Pobeda vukovarske Srbije

Pobedili ste, znamo, ubijanje nenaoružanih ljudi nije greška, nego suština; znamo i to da lažete kada govorite o pravednim bitkama srpskog naroda. Pobedili ste u ime tvorevine kojom gazduju ubice lišene empatije i obzira prema civilizacijskim dostignućima.

Piše: Bojan Tončić. Remarker

Većinski izvikani zlikovci, ritualno ustoličeni u krvavom piru razuzdane gomile. Komandanti i posilni u borbi koja se neće okončati, čak ni ubijanjem ljudi i razaranjem gradova; borba za srpsku stvar je suština, kad se ne borimo, sanjamo državu kakvu hoćemo, mržnja je naša i ne može joj se suditi. Pobeđujete i danas, makar snovima sačuvanim u rezervi, pobeđujete mržnjom kao jedinim identitetom. Pa, znamo se dobro, izgleda da ste uvek pobeđivali. I kad ste ubijali u tuđe ime, i kad ste one druge noćima jurili da ih preodenete u šarene rite što mirišu na smrt. Nema sreće u tome što nismo sa vama.

Izgubljena je, tog 18. novembra 1991. poslednja prilika da građani Srbije, odenuti po poslednjoj, maskirnoj modi, u uniforme različitih paravojski i bande bez komandanta, pokažu malo ljudskosti: “Vukovar je danas razrušen, ali slobodan grad”, obznaniće sa ekrana državne televizije izveštač Miodrag Popov. Nino Brajević, pak, potonji generalni sekretar Udruženja novinara Srbije i visoki državni činovnik, bio je ekskluzivac od koga smo saznali kako su leševi iza zgrade vukovarske bolnice “srpski, uglavnom srpski”, u šta se, zasigurno, lično uverio, jedino se ne zna kako.
Poslednja, dakle, prilika utoliko što nikad nije bilo kasno za prekid ljudskih patnji u sumanutoj ofanzivi rušenja gradskih četvrti i držanja civila u podrumima, pod neprestanom paljbom.

Epopeja u gradu mrtvih

Više od 36.000 pripadnika Jugoslovenske narodne armije i srbijanskih paravojski, te vikend pljačkaša, terorisalo je grad koji su branile dve hiljade vojnika i dobrovoljaca.
Faktografija smrti koja je dolazila iz Srbije počinje 25. avgusta, kada i objedinjeni napad oklopnih jedinica, iz vazduha i sa Dunava na grad. Pre toga, 19. avgusta, građani Beograda istresali su cveće pred tenkove koji su odlazili put Istočne Slavonije, upisujući u kalendar taj datum kao jedan od najsramnijih dana u njegovoj istoriji. Usledila je opsada Vukovara koja je trajala 87 dana – znatno kraće nego ratna propaganda koja se temeljila na tobožnjoj nameri “ustaša da ponove pokolje Srba iz Drugog svetskog rata”.

Cveće ubrano za gusenice

Iako navodna iznudica, ispostaviće se da je Vukovar definitivno pravi poligon za pokaznu vežbu velikosrpskog hegemonizma koji se, od crtanja mapa nove države “svih Srba”, pretvarao u već viđenu demonstraciju moći. U Vukovaru je ostvarena pretnja koja je, tek koji mesec ranije predstavljena kao, rečima Slobodana Miloševića, pravo Srba da ostanu u Jugoslaviji (kad je svi ostali napuste).
Mnogo ranije bilo je jasno da treba zaboraviti sve priče o Slobodanu Miloševiću kao “partijskom aparatčiku”, čoveku koji nije bio nacionalista – nedodirljiv na vrhu zapovedne piramide, bio je gospodar života i smrti, što, naravno, ne abolira visoke oficire za banditski pohod na civile koji su naivno i samoubilački hranili neman koja će pokušati da ih proždere. Bio je kartograf kojem su oficiri poturali skice, vrhovni zapovednik koga nisu interesovali mrtvi, ranjeni, prognani. Video je daleko, sve do današnjih dana kad se njegovi sledbenici šire po institucijama i medijima, po matricama koje je davno ustanovio.

