Ako neće Crnu Goru u EU, hajde da dovedemo EU u Crnu Goru

25. November 2021.
Šta nam je činiti? Odgovor je očigledan i jednostavan: pretvorimo sredstvo za ulazak u EU (pregovore) u nacionalni cilj.
34E60134-5572-4536-9F92-0D4AEC7848C7-1024x768-640x480
Foto: European Western Balkans

Piše: Željko Pantelić

Veliki nemački um Georg Kristof Lihtenberg je govorio da je knjiga kao ogledalo, odnosno ako je čita magarac svakako se u njoj neće reflektovati mudrac. Tako je i sa kolumnama, u njima se ogledaju čitaoci, zato je moguće da isti tekst bude interpretiran na dijametralno suprotan način.

To se upravo dogodilo sa prethodnim “Evropskim uglom” koji se bavio perspektivom članstva Crne Gore i drugih zapadnobalkanskih država u Evropskoj uniji. Nije bila poenta teksta da bi SR Jugoslavija i kasnije Državna zajednica Srbije i Crne Gore ušle u EU da su ostale u životu, kako su pojedinci spočitavali na društvenim mrežama. To mogu da tvrde samo zlonamerni ili naivni, a sebe ne vidim ni u prvoj ni u drugoj kategoriji.

Smisao kolumne je bio da je povoljan momenat za približavanje i grabljenje ka članstvu u EU bio kada su i Beogradu i Podrgorici bili važniji drugi ciljevi, a sprski i crnogorski lideri su bili uvereni da im članstvo u EU ne može pobeći, pa otuda naopak izbor prioriteta. Bili su ubeđeni, kao i veliki deo javnosti, da je ulazak u EU pitanje vremena. Zato im je 2014. godina, kada je sa njom izašao Đulijano Amato, izgledala vraški, nepodnošljivo, daleko. Bivši italijanski premijer se, posle velikog “Big bang” proširenja, rukovodio plemenitom idejom o simboličnom, definitivnom, zatvaranju zlog “kratkog veka”, na istom mestu na kojem je počeo sto godina ranije, u Sarajevu, sa prijemom svih bivših jugoslovenskih republika i Albanijom.

U beogradskim medijima su razapeli pokojnog nemačkog ambasadora Andreasa Cobela kada im je pre 15 i kusur godina sasuo u lice da će biti “super” ako Srbija uđe u EU 2025. godine. Vladari u Beogradu i u Podgorici nisu shvatali ozbiljno tadašnjeg evropskog komesara Olija Rena. Finski političar je od stupanja na dužnost 2004. pa do 2008. godine, ponavljao uporno, nadajući se da će ga neko čuti i ozbiljno shvatiti, da je važno iskoristiti “momentum”, odnosno zamah.

Ta reč “momentum” je provlačena u svakoj izjavi, u svakom saopštenju, na svakoj konferenciji za novinare, u svakom bilateralnom ili multilateralnom razgovoru. Ne samo da je nisu ozbiljno shvatali naši vladari, već su se sa njom sprdali u privatnim i konfidencijalnim razgovorima.

Koliko nisu razumeli njenu ozbiljnost, to jest da je ona bila poslednje upozorenje, ili ako hoćete poslednji zvižduk skretničara pre prolaska poslednjeg voza i menjanja koloseka, govori činjenica da niko u Podgorici, Beogradu, Sarajevu, Skoplju, Tirani nije primetio kada je Ren prestao da je upotrebljava.

Dakle, ko je ozbiljno pratio evropske integracije znao je da voz prolazi u prvoj deceniji 21. veka, dok zapadnobalkanski lideri “igraju” u holu železničke stanice uvereni da će sledeći voz za EU biti udobniji, brži i njima prihvatljiviji. Valjda su verovali da voz nije brod (Titanik) da može da potone.

Specijalitet naših prostora je selektivno i efemerno pamćenje, odnosno memorizuje se samo ono što odgovara, a sve ostalo se zaboravlja u treptaju oka, baš kao što se i istorija posmatra kao švedski sto. Ko se danas seća da je jedan od glavnih motiva DPS-ove referendumske kampanje za nezavisnost Crne Gore bio taj da će Podgorica mnogo brže i lakše napredovati, kao samostalna država, ka članstvu u EU, odnosno da će ući značajno ranije od Beograda u privilegovani evropski klub.

