Srbija traži odgovor u mitovima

Oktobar 3, 2019
Početna pretpostavka svakog razgovora o antisemitizmu je to da su Srbi oduvek bili prijateljski nastrojeni prema Jevrejima i da su sa njima delili zajedničku sudbinu. Dakle, antisemitizma u Srbiji zapravo nema. Problem se stoga obično traži među onima koji tvrde da ga ima. Zato smatram da bilo kakva borba protiv antisemitizma podrazumeva da se jasno prepozna da ga u Srbiji ima.
staro_sajmiste.jpg
Staro sajmište pre 1941. Foto: Jevrejski istorijski muzej Beograd

Piše Bojan Tončić

Jovan Bajford je socijalni psiholog, predaje na Otvorenom univerzitetu u Londonu, studiozno istražuje antisemitizam, autor je knjige o logoru Staro sajmište (“Staro sajmište, mesto sećanja, zaborava i sporenja”), a ovih dana završio je knjigu “Genocid na slici”, koja se bavi ulogom fotografije u predstavljanju stradanja žrtava ustaškog terora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, sa posebnim osvrtom na stradanja u logoru Jasenovac. Knjiga će izaći na engleskom sredinom sledeće godine. Naš sagovornik kaže da u knjizi analizira kako su fotografije ustaških zverstava prikupljane za vreme i posle Drugog svetskog rata, i način na koji su one plasirane u medijima, naučnim i memoarskim publikacijama, dokumentarnim filmovima, izložbama, kako tokom perioda socijalističke Jugoslavije, tako i posle njenog raspada. “Knjiga se bavi, pre svega, političkom dimenzijom vizuelnog sećanja i načinom na koji su fotografije, od samog početka interpretirane i korišćene, strateški i selektivno, za promociju različitih političkih interesa. Za pravdanje odmazdi prema kolaboracionističkim snagama posle oslobođenja, promociju ideje bratstva i jedinstva i jugoslovenskog zajedništva, sve do osamdesetih, kada su ove fotografije, i njihova (zlo)upotreba postali predmet nacionalnih podela. Ovo je vrlo važno, jer je upotreba fotografija danas važan predmet sporenja oko prošlosti u regionu. Podjednako važan kao, na primer, pitanje broja žrtava ili prirode logora Jasenovac. Ovo se odražava u činjenici da su u regionu danas zastupljena dva dijametralno suprotna pristupa fotografijama ustaških zločina. U Srbiji i Republici Srpskoj, vrlo eksplicitne i šokantne fotografije unakaženih žrtava su nezaobilazni deo sećanja na ustaški genocid. One se redovno objavljuju u medijima, koriste se u izložbama, dokumentarnim filmovima. Pristup je uglavnom nekritički, u smislu da se kao ilustracije ustaških zločina koriste fotografije za koje se pouzdano zna da prikazuju zločine protivničkih formacija. S druge strane, u Hrvatskoj su ovakve fotografije gotovo nevidljive. Muzejska postavka u Jasenovcu je dobar primer. Štaviše, u zagrebačkim knjižarama ćete danas lako naći fotomonografije koje veličaju herojstvo ‘Hrvatskih oružanih snaga’ za vreme Drugog svetskog rata, ali ni jednu koja nudi vizuelno svedočanstvo zločina. U knjizi kritički analiziram ova dva pristupa, nastojeći da ih stavim u relevantan istorijski kontekst, i proniknem u njihove ideološke i političke dimenzije. Želim, u stvari, da pokažem u kojoj meri je vizuelno pamćenje genocida u NDH i sa jedne i sa druge strane državne granice još uvek u funkciji promocije nacionalističkih istorijskih narativa i ideoloških motiva iz devedesetih godina”, ističe naš sagovornik.

Na navodnoj javnoj raspravi, o kojoj se u široj javnosti malo zna, Grad Beograd usvojio je idejno rešenje za budući memorijal na prostoru Staro Sajmište, odnosno logora (Judenlager Zemlin). Ne ulazeći u moguće stavove arhitekata, kako danas vidite ovaj prostor u budućnosti? Šta bi trebalo da sadrži, a šta bi svakako trebalo izbeći?