Kontinuitet zla

“Vukovar je 1991. bio punih 87 dana pod opsadom JNA i paravojnih srpskih formacija. Tokom opsade Vukovara počinjen je ratni zločin urbicida i kulturocida – uništeno je istorijsko jezgro grada; Vukovar je postao simbol varvarskog uništavanja gradova u ratu… Ubijeno je više od hiljadu civila, ranjeno je više od 25.000 ljudi, dok je više hiljada bolesnih i ranjenih zarobljenika i zarobljenica prošlo kroz logore u Srbiji. Za zločine urbicida, za osnivanje logora, ubijanje i mučenje hrvatskih zarobljenika/ca u Srbiji još uvek niko nije odgovarao, što ukazuje na kontinuitet nekažnjivosti”, beleže Žene u crnom.
Penzionisani oficir Jugoslovenske narodne armije i pukovnik Vojske Jugoslavije, Veselin Šljivančanin, osuđen je na deset godina zatvora za pomaganje i podržavanje u mučenju hrvatskih zatvorenika na farmi Ovčara. Danas je uporni i istrajni aktivista Srpske napredne stranke, suštinski, personifikacija moralnog sunovrata države i živi dokaz da je sve dozvoljeno, čak i poželjno, heroj. Mučitelj koji je odrobijao svoje – pravi čovek za sve kampanje SNS.

Vukovar je bio simbol zavojevačke agresije, grad koji su branili brojčano slabiji pripadnici Hrvatske vojske, koristeći minimalna sredstva, protivoklopne rakete i automatsko oružje; u to vreme gotovo je izvesno da je žrtvovan kao simbol hrvatskog otpora, ostavljen na nemilost raspomamljenih JNA zapovednika i dobrovoljačkih bandi.

Pobuna dezertera

Srbijom se tada mobilišu mladići za “odbranu zemlje”, pod sloganom ištampanim na pozivima “Otadžbina te zove”. Počinje noćni lov na sve koji nisu hteli da učestvuju u besmislu; gradovima diljem Srbije krstare grupice patriotski raspoloženih boraca za srpsku stvar, otpad i hulje šetaju svoje trenutke slave, pokazuju kako su našli svoje utočište, spremni i da se obračunavaju sa kukavicama i dezerterima.
Gradska, pak, pobuna stiže i u kasarne, u kojima rezervisti otkazuju poslušnost; Vladimir Živković doterao je iz protesta oklopni transporter pred Skupštinu SFRJ. Miroslav Milenković (1951-1991) imao je dilemu koju je tragično okončao – ubio se 20. septembra 1991. na stočnoj pijaci u Šidu, između dva stroja rezervista, onih koji su bili rešeni da krenu put Vukovara i onih koji su ostavili oružje. „Tamo gde može da se bira samo između optužbe za kukavičku izdaju i pohvale za junačko ubijanje, nema mesta za čoveka. To je smisao Miroslavljeve žrtve“, zapisao je pred Predsedništvom Srbije, pod svećama upaljenim za sve žrtve rata Ivan Čolović (Grobnica za Miroslava Milenkovića, knjiga epitafa, grupa nevladinih organizacija, Beograd, 1991; 2002).

Mučitelji i heroji

Kako se, između ostalog, ističe u Dosijeu Fonda za humanitarno pravo “JNA u ratovima u Hrvatskoj i BiH”, artiljerija JNA gotovo potpuno uništava delove grada, koji uoči pada podseća na Staljingrad, po opisu stranih posmatrača. Naselja južno od reke Vuke bila su gotovo sravnjena sa zemljom, pišu autori Dosijea, pozivajući se na iskaze posmatrača, i konstatuju da je gađana bolnica, te da su srušeni dvorac Eltz, Radnički dom, rodna kuća nobelovca Lavoslava Ružičke, Gradski magistrat, Dom umirovljenika, zgrada Županije srijemske, više pravoslavnih i katoličkih crkava i zgrada Suda.

