Ko se seća 5. oktobra?

Oktobar 5, 2019
Dve decenije u istoriji razvoja jednog društva i države, nije preterano dugo. Za naše lične živote, dvadeset godina je mnogo. Na narednim parlamentarnim izborima 2020. godine glasaće i dvadesetogodišnjaci koji su rođeni 5. oktobra 2000. Oni se tog dana naravno ne sećaju, osim ako su zainteresovani za politiku, politički aktivisti i članovi stranaka, ili su njihovi roditelji bili aktivni učesnici u tim događajima, i teško da su o značaju ovog istorijskog datuma mogli da izgrade jasno mišljenje i informisan stav. Na jednom od subotnjih protesta u januaru ove 2019. godine, stajala sam ispred Filozofskog fakulteta. Okupio se neki svet, mnoge sam poznavala lično, a mi sredovečni bili smo među najmlađim demonstrantima. Samo par metara odatle, na Studentskom trgu, blizu stana u kojem je nekada živeo Zoran Đinđić, restoran brze hrane KFC bio je prepun mladih ljudi potpuno nezainteresovanih za ono što se dešava pred njihovim očima.
vesna-marjanovic.jpg
Fotografija preneta sa podkasta Remarker

Piše Vesna Marjanović

1989: Početak

1989. godine ja sam bila dvadesetogodišnjakinja. Milošević je izabran za predsednika predsedništva Socijalističke Republike Srbije. Već je uveliko držao mitinge po Srbiji, potpaljivao nacionalističke strasti i strahove. Od tada, kao svedok i učesnik mnogih događaja, kao jedna od mnogih građanki i građana Srbije koji su članstvom u opozicionim strankama, organizacijama civilnog društva, podrškom građanskim protestima, učestvovali u političkim procesima verujući da smo zaslužili demokratsko, uređeno društvo kao i naši evropski susedi. Ne verujem da bih se ikada bavila politikom da nam raspad Jugoslavije nije tako dramatično promenio život. Tu su koreni onoga što je, mislili smo, završeno deceniju kasnije, 5. oktobra 2000. godine.

Na svetskoj političkoj sceni 1989. godina nije bila ništa manje uzbudljiva, a posledice tadašnjih događaja i političkih odluka, značajno su se odrazile i na sadašnji međunarodni politički kontekst. Margaret Tačer je bila u poslednjoj godini svog premijerskog mandata. U SAD, Regana nakon izbora zamenjuje Džordž Buš stariji, a na mesto državnog sekretara dolazi Džejms Bejker, koji će juna 1991. godine, očigledno kasno i uzaludno, pokušati da još jednom razgovara sa liderima jugoslovenskih republika obećavajući pomoć SAD ukoliko se nađe dogovor oko nekog oblika labavog federalnog uređenja uz održavanje demokratskih izbora. U SSSR Generalni sekretar Komunističke partije je Mihail Gorbačov, a budući predsednik Rusije Boris Jeljcin koga će kasnije naslediti Vladimir Putin, izabran je te godine u Kongres narodnih deputata. U baltičkim zemljama počinju protesti sa zahtevima za nezavisnost. Godinu dana pre toga, Osama bin Laden postaje šef al-Kaide, a sovjetske trupe se povlače iz Avganistana (1989). Umire iranski verski vođa Ajatolah Homeini. Nekoliko meseci pre toga, izdao je fatvu tražeći ubistvo pisca Salmana Ruždija, zbog „Satanskih stihova“. Istovremeno kineska vojska uklanja tragove masakra nad studentima protestantima koji su prethodnih nedelja protestvovali tražeći demokratiju i slobodu na trgu Tjenanmen. Sledećeg dana, u Beogradu je nekoliko kineskih studenata pokušalo protest u znak solidarnosti sa svojim kolegama. Skoro neprimetno, u polupraznom autobusu, provozali su ih kroz grad uz policijsku pratnju. Stajala sam ispred Pravnog fakulteta i mahnula im dok su prolazili, ne znajući tačno da li su uhapšeni ili samo „obezbeđeni“. Podigla sam po prvi put dva prsta koja znače mir, ili pobedu. Južnoafrički predsednik Piter Bota sastaje se sa vođom Afričkog nacionalnog kongresa Nelsonom Mandelom, koji će naredne godine biti pušten na slobodu nakon 27 godina zatvora. Pokret „Solidarnost“ na čelu sa Leh Valensom započinje pregovore sa poljskim komunistima o pripremi za demokratske izbore. 250.000 Mađara prisustvuje ceremoniji prebacivanja posmrtnih ostataka Imra Nađa i njegovih saradnika koji su pogubljeni zbog otpora sovjetskoj okupaciji 1956. godine. Nikolaj i Elena Čaušesku su streljani prilikom pokušaja bekstva iz Rumunije. Pisac i disident Vaclav Havel izabran je za predsednika Čehoslovačke. Tim Beners Li, britanski naučnik u laboratiji CERN, postavio je osnove Interneta. Lideri sedam najvećih industrijskih zemalja na ekonomskom samitu u Parizu, obavezali su se na odlučnu akciju protiv globalnog zagađenja. Danska postaje prva zemlja koja legalizuje partnerstvo između homoseksualnih parova. 3. decembra 1989. godine, predsednici Gorbačov i Buš proglasili su kraj hladnog rata tokom samita na Malti, na zajedničkoj konferenciji za štampu na sovjetskom putničkom brodu “Maksim Gorki”. Američki politikolog Frensis Fukujama objavljuje esej pod naslovom “Kraj istorije”.

