Poštovani, sajt je u fazi razvoja. Mogući su problemi u prikazu.

Ivan Ergić Zanimanje tragalac

Oktobar 30, 2019
Najpošteniji uvod u razgovor sa nekim ko ne voli da se identitetski određuje jeste pregledna faktografija. Ipak, treba istaći da se na Ivanu Ergiću prepoznaju sve te različite uloge koje tvore podlogu za priču sa nimalo svakidašnjim sagovornikom Ivan Ergić rođen je pre trideset osam godina u Šibeniku. Posle izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, preselio se u Šabac, a zatim u Beograd, da bi potom sa porodicom otišao u Australiju. Živeo je i radio i u Švajcarskoj i Turskoj; fudbal je počeo da igra još u detinjstvu, a njegov talenat je brzo primećen po odlasku sa jugoslovenskih prostora. Bio je stipendista australijskog Univerziteta za sport, igrač Juventusa, Bazela, reprezentacije Srbije i Crne Gore na svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006, gde je ostao zapamćen kao poslednji reprezentativac koji je pevao himnu Hej, Sloveni.
Ivan-Ergic-2-foto-Dalibor-D.jpg
Foto Dalibor Danilović Wine Style

Piše: Tamara Marković
Foto: Dalibor Danilović

Možda čak više nego sportskim rezultatima, Ivan Ergić pažnju je počeo da privlači svojim javnim istupima u kojima je oštro i uporno kritikovao fudbalsku industriju, a potom i Fudbalski savez Srbije. U ovom tematskom okviru nastaju i njegove kolumne, koje objavljuje u Švajcarskoj i Srbiji. U istom periodu počinje da piše i eseje, koji mu kako kaže, najviše prijaju kao forma, jer uprkos akademskom kontekstu, pružaju slobodu u izražavanju i mogućnost da ne robuje činjenicama.
Njegov poetski rad postaje vidljiv dosta kasnije. Prvu zbirku izdaje sam i ona ostaje nepristupačna široj javnosti. Zato druga – Priručnik za čekanje (2019) u izdanju Kontrasta pozicionira Ergića kao zapaženog pesnika, namećući mu tu etiketu koju on, kroz razgovor koji sledi, dosledno, pristojan i nenametljiv kakvim se pokazao, pokušava da izbegne.
WS: U više navrata okarakterisani ste kao „fudbaler koji razmišlja“. Šta to, uopšte, znači? Kako ste se nosili sa tom vrstom predrasuda dok ste se bavili fudbalom?
Za mene je u izvesnom smislu već sama formulacija „čovek koji razmišlja“ oksimoron. Valjda bi svako trebalo da razmišlja? Rekao bih da me ljudi percipiraju na taj način jer odudaram od kolega. Kada me predstave kao intelektualca, to samo govori u prilog činjenici da je sve oko nas toliko devalviralo da je već neko ko razmišlja svojom glavom donekle intelektualac. Ne doživljavam sebe na taj način, već sam jednostavno stalno upitan nad svetom koji me okružuje. Mislim da se tu pre radi o ličnom senzibilitetu, a ne toliko o inteligenciji.
WS: Zašto su to kontradiktorni pojmovi?
Uvek sam bio veoma kritičan prema sebi i prema kolegama i kada je nešto istina – onda to moraš da priznaš. Prosto, jako je teško sresti nekoga iz tog sveta, ne samo kada govorimo o samim fudbalerima, već i o trenerima ili klupskim funkcionerima, ko ima nešto što bismo nazvali umnošću, nasuprot snalažljivosti, neke praktične inteligencije, u kojoj su mnogi od njih jako dobri i mnogo spretniji od mene. Zato mislim da se, u kontekstu ljudi iz sveta fudbala, pre radi o površnosti nego o nedostatku inteligencije.

BEOGRAD 09.08.2018 Ivan Ergic , fudbaler i pesnik. foto Dalibor Danilovic

WS: Mnogo puta ste već govorili o tamnim stranama profesionalnog fudbala. Ima li on i neke svetle tačke i da li biste nešto iz tog perioda svog ličnog i profesionalnog života istakli kao pozitivno iskustvo?
Mislim da je pošteno da kada postoji jedna industrija koja je teška milijarde evra i ima sva sredstva da uveri klinca, koji nema nikakve šanse protiv nje, da je to najseksi posao na svetu, da se kaže i ta druga, tamna strana. Uvek sam insistirao na njoj, jer ono što je svima privlačno je veoma vidljivo.
