Poštovani, sajt je u fazi razvoja. Mogući su problemi u prikazu.

Da li se u Jugoslaviji živelo bolje nego u drugim socijalističkim zemljama?

Novembar 7, 2019
BDP-Jugoslavija-1-1.jpg
Ilustracija Talas

Piše Mihailo Gajić

Kada se pomene kvalitet života u socijalističkoj Jugoslaviji, često se čuju priče kako se u Titovoj Jugoslaviji živelo mnogo bolje nego u drugim socijalističkim zemljama, te kako se za male pare zimovalo u Čehoslovačkoj na Tatrama, dok su Rumuni radili na građevini za vegetu i džins.

Međutim, ovo nije u skladu sa ekonomskim podacima. Kada uporedimo nivo BDP-a po stanovniku u socijalističkim zemljama, ispostavlja se da SFRJ nije baš bila socijalistička Švajcarska.

I pored ekonomskog razvoja, Jugoslavija je znatno zaostajala za svim socijalističkim zemljama, budući da je bila bogatija samo od Albanije i Rumunije. Tek oko Titove smrti 1980, Jugoslavija je po dohotku sustigla Bugarsku, Mađarsku i Poljsku, dok je Čehoslovačka i dalje ostala nedostižna.

 

BDP po stanovniku u odabranim zemljama; Izvor: Angus Maddison Historical Statistics

 

Kako se onda u SFRJ živelo toliko bolje nego u drugim socijalističkim zemljama?

Deo priča o lepom životu u Jugoslaviji gde se „moglo spavati na klupi u parku“ svakako možemo da otpišemo kao sećanja koja nemaju potporu u realnosti. Međutim, ako pogledamo dostupnost robe široke potrošnje u Jugoslaviji – od kućnih električnih aparata, preko farmerki, do Koka-kole i slično – toga u zemljama realnog socijalizma nije bilo.

Zašto je postojala tolika diskrepanca između životnog standarda i nivoa BDP-a između Jugoslavije i drugih zemalja socijalizma?

Glavni razlog je to što BDP može i da precenjuje blagostanje, jer u njegov obračun ulaze i proizvodi koji ne uvećavaju kvalitet života. Ovo je bio naročito rasprostranjen problem u centralno-planskim privredama, budući da preduzeća nisu proizvodila da bi zadovoljila potrebe potrošača, već da bi ispunila postavljene proizvodne ciljeve. Često je proizvedena roba bila neupotrebljiva i držana je u zalihama – čuvena je apokrifna priča o fabrici obuće u SSSR koja je, da bi ispunila zadatu proizvodnu kvotu, proizvodila samo leve cipele.

Da ovo nisu bili izolovani slučajevi, pokazuje i redovno visoko stanje zaliha u socijalističkim zemljama pre početka ekonomskih reformi. U tržišnoj privredi, gde cene šalju informacije o proizvodnji, pitanje viška zaliha je praktično rešeno.

Drugi način za pumpanje BDP-a bile su visoke, ali promašene investicije

Drugi način za pumpanje BDP-a bile su visoke, ali promašene investicije. Troškovi izgradnje puta u godini izgradnje u potpunosti ulaze u BDP, dok bi naredne godine ulazila samo procenjena korist od njegovog korišćenja. Ali šta ako se izgrade putevi, pruge i mostovi koji ne vode nikuda ili koji imaju previše nizak nivo saobraćaja da bi bili održivi? Iako ovo negativno utiče na kvalitet života (jer su ta sredstva mogle da budu potrošena na bolji način), troškovi njihove izgradnje ulaze u obračun BDP-a i veštački ga podižu.

Sličan uticaj imala je i trgovinska politika. Ako se zemlja odluči za autarkiju, to jest oslanjanje na domaću proizvodnju i u slučaju stvari koje je jeftinije uvesti iz inostranstva, ovo će veštački podići BDP jer se on računa kao neto izvoz (izvoz se pripisuje BDP-u, a uvoz se od njega oduzima). Međutim, ovo će imati negativan uticaj na blagostanje, jer bismo sada morali da kupujemo skuplje i lošije proizvode kao što su bili sovjetski ili poljski elektroaparati.

Istovremeno je Jugoslavija bila mnogo otvorenija za uvoz, ali i saradnju sa inostranstvom putem zajedničkih ulaganja, pa ste tako mogli da kupite kvalitetne BOŠ-ove uređaje iz Nemačke ili da kupite domaće televizore EI Niš koji su pravljeni po Philips-ovoj licenci iz Holandije. Dosta brendova robe široke potrošnje u SFRJ nije bila posledica domaće tehnologije, već rada po licenci preduzeća sa Zapada, uključujući Plazma keks, Eurokrem, automobil Fiću, uređaje EI Niš i tako dalje.

Dok prosečna plata u Srbiji još nije dostigla javno obećanih 500 evra, toliko iznosi minimalna plata u Poljskoj

Tržišnim reformama je došlo do velikih promena – BDP u  bivšim zemljama u tranziciji sada mnogo vernije odslikava standard stanovnika. Međutim, danas je slika potpuno drugačija – nakon decenije raspada zemlje, ratova i sankcija, privreda u Srbiji je uništena, dok su zemlje Istočne Evrope uglavnom uspele da izgrade institucije tržišne ekonomije, privuku strane i domaće investicije i nove tehnologije.

Dok prosečna plata u Srbiji još nije dostigla javno obećanih 500 evra, toliko iznosi minimalna plata u Poljskoj. Sve što proživljavamo danas cena je promašenih politika 1990-ih, kao i nedovoljnog suočavanja sa njima.


Članak je prenet sa ove stranice.

Članak je prenet sa ove stranice.