3. februara 1989. godine osnovana je Demokratska stranka. Na Osnivačkoj skupštini, njen prvi predsednik Dragoljub Mićunović je rekao: „Ne treba da smetnemo sa uma da je ovo rezultat jednog velikog talasa koji je prohujao Istočnom Evropom, a budući da smo i mi u Evropi, morao je zahvatiti i nas, i drugo, moramo raditi sa punom svešću da tek treba izgraditi demokratsku kulturu, demokratske institucije, demokratske procedure i demokratske navike, privići se dijalogu, odučiti se od mržnje, naučiti se sporazumevanju i toleranciji, a pre svega poštovanju demokratskih vrednosti i pravila. Tek pod tim uslovima možemo računati da ćemo stvoriti jedno uljuđeno, prosperitetno društvo, koje će biti dobrodošlo i ravnopravno u zajednici evropskih društava. Ovo je trenutak ne samo rađanja demokratije, već i obnove republikanskog principa, pa se nadamo da se više nikakvi kultovi, nikakve neodgovorne vladavine, nikakva autokratija i diktatura ne može utemeljiti u našem društvu. Od danas niko u ovoj zemlji neće moći bezbrižno da vlada sam, bez opozicije i kontrole[1].“ Na narednoj izbornoj skupštini, učlanila sam se u DS. Tada sam prvi put videla i Zorana Đinđića, još uvek sa repom i minđušom, koji će ubrzo biti izabran za predsednika Izvršnog odbora.

28. juna na Vidovdan iste godine, Milošević je pred masom ljudi na Gazimestanu održao govor gde je između ostalog rekao: „Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti i hrabrosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu. Naša glavna bitka danas se odnosi na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog prosperiteta”.[2]

9. novembra 1989. godine Politbiro u Istočnoj Nemačkoj saopštava da više ne postoji zabrana prelaska granice za građane te zemlje. Te noći, mase su preplavile Berlinski zid. Ljudi su slobodno prelazili u Zapadni Berlin, dočekivani uz slavlje.

1989. godina bila je možda poslednja godina u kojoj je Srbija mogla da krene i drugim putem. Putem dogovora, mira, demokratskih reformi i integracija. Ipak, tadašnja vladajuća garnitura, odlučila se za sasvim suprotan, destruktivan put čije pogubne posledice živimo i dan danas. Umesto da se priključimo onom delu sveta koji se oslobađao, Srbija je ostala sa onim delom sveta koji nije želeo promene, koji se raspadao i ratovao. Pad Berlinskog zida, osnivanje Demokratske stranke i početak višepartijskog sistema u Srbiji u takvim uslovima zato, bili su ključni događaji bez kojih ne možemo ni sagledati odgovor na pitanja o vrednosti, značaju i dometu peto-oktobarske revolucije da li je danas revolucija 5. oktobra upitna, i zašto je mnogi i dalje negiraju i permanentno napadaju.

Da li su se vratile devedesete?

