavalo se i da ostanemo duže u bifeu pozorišta, pa onda to vidim i kao izlazak, iako je zapravo obrnuto. Ima nekoliko „proverenih“ mesta u kraju, gde pijem kafu, vino ili izađem na večeru. Ponekad pomislim da sam malo zatvoren u neki krug koji sam sam sebi napravio, u neku sigurnu zonu, pa povremeno rešim da napustim taj „dorćolski trougao“ i zaputim se negde u neki lokal u kom nisam ranije bio. Desi se da se nekad razočaram a nekad oduševim, ali svakako je to uvek jedno novo iskustvo, što je dobro. Nedavno sam iznenadio svog prijatelja, a i sebe, kada smo se za petnaest minuta dogovorili da sednemo u kola i odemo u Tivat na vinsku žurku SuperWine. U Tivtu smo sve ukupno bili manje od 24 sata i više smo vremena proveli u putu, ali verujem da ću taj izlazak pamtiti ceo život. Nadam se tom istom izletu u Tivat i sledeće godine.
Hrana
Nisam uvek u prilici da se hranim onako kako bih želeo i kako mom organizmu odgovara, ali se trudim da izbegavam fast food i nezdravu hranu. Hrani češće pristupam tako da mi pričinjava zadovoljstvo a ne da se svodi na dnevnu potrebu, pa kad mogu da biram, onda biram i mesto i društvo. Nažalost, svoje kulinarsko znanje nisam podigao na nivo kojim bih bio zadovoljan, ali radim na tome. Čini mi se da još uvek nisam spoznao i profilisao svoj ukus, ali postoji jedna stvar koju nikada, pa i sit, ne odbijam − to je jagnjetina kod Blagoja u Mačkatu, u podnožju Zlatibora. Važno je da bude topla, hrskava, dobro ispečena i usoljena, isečena na male kockice i da se sve to dešava na Zlatiboru. Siguran sam da, ako bih sebi priredio isti ugođaj negde u gradu, ta hrana ne bi ostavila isti utisak… Dakle, ne mogu da dočekam da sednem u kola sa jasnim ciljem − Mačkat.
Tekst prenet iz magazina Wine Style