Staro sajmište je autentično mesto stradanja. Prema tome Memorijalni centar na tom mestu treba da bude posvećen žrtvama logora koji se tu nalazio, nezavisno od njihove verske, rodne i nacionalne pripadnosti ili političkih uverenja. Prvenstvena uloga tog centra mora biti da se na dostojan način obeleži mesto na kojem se nalazio najveći nacistički logor u okupiranoj Srbiji, sa ciljem da se kroz memorijalne i obrazovne delatnosti održi sećanje na sve koji su stradali u ovom logoru između 1941. i 1944. godine. Istovremeno, memorijalni centar mora prepoznati značaj koji logor Sajmište zauzima u istoriji stradanja Jevreja sa teritorije Srbije, ali i u istoriji Holokausta uopšte. Srbija je bila prva okupirana teritorija van Sovjetskog Saveza koja je proglašena ‘Judenfrei’, i gde je sprovedeno plansko i sistematsko uništenje Jevreja. Prema tome, upotreba gasnog kamiona na Sajmištu predstavljala je u nekom smislu nagoveštaj tragedije koju je tokom narednih godina doživeo jevrejski narod, u Aušvicu, Treblinki, i drugde. Memorijalni centar na Sajmištu mora, adekvatnim prikazom specifičnosti Holokausta kao istorijskog događaja, ali i jedinstvene sudbine Jevreja, žrtava nacizma, postati i muzej Holokausta. Ono što memorijalni centar ne sme da bude, a sva je prilika da je upravo to osnovna namera sadašnjih vlasti, nekakav ‘Srpski Jad Vašem’, odnosno memorijal posvećen istorijskom stradanju Srba, pre svega u NDH. Da se razumemo, nemam ništa protiv da Srbija izgradi svoj Jad Vašem, ali to ne može biti na Sajmištu, mestu koje ima svoju specifičnu, tragičnu istoriju. Nije primereno da se u centar pažnje stavljaju istorijski događaji koji nemaju neposredne veze sa logorom koji se tamo nalazio, pogotovo ako to ima za posledicu marginalizaciju Holokausta kao objekta sećanja.

Da li su ključna sporenja u vezi sa Sajmištem unekoliko izmenjena od vremena kada ste objavili knjigu Staro sajmište – Mesto sećanja, zaborava i sporenja? Sukobljavaju se ideolozi nove desnice i antisemiti sa antifašistima, relevantnim stručnjacima, sledbenici retrogradnih ideja i nacionalisti koji odriču vezu Srbije sa zločinima na Starom sajmištu. Kako bi trebalo doći do – zamislimo je – postavke budućeg memorijala?

Od 2011. kada je knjiga izašla zapravo se ništa nije promenilo. I to je glavni problem. U zaključku knjige napisao sam da je srbijansko društvo nesposobno da stvori novu kulturu sećanja, zasnovanu na činjenicama vezanim za istoriju logora Sajmište, već da će se nastaviti sa forsiranjem problematičnih interpretacija prošlosti i marginalizacijom Holokausta. To je dobar opis sadašnjeg stanja stvari. Prema trenutnim planovima, Srbija će na Sajmištu dobiti memorijal posvećen pre svega stradanju Srba, onakav kakvog su ga krajem osamdesetih godina zamislili srpski nacionalisti i agitatori poput Milana Bulajića, a kasnije ga zdušno podržali Miloševićev režim i Vojislav Šešelj. Dakle Srbija će, umesto dostojnog spomen obeležja za žrtve Sajmišta, dobiti trajni dokaz da sporna politika sećanja iz osamdesetih i devedesetih  još uvek definiše odnos prema stradanju u Drugom svetskom ratu. Na jedan bolji memorijal, kakav zaslužuju žrtve Sajmišta, i žrtve Holokausta, Srbija će morati da sačeka.

Govori se o tome koja će zajednica na kom mestu imati stalnu postavku? Da li ćemo dobiti jevrejsku, romsku i srpsku stranu istorije?

Ideja da na Sajmištu bude zaseban muzej posvećen jevrejskim žrtvama potekla je od jevrejske zajednice, i ja razumem zašto su se odlučili za taj korak. Istorija memorijalizacije Holokausta, kako u socijalističkoj Jugoslaviji, tako i u Srbiji posle 1991, jedna je tužna priča o izneverenim obećanjima. Proteklih godina imao sam priliku da proučavam arhivsku građu o brojnim posleratnim inicijativama za memorijalizaciju Sajmišta,  i stratišta u Jajincima, jevrejskog kvarta na Dorćolu, logora Topovske šupe, i drugih mesta. Ti dokumenti, baš kao i pristup čiji smo svedoci danas, su svedočanstvo o jednoj trajnoj i duboko uvreženoj nesposobnosti da se na adekvatan način prepozna jedinstvenost jevrejskog stradanja. Stoga je prirodno da jevrejska zajednica u Srbiji nema poverenja u to da će institucije u Srbiji na adekvatan način predstaviti Holokaust u budućem muzeju. Bojazan da bi jevrejske žrtve, po ko zna koji put mogle biti marginalizovane, ili instrumentalizovane, sasvim je opravdana. S druge strane, muzej posvećen jevrejskim žrtvama, koji bi bio prostorno i tematski izdvojen od ostatka memorijalnog kompleksa, samo će institucionalizovati višedecenijsku praksu u Srbiji da se Holokaust posmatra i obeležava kao deo istorije jevrejske zajednice, a ne kao neotuđivi deo nacionalne istorije. Prema tome, memorijal na Sajmištu, koji će njegovi autori sasvim sigurno promovisati u svetu kao mesto na kojem će se u Srbiji obeležavati Holokaust, biće zapravo instrument njegove dalje marginalizacije i instrumentalizacije.