Sećanje je važno kako bismo bolje razumeli sadašnjost i još bolje planirali svoju budućnost. Danas, kada smo ponovo u eri velike globalne neizvesnosti, krize liberalne demokratije i negiranja mirovnog poretka uspostavljenog na ruševinama i iskustvima Drugog svetskog rata, mnogi se pitaju – kako je moguće da je svet tako brzo zaboravio fašizam, totalitarne režime i milionske ljudske žrtve dvadesetog veka? U našem slučaju, možemo postaviti pitanje, kako smo mi još brže zaboravili tragične devedesete godine u bivšoj Jugoslaviji i u Srbiji? Ili smo tad svesno zatvarali oči pred onim što se zapravo događalo?

Nekoliko meseci pre pobede SNS na parlamentarnim izborima 2012. godine, u jednom intervjuu, Aleksandar Vučić je na pitanje kako je od najtvrđeg radikala postao tako vatreni Evropejac, odgovorio: “Najkraće: nismo razumeli šta je značio pad Berlinskog zida. Pored nas su tutnjali vozovi, a mi smo mislili da su u pitanju dečje igračke. Opsednuti mitovima, zabludama, bez kapaciteta da uhvatimo korak sa svetom, ostali smo izolovani – nismo razumeli svet, svetske procese; nismo razumeli – ništa! Deo krivice za to prihvatam, nije sporno. Kao veoma mlad čovek, u to vreme sam verovao da smo najjači, da smo sebi dovoljni. Godinama, stvari su se menjale. Kako sazreva, čovek počinje da shvata… “.[3]

Ipak, stotine hiljada ljudi, među njima i mnogo mladih, jesu na vreme razumeli ono što naš predsednik danas tvrdi da nije. Šta je danas sa njima? Neki su ubijeni i zakopani u masovnim grobnicama, neki su streljani, neki su otišli iz zemlje i nikada se nisu vratili, mnogi su morali da prežive bol zbog gubitka svojih najbližih u prljavim ratovima, i da žive posledice razbijanja porodica, egzodusa, raspada države i privrede, izolacije, sankcija, pljački, ubistava. Da li je zaista bilo tako teško razumeti šta su mogle biti posledice političkih odluka onih koji su od 1989. do 2000. godine vodili državu? Verujem da nije. Bio je to njihov svestan izbor, njihova jasno izražena politika. Da nije, ne bi nas, tada u opoziciji, gađali suzavcima, vodenim topovima, proglašavali izdajnicima, petom kolonom, stranim plaćenicima, nemačkim špijunima. Ne bi ljude slali da uzaludno ginu. Ne bi ubijali i proganjali novinare i gasili medije. Ne bi osnivali paravojske i slali kriminalce da vrše zločine nad nesrpskim stanovništvom u Hrvatskoj i Bosni. Ne bi zaratili sa celim svetom, ugrožavajući egzistenciju svojih sopstvenih građana i svaku normalnu perspektivu razvoja. U sred Evrope koja je krenula u period prosperiteta, kod nas su počeli krvavi ratovi a mi smo se zatvorili u svoju izolovanu ljušturu iz koje ni danas nismo sasvim izašli. Da li smo tih ratnih godina bili žrtve nasilja režima, a danas žrtve njihovog zakasnelog saznanja?

Zbog toga jeste neprihvatljivo zamagljivanje i falsifikovanje istorijskih činjenica, podsticanje zaborava na važne događaje iz prošlosti, i pranje biografija. Da li zaista sa uverenjem možemo reći da je Vučić uporediv sa Đinđićem, ili Dačić sa Čerčilom i De Golom? Zato razumem da mnogi danas s pravom ovaj politički trenutak doživljavaju kao nepravdu. Ipak, najgori odgovor na osvetoljubivost prema strankama koje su predvodile peto-oktobarske promene, bio bi da i sami postanemo osvetoljubivi prema onima koji negiraju te promene. Najniže strasti zamagljuju rasuđivanje, i parališu nas u nastojanjima da pronađemo prave odgovore na savremene političke izazove. U razumljivoj ali možda i narcisoidnoj želji da živimo u nekoj slavnijoj prošlosti, zatvaramo oči pred budućnošću.