Da se razumemo, nije kritika uperena prema odluci o nezavisnosti Crne Gore, već prema neispunjenom obećanju o brzom i efikasnom pregovaranju Podgorice sa Briselom o ulasku u EU, po sticanju nezavisnosti. Neko bi trebalo da objasni građanima, a pogotovo onima koji su glasali za nezavisnu Crnu Goru verujući da tako trasiraju brzi put u EU: kako to da Pogorica i pored toga što nije imala teret saradnje sa Haškim tribunalom i ne nosi na leđima balast Kosova, nije mnogo odmakla Beogradu u pregovaračkom procesu sa EU?

I tu dolazimo do još bolnije istine. Kada je Crna Gora počela pregovore 2012. godine već je bilo kasno. To što je Đukanovićev režim “zarobio” Crnu Goru nije bio razlog “godoovskog putovanja” u EU, već samo odličan izgovor evropskim prestonicama. Mnogo je elegantnije reći, niste spremni za članstvo nego ne želimo da vas primimo iako smo vam to obećali.

Tamo gde su članice EU imale interes da zažmure i poguraju Crnu Goru slušajući sugestiju Sjedinjenih Američkih Država, uradile su to bez mnogo oklevanja i cepidlačenja. Eto, Crna Gora je već više od četiri godine članica NATO-a.

I kad već pomenusmo Severnoatlantsku alijansu. Seća li se još neko šta se pričalo o benefitima i prednostima od NATO članstva: od jačanja pravne države, sloboda i demokratije, preko ekonomskog napretka, do ubrzanja puta u članstvo u EU? I da ne bude zabune, jedan od retkih dobrih poteza koje je Đukanovićev režim napravio jeste članstvo Crne Gore u NATO-u. Ono, ruku na srce, nije donelo ništa od onoga što je prethodna kleptokratska vlast obećavala, ali je usidrilo Crnu Goru tamo gde pripada i predstavlja jedan od stubova bezbednosti i stabilnosti na Zapadnom Balkanu.

Elem, u priči o proširenju EU, Crna Gora je rešiv deo problema dok su članice Evropske unije nerešiva strana rebusa. Drugim rečima, članstvo u EU ne zavisi od Crne Gore i ispunjavanja kriterijuma, parametara i domaćih zadataka, kao što ne zavisi od mišljenja Evropske komisije i birokrata u Briselu, članstvo u EU zavisi samo i isključivo od država članica, odnosno od njihove dobre ili političke volje. A kako stvari stoje, u barem deset članica, među kojima su najveće, Nemačka i Francuska, uticajna i tvrdoglava Holandija i sve skandinavske države, neće biti ni dobre a još manje političke volje za proširenje u sledećih par decenija.

Šta nam je činiti? U EU nas neće, a drugog puta nemamo. Odgovor je koliko očigledan toliko i jednostavan: pretvorimo sredstvo za ulazak u EU (pregovore) u nacionalni cilj, jer nema ništa od onog što Unija traži od Podgorice a da nije korisno građanima i državi Crnoj Gori. U prevodu, umesto da ispunjavamo uslove u pregovaračkom procesu da bi postali članica Evropske unije, uradimo to da bi Crna Gora bila država po standardima Unije. Ili još bolje: ako neće Crnu Goru u EU, dovedimo EU u Crnu Goru.

Kao što članstvo u NATO-u nije donelo garancije i benefite o kojima se pričalo, tako ni članstvo u EU, ako nije praćeno razvojem pravne i socijalne države, kao i funkcionalne i tržišne ekonomije, ne garantuje da će Crna Gora biti zemlja pravde, blagostanja i otadžbina iz koje ljudi neće odlaziti.

Postavimo pitanje da li je bolje da se bavimo suštinom ili formom, to jest da radimo da Crna Gora bude efektivno pravna država po standardima EU ili da samo formalno ispunjavamo uslove da bismo postali članica Unije, pa da budemo kao Poljska, Hrvatska, Mađarska, Bugarska ili Rumunija? Države iz kojih mladi, sposobni i obrazovani ljudi odlaze a kleropopulističke, revizionističke i ultrakonzervativne snage vladaju ili kolo vode?

Dakle, dragi građani Crne Gore, pazite šta želite, moglo bi i da vam se ostvari!

P.S. Da ne bi bilo zabune, nijedan čitalac ove kolumne nije magarac, ni metaforično ni bukvalno. Što je dozvoljeno Lihtenbergu, nije potpisniku ovih redova.

Tekst je prenet sa portala Vijesti.

Click