“Srbi i Jevreji su, kroz istoriju, delili istu sudbinu i verujem da će, u godinama pred nama, viševekovno prijateljstvo, kojim se ponosimo, postati još snažnije”, rekao je Aleksandar Vučić nakon razgovora sa Efraimom Zurofom, direktorom Centra “Simon Vizental”. Da li je to naznaka drugačijeg odnosa prema istorijskim činjenicama?

Naprotiv. To je naznaka da drugačijem odnosu prema istorijskim činjenicama ne treba da se nadamo. Ideja da su Srbi i Jevreji kroz istoriju delili istu sudbinu je besmislena nacionalistička floskula, koja je u opticaju još od osamdesetih godina. Ona već tada ima tri osnovne funkcije. Prvo, da, kroz retoriku komparativnog stradanja potencira status Srba kao žrtve. To je motiv koji su srpski nacionalisti zdušno, i veoma uspešno zloupotrebljavali u svojoj propagandi. Drugo, potenciranjem ‘viševekovnog prijateljstva’ skreće se pažnja sa problematičnih aspekata srpsko-jevrejskih odnosa – antisemitizma, kolaboracije tokom Drugog svetskog rata. Naravno, podtekst je da su Srbi uvek bili prijatelji i sapatnici Jevreja, dok su ih drugi (čitaj Hrvati) ubijali. Ovaj motiv se i dan danas redovno koristi u diplomatskim prepirkama sa Hrvatskom. Izložba ‘Pravo na nezaborav’ u Ujedinjenim nacijama je dobar primer. I treće, ideja o Kosovu kao ‘srpskom Jerusalimu’ nastoji da legitimiše pretenzije prema Kosovu. Dakle, drugačiji odnos prema prošlosti možemo očekivati tek kada zvaničnici budu prestali da, kao papagaji, ponavljaju opšta mesta nacionalističkog diskursa, i počnu kritički da se odnose prema prošlosti. Ili barem daju bilo kakav nagoveštaj da ih Holokaust zanima, ili su o njemu išta pročitali.

Antisemitizam u Srbiji danas oslonjen je i na ”tradiciju”, ideje Dimitrija Ljotića i, s druge strane, ključnog ideologa Nikolaja Velimirovića koga je SPC proglasila za sveca. Da li je moguće antisemitizam svesti na najmanju moguću meru, budući da za to nema institucionalne podrške? Gde vidite državu, vaspitno-obrazovni sistem, pravosuđe? Da li je moguća “nulta tolerancija”?

Naravno da institucionalne podrške nema, kada je početna pretpostavka svakog razgovora o antisemitizmu da su Srbi oduvek bili prijateljski nastrojeni prema Jevrejima i da su sa njima delili zajedničku sudbinu. Dakle, antisemitizma zapravo nema. Problem se stoga obično traži među onima koji tvrde da ga ima. Zato smatram da bilo kakva borba protiv antisemitizma podrazumeva da se jasno prepozna da ga u Srbiji ima. A rekao bih da u Srbiji nismo ni došli do tog saznanja.

Koliko je i u čemu izmenjeno poimanje i korišćenje teorija zavere, u odnosu na devedesete i Vašu istoimenu knjigu, odnosno pojavne oblike i principe funkcionisanja koje iznosite u njoj?

Teorije zavere su veoma rasprostranjene i njihov oblik i princip delovanja se nije promenio. One su nezaobilazni deo anti-zapadnjačkog diskursa, koji je u Srbiji veoma rasprostranjen. Teorije zavere se danas ne manifestuju uvek kao detaljne, razrađene teorije. Ali, pretpostavka da nije sve onako kako se čini, i da nam neko tamo radi o glavi, je opšte mesto većine rasprava o globalnoj politici, mestu Srbije u svetu, pre svega o događajima iz 1990. Ovakva popularnost teorija zavere ne treba da čudi, ako se uzme u obzir da, nakon svega sto se dešavalo devedesetih, niko nikada nije objasnio javnosti u Srbiji šta u teorijama zavere ima štetno ili pogrešno, i zašto u njih ne treba verovati. Takva vrsta edukacije ne postoji, a nemam utisak da postoji svest da je ona uopšte potrebna. Pogotovo što bi tako nešto podrazumevalo jedno šire preispitivanje prošlosti, i uloge Srbije u ratovima devedesetih, koje svakako nije u interesu sadašnje vlasti.