Da li su se onda, kako danas mnogi kažu, vratile devedesete? Mnogi pojedinci iz tog vremena očigledno se jesu vratili na političku scenu. Sa promenjenom politikom, ali ne i političkim mentalitetom. Ipak, ovo je novo vreme. Pogrešno bi bilo da ih poredimo. Oni koji su tada mogli da spreče katastrofu, održali su se, učili na našim greškama i sačekali da se ponovo vrate. Uostalom, nije se to desilo samo nama. U knjizi „Demokratija i diktatura u Evropi“ autorka Šeri Berman tvrdi da zemlje liberalnu demokratiju postižu tek nakon dugog niza prepreka, sukoba i neuspeha. Sklop vladavine zakona, slobodnih i poštenih izbora i širokog poštovanja demokratskih institucija zapravo je retko i skorašnje dostignuće[4].

Novo vreme

1991. godine Semjuel P. Hantington, konstatovao je da se između 1974. i 1990. godine, najmanje 30 zemalja demokratizovalo, što je skoro udvostručilo broj demokratskih vlada u svetu. Nazvavši to “trećim talasom demokratije” on je postavio pitanje da li je ova pojava deo jedne „globalne demokratske revolucije“ ili je u pitanju samo ograničena ekspanzija demokratije?[5]

Odgovor je stigao 2006. godine, kada je zamah demokratije zaustavljen, a postepeno je počeo novi trend izabranih autokrata – političkih lidera koji na demokratskim izborima dolaze ne vlast sa ciljem da ugroze demokratske institucije i procese, i ograniče građanske slobode. Takođe, dok je “Treći talas” karakterisalo jačanje socijaldemokratskih stranaka, novi period označio je njihov postepen pad. Brojne evropske stranke levog centra, sa tradicionalnim uporištem u biračkom telu, gubile su podršku birača poput PASOK-a u Grčkoj, SPD-a u Nemačkoj, Mađarske socijalističkae partije, Laburističke partije u Velikoj Britaniji.

Sa stagnacijom demokratije, dešavao se istovremeni proces ekspanzije novih informacionih tehnologija. Samo u 2007. godini izašao je prvi ajfon, Fejsbuk i Tviter su otvorili korisnicima svoje globalne platforme, Gugl je pokrenuo Jutjub, pojavio se Kindl kao čitač elektronskih knjiga, Netfliks je emitovao svoj prvi video, i osnovan je Airbnb.[6]

2008. dogodila se najveća finansijska kriza nakon hladnog rata. Ona je dovela do erozije socijalne države i dramatično povećanje socijalne i ekonomske nejednakosti. Istovremeno, trajale su američke intervencije i ratovi na Bliskom Istoku, koje će nekoliko godina kasnije, dovesti do najveće izbegličke krize u novijoj svetskoj istoriji i koja će dramatično uticati na promene na evropskoj političkoj sceni.

Neke države sebe proglašavaju „iliberalnim demokratijama“ a talas populizma od Mađarske, preko Poljske, Austrije, Češke, Slovačke, Francuske postaje novi trend. Taj trend nastavio se i tektonskim promenama u Velikoj Britaniji i Evropskoj uniji nakon Bregzita kao i u SAD, nakon izbora Donalda Trampa za predsednika.

