Studenti novinarstva treba da uče na primeru Slavka Ćuruvije

30. Jun 2020.
Pre nešto više od 21 godine, u nedelju, na Uskrs, ubijen je Slavko Ćuruvija - novinar i osnivač listova "Dnevni telegraf" i "Evropljanin". Ubila ga je njegova država, tj. vlast Slobodana Miloševića koja je bila nespremna da prihvati postojanje čoveka koji nije znao za reč kompromis kada je sloboda u pitanju.
Untitled-1
Kosić: Na Uskrs 1999. tadašnji režim pucao je na novinarsku profesiju, a danas postoji opasnost da se poništi proces u kojim je vrh Državne bezbednosti kažnjen sa 100 godina zatvora (foto: privatna arhiva)

Tim činom, vrh države je zapravo pucao u novinarsku profesiju, a Slavko Ćuruvija je bio simbol slobodnog novinarstva. Na ucene i pritiske nije pristajao. Čak nije potpao ni pod uticaj onih sila koje su finansirale opozicione medije. Ne samo medije, već sve one koji su bili protiv Slobodana Miloševića. Iako se sukobio sa tadašnjim predsednikom, Slavko je pre svega bio novinar. To ga je, između ostalog, razlikovalo od mnogih političkih aktivista skrivenih ispod novinarskog ogrtača. On je samo želeo da pravi novine koje niko neće cenzurisati. Upravo zbog toga je bio “opasan” po režim.

Pošto ni na koji način nije mogla da ga diskredituje, vlast je sramno iskoristila bombardovanje SR Jugoslavije kao pogodan trenutak za to da Slavka proglasi neprijateljem koji je slavodobitno “dočekao bombe”. Tako je stvorena atmosfera u kojoj je jedan novinar postao legitimna meta.

Dve decenije kasnije, suočavamo se sa mogućnošću da Apelacioni sud poništi prvostepenu presudu kojom je vrh Državne bezbednosti osuđen na 100 godina zatvora zbog ubistva Slavka Ćuruvije. To je nedopustivo, kao što je i nedopustivo da sećanje na takvog čoveka izbledi. Upravo na njegovom primeru, studenti novinarstva bi trebalo da se uče kako izgleda novinar koji se nepokolebljivo bori za svoju profesiju. Ipak, dešava se suprotna stvar: njegovo ubistvo je postalo deo dnevnopolitičih sukoba u kojima je najvažnije opravdati svoju stranu i izvući što više političkih poena.

Ne smemo dozvoliti da oni pobede. Retko ko pored novinara shvata značaj slobodnog novinarstva i zato se ne možemo uzdati u druge da vode naše bitke. Mi moramo ići putem kojim je Slavko hrabro koračao. Na tom putu, novinari moraju biti ujedinjeni.

Možda su ubili jednog od najboljih, možda su medijsku zajednicu bacili na kolena i pregazili je, ali novinarsko srce još uvek kuca. Ne predaje se.