Naravno da postoje pozitivni aspekti, ali to nisu oni koji se ljudima pokazuju – pompezan i luksuzan život i kliše prebogatog fudbalera sa najskupljim automobilima, okruženog mnoštvom manekenki.
Meni je bavljenje fudbalom, sa druge strane, zaista dalo jedinstveno iskustvo. Mogao sam da upoznajem ljude iz različitih kultura, da putujem… a dečaku u meni bilo je jako značajno i to što sam igrao na svim velikim stadionima, protiv nekih od igrača kojima sam se tada divio.
Kada govorimo o pozitivnim aspektima, naravno da ni ta materijalna nagrada nije zanemarljiva, jer svi mi potičemo uglavnom iz nekih nižih socijalnih slojeva i negde smo bili i prinuđeni da idemo tim putem. Iako je odricanje veliko, sa tridesetak godina možeš da završiš karijeru i da se posvetiš nekim drugim stvarima koje za tebe zapravo imaju mnogo više smisla, jer si dovoljno materijalno situiran da to sebi možeš da priuštiš. Tako bar ja to vidim, ali pretpostavljam da većina kolega to ne posmatra na taj način već teži da ostane u tom površnom svetu.
WS: Kako bi izgledao profesionalni fudbal kojim biste i dalje želeli da se bavite?
Većina ljudi se bavi poslovima koji su sve monotoniji, obesmišljeniji, obesadržajniji. To je priroda našeg vremena. Funkcionalnost posla je osnovni postulat i svi se prilagođavamo tome. Kada ne bih imao izbora i kada ne bih imao šta drugo da radim, verovatno bih se i dalje bavio fudbalom, ali kada bih zamislio, to bi bio neki fudbal koji je daleko humaniji i koji, naravno, ne mora da bude toliko plaćen, jer mislim da je primarna potreba čoveka da bude priznat, a ne materijalna nagrada. Fudbal bi trebalo da bude daleko više igra nego takmičenje i spektakl. Ako bih mogao da zamislim idealni fudbalski svet, to bi bio neki svet u kome su navijač i igrač mnogo bliži jedan drugom, u kome igrač nije neka apstraktna zvezda. Iako ne volim da lamentiram nad minulim vremenima, čini mi se da je to ranije sve bilo mnogo humanije.
WS: Izjavili ste da otkad ste odigrali poslednju utakmicu, niste više šutnuli ni flašu na ulici. Bavite li se nekim drugim sportom rekreativno i koji je Vaš stav po pitanju važnosti razvoja amaterskog sporta?
Hodanje je zapravo jedini sport kojim se bavim. Rekreativni sport u odnosu na profesionalni treba da bude osnovno ljudsko pravo i potreba, jer ovaj prvi stvara degenerisano telo, dok ga drugi oplemenjuje. Razvoj rekreativnog sporta na nivou nacije je jako važna stvar, a mislim da ne postoji dovoljno razvijena svest o tome. Kod onog dela populacije koja vodi brigu o fizičkoj kulturi ona često sklizne u narcizam. U teretani se više polaže na izgled, nego na zdravo telo.
WS: Kako je došlo do toga da pišete kritičke kolumne o profesionalnom sportu, prvo u švajcarskim novinama Tages Ancajger, a zatim i u Politici?
Nakon borbe sa depresijom i svega što sam uz to proživeo, probudila se u meni potreba da ispričam neke istine o kojima se ne govori. Bio sam blizak sa jednim novinarom iz Tages Ancajgera i kroz razgovor sa njim se rodila ideja da počnem da pišem za njih. Posle izvesnog vremena sam pomislio da bih tako nešto mogao da objavljujem i kod nas. Tada sam već igrao i za reprezentaciju. Kontaktirao sam urednika sportske rubrike u Politici i njemu se dopala zamisao, čak iako je donekle bila u suprotnosti sa onim što je Politika predstavljala, što je bila njena generalna uređivačka politika. Bio je to priličan izuzetak, imajući u vidu šta se inače nalazi u sportskim rubrikama.
WS: Da li ste tada prvi put počeli da pišete?
Nisam, ja sam oduvek pisao. Uglavnom poeziju, ako je to pravac u kome ste usmerili pitanje.
WS: Više sam mislila – da li ste pisali bilo šta pre toga, bez obzira na žanr.
Imao sam otprilike dvadeset tri−četiri godine. Tada sam se taman oporavio od depresije. Nekih dve godine sam bio potpuno van igre i isključen iz svih tokova. U tom periodu se jednostavno javila želja da ispričam nešto i potreba za pisanjem postala je nekako nagonska težnja.