U tim novim okolnostima, SNS dolazi na vlast 2012. godine. Iako, za  mnoge od nas neželjena, smena vlasti na demokratskim izborima, nije tragičan događaj. Uostalom, svaki demokrata treba da bude spreman na smenjivost vlasti i ciklično menjanje uloga u demokratskom društvu. Prošli smo dug put od 2000. godine, gde je Demokratska stranka, iako ne u kontinuitetu, uz veliku energiju, žrtve, svakako i velike greške, predvodila promene u Srbiji. Sve to vreme, branila se od konstantnih napada i podrivanja kriminogenih krugova i njihovih tabloida, ukorenjene radikalno nacionalističke opozicije, ali i od sopstvenih koalicionih partnera. Preživela je i atentat na svog predsednika i prvog demokratskog premijera ubijenog u sred bela dana ispred zgrade Vlade. Uvek je bila u teškim, komplikovanim i neretko ucenjivački i feudalno ustrojenim koalicijama, sa veoma tesnom većinom. Uvela je neki red u državi, prekinula blokadu u harmonizaciji sa pravnim tekovinama EU, osnovala nezavisne demokratske institucije i regulatorna tela, gradila mostove poverenja sa susedima i međunarodnom zajednicom, uspostavila poreski sistem, redovno primanje penzija i socijalne pomoći. Zagovarala je klimu političke kulture i tolerancije u javnom prostoru. Pokrenula je ekonomske reforme, investicije i važne infrastrukturne projekte, liberalizovala vizni režim i otvorila pristup Srbiji veoma značajnim evropskim fondovima. Te godine pratili su nas i najteži zadaci ostavljeni kao nasleđe Miloševićeve vladavine – potraga za haškim optuženicima i rešavanje pitanja Kosova. Da li smo to mogli da rešimo brže? Tada sam bila uverena da je moglo i moralo brže, međutim danas više nisam sasvim sigurna. Da li smo pravili loše izbore, da li nam je nedostajala snaga i volja ili smo imali previše otpora u dubokim delovima društva a i službama na koje smo morali da se oslanjamo a nismo mogli da kontrolišemo, iscrpljujući tako svoje kapacitete i ugrožavajući svoj kredibilitet u međunarodnoj javnosti, pokazaće nadam se vreme. Uprkos očitom nezadovoljstvu građana, uverenja javnog mnjenja o velikoj korupciji, nezadovoljstvu dela međunarodne zajednice zbog nedostatka napretka u vezi sa rešavanjem pitanja Kosova, Demokratska stranka je dobila 22.3% a novoosnovana Srpska napredna stranka 24% glasova. Sastav nove vlade prelomio je SPS na čelu sa Ivicom Dačićem, i to tek nakon što je Boris Tadić izgubio predsedničke izbore, koje nije morao da raspiše, sa razlikom od 70.000 glasova. Kada je u pitanju raspoloženje biračkog tela, to nije bio tako strašan poraz. Stranke koje su činile većinu u prethodnom periodu dobile su čak 20 mandata više nego što su imale do tad. Tek je postizborni proces rezultat ovih izbora pretvorio u poraz Demokratske stranke.

Ono što je usledilo nakon toga sa svom silinom i vulgarnošću, bilo je zaista neočekivano. Umesto da se nađemo u udobnijoj poziciji kritičara Vlade, Demokratska stranka se od prvog dana suočila sa najsurovijom kampanjom blaćenja i kriminalizacije, a da gotovo ni jedan sudski proces protiv njenih funkcionera nije ozbiljno započet, a kamoli dovršen. Ljudi su hapšeni u grupama, pred kamerama, kao otužna zabava za očajan narod, i optuživani pre donošenja bilo kakve presude. To je bio napad na ime Demokratske stranke, a ne istinska borba protiv korupcije ili sankcionisanje pojedinaca koji su vršili krivična dela ili zloupotrebljavali vlast. I Demokratska stranka i čitava demokratska javnost, izgubili smo mnogo zbog činjenice da se nismo bavili ozbiljnom, nepristrasnom analizom sopstvenih grešaka, pogrešnih politika, loših kadrovskih rešenja. Nema sumnje da je imalo o čemu da se razgovara i da se kritikuje iz perioda kada je DS imala najveću odgovornost u državi. Demokratska stranka izašla bi zdravija i jača, a iz tog iskustva, celo društvo i demokratska politička scena Srbije otišla korak napred. Umesto toga, oni koji su ispred DS zajedno učestvovali u donošenju najvažnijih odluka u državi, pocepali su se, napuštali stranku, često je i sami napadali i na taj način oslabili sopstveni kapacitet da sačuvaju svoje političke rezultate i nasleđe. Istovremeno, dobili smo godine političke nestabilnosti, stalnih, ničim izazvanih vanrednih izbora, parlament u kojem dominira tiranija većine i koji se pretvorio u lične obračune, i skretanje pažnje sa suštinskih tema važnih za život građana. Obračuni nisu ostali samo u političkom prostoru već su se preneli na svakoga ko se nije mirno uklopio u nove okolnosti. Marginalizovano je istraživačko i profesionalno novinarstvo, a pojedinci i nezavisni kritičari vlasti, izvrgnuti pritiscima i javnom klevetanju. U tom zaglušenom prostoru, oslabile su sve, ionako krhke demokratske institucije koje kontrolišu vlast, pre svega izvršnu. Tako da sad imamo vlast koja ni za šta nije odgovorna, i nikome ne odgovara.