Koliko je jaka desnica u Srbiji, i kako vidite ispoljavanje njene snage? U nerazvijenoj opštini Medveđa Srpska desnica osvojila je 6,2 odsto glasova u ušla u lokalnu skupštinu?

Desničarske snage su i ranije imale najviše šansi na lokalnom nivou, i to baš u nerazvijenim opštinama. Oni pokupe glasove tranzicionih gubitnika i tako uđu u lokalnu skupštinu. Osim toga, u malim sredinama kandidati su često poznati glasačima, što takođe pomaže desnici, a i sprega sa lokalnim centrima uticaja – političarima, biznismenima, crkvom je jača. Ali, nemam utisak da desnica na nacionalnom nivou predstavlja naročitu političku snagu. Desnica nema nikakav naročiti program, ili razvijenu političku infrastrukturu, tako da su oni tu da s vremena na vreme unesu pometnju u politiku. Ovo se naravno može promeniti ako vlast učini bilo šta što se može protumačiti kao ‘izdaja’ Kosova. Tada bi desnica mogla da dobije vetar u leđa. Osim toga, rekao bih da je ekstremna desnica u Srbiji bila najuticajnija kada je delovala kao parapolitička snaga, i kada su bili na vlasti ljudi koji gaje iskren afinitet prema takvoj politici. Setite se da su u vreme vlade Vojislava Koštunice Dveri imale značajan uticaj na obrazovnu politiku, na politiku koju je sprovodilo Ministarstvo vera, njihovi lideri su uređivali crkvene medije, politika Vlade se najavljivala na njihovim tribinama. Od kada su postali politička stranka, taj uticaj su izgubili, i ne verujem da će ga povratiti. Stoga mislim da je politički rejting desnice koja je aktivna u politici manje važan od veza između aktivnih desničarskih grupa i političkih struktura, pogotovo na lokanom nivou.

Vlast se blagonaklono odnosi prema ekstremističkim grupama, stvarajući utisak da ih sve vreme drži u pripravnosti i da će biti njena pretorijanska garda. To je najvidljivije kod navijačkih grupa koje su nasilne i čiji se pripadnici ne nalaze u zatvoru, uprkos osuđujućim presudama?

Nemam utisak da vlast u Srbiji ima tako strogu kontrolu nad desničarskim ili kriminalnim navijačkim grupama, i da ih drži na uzici. Ta pretpostavka podrazumeva da je vlast u Srbiji jaka. Ali, ona to nije. Državne institucije nemaju monopol nad upotrebom fizičke sile, pravosudni sistem je u rasulu, korupcija je rasprostranjena. To je situacija u kojoj razvija složena mreža međusobnih uticaja i interesa – gotovo simbioze – između državnih institucija, tajkuna i organizovanog kriminala. Po principu ‘Caru carevo, kriminalcu kriminalčevo’. Fudbalski klubovi, u čijim svlačionicama redovno borave i političari i kriminalci, su oličenje tih veza, i jedno od mesta gde se one održavaju, i gde se određuju parametri međusobnih odnosa. A patriotizam i desničarenje među navijačima i kriminalcima je samo šminka. I sredstvo samolegitimizacije. ‘Sa verom u kokain za pare i otadžbinu’.

U ovakvoj društvenoj atmosferi malo je prostora za tačne priče o državnim ratnim zločinima Srbije; zločinci se šire u javnom prostoru, promovišu se u heroje. I ovde je na delu pisanje novije istorije, utemeljeno na mitovima i falsifikatima. Kako do istine i pomirenja u regionu?

U društvu u kojem dominiraju mitovi, istorija nije potrebna. Uostalom, šta tu uopšte ima da se proučava, ako mitovi nude kompletan, i potpuno zadovoljavajući odgovor? To je situacija Srbiji kada je reč o devedesetim, četrdesetim, itd. Ali situacija je ista i drugde u regionu. Međutim, ono što posebno zabrinjava jeste to što se istorijska pitanja često eksplicitno rešavaju političkim putem: putem raznih ‘komisija za utvrđivanje istine’, ‘deklaracija’, preambula zakona, itd. Setićete se da je čak Tomislav Nikolić kao predsednik pisao neke napise o uzrocima Prvog svetskog rata, prozivao zapadne istoričare, i istoriografske polemike podizao na nivo državnih interesa i politike. Prema tome, političari u Srbiji žele da odlučuju o svemu, uključujući i istoriju. Baš kao što se u Hrvatskoj o istoriji odlučuje saborskim odlukama, ili na sastancima braniteljskih organizacija, koje danas često funkcionišu kao filo-ustaška verzija SUBNOR-a. Do pomirenja se može doći jedino postepenom i upornom dekonstrukcijom nacionalističkih mitova. Tu glavnu ulogu moraju da preuzmu akademska zajednica, mediji, nezavisne organizacije.


Članak je prenet sa ove stranice.