Ubrzo sam počeo da radim na kolumnama, a tada su nastali i prvi kritički eseji i to je forma koja mi najviše odgovara – jer u njima postoji naučni pristup, ali nisi previše dužan prema činjenicama, što ti pruža mogućnost za subjektivno izražavanje. U to vreme sam počeo da piskaram pomalo i poeziju.
WS: A kako se nosite sa etiketom fudbaler i pesnik, koja često izaziva i osmeh i podsmeh, pretpostavljam?
Ljudima je to egzotično, valjda. Kada gostujem u nekoj emisiji, pitaju kako da me predstave. Obično kažem – napišite samo – bivši fudbaler. Sve drugo mi zvuči zaista pretenciozno. Uostalom, zašto uvek moraš da istakneš da si nešto određeno? Marks je pisao da čovek ima više identiteta i potreba, kulturnih i duhovnih, i zašto bismo se ograničili u tom smislu na jedan, na neki određeni? I šta, na kraju krajeva, znači biti pesnik? Da li si pesnik kada si objavio zbirku ili kada pišeš amaterski ili kada si završio književnost? Svođenje na identitete je problematično samo po sebi.
WS: A zašto nemate problem sa tim da Vas neko predstavi kao bivšeg fudbalera, a imate kada Vas neko odredi kao pesnika?
Zato što mi ovo drugo zvuči pretencioznije.
WS: Zbog čega? I jedno i drugo je ljudska delatnost.
U suštini, obe odrednice mi na neki način smetaju. Najležernije bi mi bilo kada me ne bi uopšte predstavljali kao nekog određenog. Naravno da se poistovećujem sa svojom poezijom, ali ljudi sve posmatraju kroz klišee, a to gledam da izbegnem. Jer ako ne pušiš, ne piješ, nisi poročan, ne možeš da budeš pesnik.
WS: Dakle, smatrate da ima poezije bez autodestrukcije?
Apsolutno ima i mora je biti. Ako ona dolazi samo iz autodestrukcije, onda je samo vapaj ili komentar očajnih. Jedan deo poezije sigurno dolazi iz tog osećaja, isto kao i umetnost uopšte, i ona ima svoju autentičnost jer pokreće poistovećivanje i saosećanje. Međutim, opasno je ako je to neka vrsta mita i kanona, da se može stvarati samo iz duboke samodestruktivnosti, i da se sam stvaralac onda dovodi u to stanje, pogotovo pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Mislim da i poezija i umetnost uopšte proizilaze iz raznih stvaralačkih potreba i verujem da sretan čovek može da piše jednako dobru poeziju. Ona poznata opaska Branka Miljkovića, u njegovom pismu pred samoubistvo da „jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”, sugeriše upravo nešto drugo. Poezija mora biti i životvorna, i kao takva, oplemenjujuća.
WS: Često objavljujete svoju poeziju na društvenim mrežama. Koliko Vam znači taj vid komunikacije? Koju vrstu povratne informacije dobijate?
Taj način komunikacije mi služi da kada nešto novo napišem, donekle mogu da vidim kako ljudi reaguju. Ne verujem u mit o mističnom pesniku koji postoji u nekom svom izolovanom prostoru. Meni se dopada ta vrsta spontane reakcije, koja dolazi čak i od onih ljudi koji možda ni ne čitaju poeziju. Ne smatram da poeziju treba doživljavati kao nešto toliko sveto i da će, ako se popularizuje na savremen način, njena vrednost devalvirati.
WS: Koje pesnike i pesnikinje sa eksjugoslovenskog prostora najradije čitate? Koliko je uopšte važno biti čitatelj da bi se postao pisac i da li povezujete ta dva iskustva ili pisanje poezije shvatate kao nešto organsko?
I jedno i drugo. Mislim da neka dobra pesma drugog autora ili autorke može jednako da podstakne na stvaranje kao neko životno iskustvo. Ne mogu da kažem da baš pomno pratim domaću poeziju. Obično biram da čitam one koji su mi slični po senzibilitetu. Volim Zvonka Karanovića. Pomenuli smo pred intervju i Marka Tomaša. On mi je dobar, iako je često težak i mračan, ali mogu da se poistovetim sa dosta toga što piše. A recimo Marko Pogačar mi je estetski jako prefinjen, ali ne mogu uopšte da se prepoznam u njegovoj poeziji.