Godine nade

Ceo svet se danas davi u cunamiju dramatičnih vesti. Živimo u eri pesimizma, novih distopija, i nedostatka nade. Društva su postala ranjiva, a izazovi nadmašuju nacionalne granice. Odgovore na klimatske promene, migracije, terorizam, zloupotrebu ličnih podataka i ugrožavanje bezbednosti putem Interneta, ne mogu se naći bez snažnih međunarodno usaglašenih rešenja. U situaciji u kojoj populisti vode glavnu reč, a međunarodne korporacije imaju veću snagu od međunarodnih multilateralnih institucija, pesimizam i anksioznost rastu.

U prvim godinama vlasti SNS, bila sam uverena, kao i mnogi, da treba odmah i glasno ukazivati na svaki pojedinačni slučaj ugrožene slobode, spremno braniti svakog novinara, protestvovati protiv svakog prekršaja zakona. U međuvremenu, naročito na društvenim mrežama, nastala je buka, koja je svaku polemiku pretvorila u svađu, u kojoj niko nikoga više ne čuje, a događaji koji zaslužuju da protiv njih dignemo svoj glas, iako se sa jedne strane umnožavaju, sa druge sve manje ostaju primećeni. Populizam se hrani na podelama.

Možda je zato vreme da na kratko prestanemo da vičemo svako za sebe, da udahnemo duboko i počnemo da razmišljamo o budućnosti bez dnevne jurnjave za lajkovima, rejtinzima, piplmetrima i šerovima. Moramo da počnemo da razmišljamo. Uz pomoć činjenica, nauke i struke. Strateški. Tražeći istinu. Uz razumevanje da ako se nastavi sunovrat, ni najprivilegovaniji neće moći da se izoluju od negativnih posledica mogućih daljih prirodnih, ekonomskih, ili političkih i drugih katastrofa.

Kako u Evropi, tako i kod nas, progresivnim snagama potrebne su nove ideje ali i reafirmacija nekih starih ideja. Za nas je zato još važnije da ostanemo povezani sa svetom i da ne ugrožavamo proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. To je za nas važno i zbog rešavanja onih istih pitanja zbog kojih se već godinama čini se vrtimo u krug. Mi moramo da nađemo održivo rešenje za Kosovo. Do njega se ne može doći ako svako malo podižemo tenzije, i ako o svim pitanjima do kojih nam je stalo – a to su prava i bezbednost srpske manjine, zaštita spomenika naše kulture, normalizovani odnosi ne samo na Kosovu, već sa svim susedima u regionu– ne razgovaramo mirno i bez večite samoobmane. To nije samo pitanje političkih uverenja, nego naše neposredne realnosti.

Naše opravdano nezadovoljstvo što predstavnici evropskih institucija nisu dovoljno reagovali na ugrožavanje slobode izražavanja i gaženje demokratskih institucija, ne možemo posmatrati izvan konteksta. To što je i sama EU u krizi, što se okrenula sebi zbog finansijske, migrantske krize, porasta populizma, što u njoj uglavnom vlada konzervativna, liberalna ili radikalna desnica, ne sme da nas udalji sa tog puta. Uostalom, za nas je geostrateški, politički i ekonomski to još uvek najbolje moguće rešenje. Poslednjih godina, Evropska unija, uz sve svoje slabosti pokazuje i svoju održivost. Nezaposlenost pada, a evropske ankete o kvalitetu života (EQLS)[7] pokazuju napredak u najvećem broju kategorija kvaliteta života, pristupačnosti i kvalitetu javnih usluga, od kojih su se mnoge vratile na nivo pre ekonomske krize.

To moramo i dalje objašnjavati građanima, jer 5. oktobar nije okupio ljude samo zbog ukradenih izbora, i zahteva za demokratijom. To je ujedno bio i snažan protest protiv ekonomske nerazvijenosti, siromaštva i želje za boljim životom, boljim platama, socijalnom pravdom, novim radnim mestima. Tu smo najmanje postigli, a u nekim segmentima smo i zaostali. Mi moramo da osnažimo ugroženi javni sektor – dakle zdravstveni sistem, mrežu socijalne zaštite, obrazovanje, kulturu. Ali ne još većim brojem zaposlenih, nego ulaganjem u kvalitetne kadrove i projekte.

U ovako teškim vremenima, moramo se vratiti osnovnim ljudskim vrednostima. Ne možemo opstati bez solidarnosti, bez pomaganja najslabijima i najugroženijima u društvu. To ne sme biti samo lični čin, već moramo graditi zaštitne mehanizme koji će pomoći ljudima da se prilagode vremenima koja donose velike i brze promene. Šta znači ulaganje u razvoj, ako ulažete samo u investitore, a ne i u ljude bez kojih je taj razvoj nemoguć? Kako živi većina naših građana? Ko zastupa njihove interese? Može li danas porodica sa prosečnim primanjima da se leči, da školuje decu, da plaća sve račune? Da li zaposleni danas mogu da računaju da će sutra, na kraju radnog veka, postojati penzioni fond? To su pitanja i brige koje opterećuju većinu naših građana i to je ono što očekuju da čuju od svojih političkih predstavnika.

U Srbiji nije moguće imati razvijenu ekonomiju, bez podrške preduzetništvu, inovacijama i obrazovanju. Ako su naša mala i srednja preduzeća opterećena nametima, ako naši najbolji mladi naučnici odlaze iz zemlje, ako kupovina doktorskih diploma postaje prihvatljiva, mi ne možemo da se razvijamo. S druge strane, kapitalizam bez garancija koje pruža pravna država, je siguran put u korupciju. Zato moramo podržavati obrazovanje i informisanje kako bi naši građani bolje razumeli da je budžetski novac o čijem trošenju odlučuju naši politički predstavnici – naš novac. Mi građani smo poreski obveznici. Nisu ni škole, ni putevi, ni fontane, ni gondole izgrađene ličnom milošću naših vladara. Imamo pravo da ih stalno pitamo – gde su naše pare?

Nama je potreban veoma složen paket odgovora koji će, ponovo uveriti građane da i oni mogu da oblikuju svoju budućnost. Povratak poverenja, odnosi se najviše na demokratske institucije i političke procese. Nama je potrebno da osnažimo parlament. Da nađemo najbolji od različitih modela izbornih sistema koji će omogućiti da u Skupštinu budu izabrani poslanici koji pre svega odgovaraju građanima, a ne samo rukovodstvima svojih stranaka. Parlament treba da ima kapacitet da kontroliše Vladu, da prati primenu zakona ali i da bude dovoljno efikasan da odgovori na brzinu promena, tako što neće ugroziti njegovu deliberativnu funkciju. Razgovor, i razmenu mišljenja i ideja. Naš parlament, naše političke stranke ali i naše obrazovne institucije moraju postati škole kritičkog mišljenja.

Potrebno nam je i da tražimo novu vrstu političkih lidera. Da li je previše da tražimo da je toj osobi manje stalo do lične promocije i arogancije, a više do građana kojima služi? Da li možemo da se nadamo da naši politički predstavnici imaju više ličnog integriteta i političke hrabrosti i doslednosti? Zar nam nije dosta toga da se više divimo sposobnostima manipulacije naših političara, nego njihovoj privrženosti opštem dobru? Ako sebi zvučimo naivno što razmišljamo na ovaj način, treba da sebi lupimo šamar. To što je politički život na najnižim granama, ne sme da nas obeshrabri u postavljanju najviših zahteva. Istovremeno, moramo biti i realni. Moramo razumeti na koji način odlučuje većina građana, da li ih se lako da manipulisati, da li smo našli put do njih i dovoljno ih uverili u svoje ideje.