Uvek mi je veoma inspirativno da čitam Branka Miljkovića, koga, nažalost, naša kulturna javnost nije dovoljno afrimisala. Odgovorno mogu da kažem da je on neko ko će pre ili kasnije ući u sve svetske antologije, jer on je pesnik svetskog formata.
Istakao bih i Arsena Dedića, kao nekoga ko je dosta uticao na mene. On je literarni šansonjer, istovremeno, zapravo i svojevrsni pesnik. Uprkos tome što njegovi radovi nisu vrhunsko pesništvo, ima elemenata koji mi se jako dopadaju, koji su mi bliski. Kada govorimo o tome, muzika takođe ume da mi bude jako dobar podsticaj za pisanje.
WS: Prepoznatljivi ste po svojim levičarskim svetonazorima i kritici patrijarhata i mačizma, između ostalog. Kako patrijarhat izgleda iz perspektive tog, u savremenoj humanističkoj teoriji, mnogo puta pominjanog konstrukta povlašćenog belog heteroseksualnog muškarca? U kojoj meri je i on njegova žrtva?
U darvinističkom svetu gde se svi osećaju ugroženim, i taj mačo muškarac takođe je žrtva, iako možda ne toliko žena, jer on svoju podređenost patrijarhatu kompenzuje nekim hijerarhijskim odnosom prema sestri, supruzi ili deci. Vidim negde porodicu kao kompenzatorski mehanizam koji je tom muškarcu podređen zbog toga što je on eksploatisan na nekom drugom mestu. To je, zapravo, umnogome i klasna priča, možda pre nego rodna. Jer danas imamo vrlo razvijen recimo seksualni turizam, gde bele bogate žene odlaze u afričke zemlje ili imamo žene na poziciji makroa. Mislim da je važno isticati tu klasnu komponentu, imati na umu širu sliku.
WS: Jedan ste od retkih postjugoslovenskih pesnika koji piše i neku vrstu feministički angažovane poezije. Koliko je važno da se muškarci, autori, bave ženskim aspektima stvarnosti?
U svojoj lirskoj poeziji pokušavam da budem iskren koliko mogu i tu je žena ili idealizovana, onako petrarkistički, ili je na neki način čak i podređena. Ali u angažovanoj poeziji koju pišem, imam svest o tome da žena mora da ima ravnopravan tretman. Pretpostavljam da kada se piše iz perspektive drugog roda daje neki dodatni legitimitet, jer ne možete biti optuženi za pristrasnost.
WS: Živeli ste u Jugoslaviji, Srbiji, Australiji, Švajcarskoj… pišete i govorite o zavičaju, a kritikujete svaku vrstu šovinizma i njegovih derivata. Ko je pred sobom I.E: Jugosloven, apatrid, kosmopolita?
Sve su to postali obesmišljeni, prazni, izlizani pojmovi. Svi ti identiteti koje ste pobrojali postoje negde u meni. Kada sam u Švajcarskoj osećam se daleko više kao Jugosloven ili Srbin. A kada sam ovde, nemam takav doživljaj. Recimo da mi se taj osećaj pojača kada sam u nekoj drugoj sredini. Za mene je identitet stvar kulturnog, a ne etničkog konteksta.
WS: S tim u vezi – šta je za Vas uopšte značilo igrati za reprezentaciju?
To sam, u to vreme, smatrao duboko patriotskim činom. Čak i romantičnim, donekle. Trebalo je da igram za Australiju, ali nisam, iako sam dobio stipendiju od njihovog Instituta za sport, iako sam bio svestan da bih imao daleko bolji tretman u njihovoj reprezentaciji. Kada sam odlučio da igram za Jugoslaviju to je bio duboko lični gest. Posle svih ratova, demonstracija, svega ružnog što se desilo, mislio sam da mogu da tim svojim gestom doprinesem u nekom simboličnom smislu.
U međuvremenu je i sama igra za reprezentaciju komercijalizovana, ali u tom trenutku ja sam to stvarno smatrao patriotskom odlukom.
WS: Istakli ste kako je iz sporta nestao taj viteški pristup. Da li postoje neki sportisti, konkretno neki profesionalni fudbaleri, za koje biste mogli da kažete da i dalje neguju taj princip fer-pleja?
Sigurno da postoje sportisti koji drže do fer-pleja, ali problem je u tome što fer-pleja više nema u prirodi sporta. Kod mnogih igrača i trenera je prljava igra zapravo stil igre. Mali kuriozitet – ja nisam dobio nijedan crveni karton tokom karijere. Uvek mi je bilo jako važno da dok igraš nikoga ne povrediš, da ne naudiš nikome – ni u svom timu, ni u protivničkom. No, ne bih govorio tako usko o ovoj vrsti igre kao igri na terenu, jer prema mom mišljenju, to je princip koji treba da postoji u čitavom sistemu, jer ako ga tamo nema, onda se to, logično, reflektuje i na teren.
WS: Vratila bih se na poeziju. Ono što je moj utisak, pogotovo kada je reč o Vašim društvenoangažovanim pesama, jeste empatija kao njihovo vezivno tkivo. Kako se dolazi do te vrste unutrašnjeg mira, da umete suštinski da razumete i prihvatite čak i nekoga ko vam je učinio nešto nažao?
Kao neko ko je čitao Marksa, koji mi je najviše od svih teoretičara pomogao da razumem svet, mislim da postoji jedna vrsta društvenog determinizma. Ljudi u određenim okolnostima postanu takvi kakvi su. To je naročito izraženo u ovoj našoj složenoj situaciji u regionu. Ako racionalno posmatrate te date okolnosti i ako razumete prave uzroke njihovog nastanka, onda tom običnom čoveku čak i ne možete da zamerite.
Mislim da je popriličan uspeh da iz pozicije doživljavanja sebe kao žrtve razvijete empatiju prema drugome. To iziskuje ozbiljan rad na sebi.
WS: U pesmi Džogiranje apostrofirate upravo nedostatak suštinske empatije među ljudima. Šta možemo da uradimo a da „samo ne vrtimo oči na to što u Sijera Leoneu vade oči“? Kako pojedinac, zapravo, može da reaguje na tu vrstu daleke nepravde – fizički ili metafizički?
Mislim da takve reakcije dolaze iz neke vrste ravnodušnosti koja je odbrambeni mehanizam. Često i sebe uhvatim u ovom periodu godine, kada dođe obeležavanje Srebrenice i Oluje, da nemam nikakav odnos prema tome. Ne osećam ništa više čak ni prema stradanju koje sam ja doživeo. Mislim da je ravnodušnost mnogo zdravija, nego da gajiš neka gnevna osećanja i da se stresiraš nečim što ne možeš da promeniš, iako je sama ta indiferentnost, po svojoj prirodi, jedan intimni poraz.
WS: Govorili ste već o fantazmu poročnog pesnika koji se mora raskrinkati. Da li je veza između boemske atmosfere i pisanja, vina i poezije, samo opšte mesto ili tu, ipak, ima nečega?
Postoje posebna stanja svesti kada se piše. U tom smislu, ona mogu biti potpomognuta spolja nekim stimulativnim sredstvima, među kojima je i sama atmosfera u kojoj stvarate. Mislim da se u tom kontekstu možda može govoriti o nekoj neobjašnjivoj magiji. Recimo, većina stvaralaca sa kojom sam razgovarao, a i sa mnom je tako, tokom noći mnogo bolje piše nego preko dana, jer postoji neka vrsta specifičnog štimunga. S druge strane, kao što sam već i pomenuo, uvek mi smeta kada sam pesnik mistifikuje proces pisanja, kada oko sebe stvori neku auru gotovo božanske posebnosti. Mislim da vreme najviše određuje kakav je pesnik, kakav je čovek uopšte.
WS: Koliko je vino prisutno i značajno u Vašem životu?
Zapravo, imam veoma intiman odnos prema vinu, jer sam odrastao u vinskoj kulturi. Moja porodica je iz Dalmacije, tako da smo imali vinograde i sami smo pravili vino. Sećam se da se početkom devedesetih još uvek jako konzervativno pravilo vino. Kada bi došla jesen, brali smo grožđe, stavljali ga u veliku mašinu za mlevenje, a da bi tečnost bolje prolazila, mene su stavljali unutar te velike posude da gazim grožđe. Tako da su neke veoma žive i značajne slike iz mog detinjstva vezane za vino.
WS: A kakav je sada Vaš odnos prema vinu?
Apropo pesništva i pića – ne pijem mnogo, ali volim da popijem čašu vina s vremena na vreme. Iako, priznajem, vino može da pomogne u stvaralačkom procesu, u stvaranju te neke specifične atmosfere o kojoj sam govorio.
WS: Koja vina volite?
Kada sam bio nedavno sa mojim dragim prijateljem Srećkom Horvatom u Zagrebu pili smo neku divnu malvaziju. Generalno više volim bela vina. Nemam neke specifične prohteve kada je reč o vinu i uglavnom se odlučujem za klasike.

Intervju prenet iz magazina Wine Style