5. oktobar danas

Na kraju ove retrospektive inspirisane godišnjicom 5. oktobra, vratiću se na sliku sa početka ovog teksta. Na tom mestu ispred Filozofskog fakulteta, deca koja su se zabavljala u KFC se možda nisu prepoznala u porukama onih koji su predvodili proteste, ako su ih uopšte čuli. Možda su im smešni ti njihovi roditelji koji i posle 30 godina pište u iste pištaljke, a žale se da je sve isto. Možda ih ne zanima nikakav građanski i politički aktivizam. S druge strane, među nama koji smo bili na ulici bilo je onih koji su izašli zbog gušenja medijskih sloboda, zbog korupcije, nezadovoljstva odlukama vlasti ali bilo je i onih čije političke ideje nemaju nikakve veze sa tekovinama 5. oktobra. To je bio samo jedan u nizu događaja, koji na kraju nije uspeo da artikuliše političke zahteve i očekivanja velikog broja građana. To je takođe samo jedan u nizu događaja, koji pokazuje da su odbrana slobode, demokratije, građanskih prava proces koji ima svoje uspone i padove, ali koji je stalno prisutan sve dok postoje razlozi za pobunu.

Demokratske promene donose velike nade građanima, a rezultate tih promena obično čekaju dugo. U tom periodu, brzo se razočaraju u različite političke opcije, traže nove, ponekad opasno igrajući se svojim vrednim i teško izborenim glasačkim listićima. Mogli bismo reći da se upravo desilo ono za šta smo se borili, a to je smenjivost vlasti i pravo građana da svakih četiri godine mogu da  biraju nov politički program.

Cinik bi danas mogao reći, da je paradoks da su od 5. oktobra najviše profitirali oni koji su bili njegovi najveći protivnici i koji danas pokušavaju da zatru sećanje na njega. Prošle godine 5. oktobar obeležen je tako što je u holu Doma Narodne skupštine predsednica parlamenta otvorila izložbu još uvek nepronađenih umetničkih dela koja su nestala ili ukradena tog dana. A u medijima, osvanuo je i jedan ovakav naslov: „Građani su se okupili 5. oktobra ispred Narodne skupštine, jer tadašnji režim na čelu sa Slobodanom Miloševićem nije želeo da prizna izborne rezultate i ode sa vlasti. Danas, vlast petooktobarsku revoluciju u Srbiji kvalifikuje kao pljačku“.[8] Dvadeset godina kasnije, najvažnije tekovine 5. oktobra očigledno se zamagljuju i osporavaju. Dakle devedesete smo zaboravili, a pljačka, kako danas tvrdi vladajuća većina, zapravo nije počela tada, već tek 5. oktobra i to krađom slika. Pa pošto postoje dve paralelno postojeće istine, neka građani sami odluče da li smo mi tada branili i odbranili naša demokratska prava ili smo samo opljačkali Srbiju? Da smo poslednjih dvadeset godina, imali ozbiljnu i nepristrasnu analizu ovih događaja, ili da smo pisali istoriju kao pobednici, možda bismo danas kao društvo imali preciznije odgovore na ovo pitanje.

Kako ćemo danas vrednovati tekovine 5. oktobra, ne sme da zavisi samo od ove, ili bilo koje vlasti. 5. oktobar je bio najznačajnija demokratska revolucija u kojoj su građani Srbije na miran način pobedili u dugoj borbi za svoja osnovna prava i slobode – pravo da biraju i budu birani, da se slobodno udružuju, okupljaju, da slobodno govore, misle i stvaraju. Ovaj tekst pišem u solidarnosti sa svim građankama i građanima Srbije koji su učestvovali u promenama 5. oktobra 2000. godine, gde god se danas nalazili i šta god danas mislili. Treba da se time ponosimo. To je još uvek naš najslavniji Dan demokratije i slobode.


[1] Dragoljub Mićunović, „Moja politika“, (Filip Višnjić, 2005).

[2] Dostupno na: https://www.slobodnaevropa.org/a/srbiija-gazimestan-milosevic/30026025.html.

[3] Dostupno na: https://pescanik.net/aleksandar-vucic-intervju/.

[4] Dostupno na: https://carnegieendowment.org/2019/04/22/good-democracy-is-hard-to-find-pub-78960.

[5] Dostupno na: https://www.ned.org/docs/Samuel-P-Huntington-Democracy-Third-Wave.pdf.

[6] Thomas Friedman, Thank You for Being Late: An Optimist’s Guide to Thriving in the Age of Accelerations, (Farrar, Straus and Giroux, 2016).

[7] Dostupno na: https://www.eurofound.europa.eu/surveys/european-quality-of-life-surveys.

[8] Dostupno na: http://rs.n1info.com/Vesti/a425687/Godisnjica-5.-oktobra.html.


Članak je prenet sa ove stranice.