Nenadoknadivi gubici bili su životi Vukovarčana – broj poginulih nije tačno utvrđen, izvesno je da ih je stradalo više stotina, a 14.000 je prognano. Izvesno je i to da je na čelu Prve vojne oblasti bio Života Panić, kasnije načelnik Generalštaba JNA. Operativnom grupom Sever komandovao je general Andrija Biorčević, a jedan od zapovednika bio je pukovnik Mile Mrkšić, osuđen u Hagu na 15 godina robije (gde je i umro 2015. godine u Lisabonu), čiji je podređeni bio hodajući zlikovac Veselin Šljivančanin koji je na robiji sastavio svih deset godina – mučio je ratne zarobljenike, danas pogled na njega muči pristojan svet.

Svedok masakra Nikola Dukić, pripadnik jedinice Teritorijalne odbrane, nacrtao je stravičnu skicu koja se smešta direktno u istoriju, na njoj su raka, traktori sa prikolicama, ljudi na onome što je nazvao grudobranom i pedesetak egzekutora sa Ovčare, toponima ubistva nenaoružanih zarobljenika.
Pravda je samo ubijanje nemoćnih “Konačni epilog suđenja za zločin na Ovčari u ovom i u drugim predmetima pred domaćim pravosuđem je poražavajući: od ukupno 24 optužena, pravnosnažno je osuđeno samo njih 11; dva optužena su preminula, dvojica su dobila status svedoka saradnika, a njih devet je pravnosnažno oslobođeno od optužbi. Za sve ovo vreme porodice žrtava javno su izražavale nezadovoljstvo zbog trajanja i toka suđenja, a mnogi članovi porodica nisu ni doživeli njegovo okončanje.Tako je pravda tek delimično zadovoljena, a nakon 14 godina dugog i iscrpljujućeg procesa nisu ispunjena očekivanja porodica žrtava da znaju punu istinu o stradanju svojih najbližih rođaka i da odgovorni za ta nedela budu adekvatno kažnjeni. Kao paradigmatičan primer suđenja za ratne zločine u Srbiji, predmet Ovčara slikovito prikazuje veoma limitirane domete pravde za žrtve u Srbiji”, konstatovao je prošle godine Fond za humanitarno pravo.

Pobedili ste, znamo, ubijanje nenaoružanih ljudi nije greška, nego suština; znamo i to da lažete kada govorite o pravednim bitkama srpskog naroda. Pobedili ste u ime vukovarske Srbije kojom gazduju ubice lišene empatije, obzira prema civilizacijskim dostignućima. Većinski izvikani zlikovci, ritualno ustoličeni u krvavom piru razuzdane gomile. Komandanti i posilni u borbi koja se neće okončati, čak ni ubijanjem ljudi i razaranjem gradova; borba za srpsku stvar je suština, kad se ne borimo, sanjamo državu kakvu hoćemo, mržnja je naša i ne može joj se suditi. Pobeđujete i danas, makar snovima sačuvanim u rezervi, pobeđujete mržnjom kao jedinim identitetom. Pa, znamo se dobro, izgleda da ste uvek pobeđivali. I kad ste ubijali u tuđe ime, i kad ste one druge noćima jurili da ih preodenete u šarene rite što mirišu na smrt. Nema sreće u tome što nismo sa vama.

Ritam mržnje i trijumf volje

Za osvajanje Vukovara bio je zadužen Novosadski korpus JNA, na čijem je čelu, do pogibije 5. novembra 1991. bio Mladen Bratić. Njemu je Vojska Srbije postavila spomen-ploču u komandnom kompleksu “Dunavska”. “Naša dužnost je da se setimo najhrabrijih, najboljih među nama, onih koji su prihvatili na sebe teret, onih koji su časno izvršavali zadatke, koji se nikada nisu povukli i koji su životima platili slobodu za nas i naš narod. Neka živi sećanje na te heroje”, izgovorio je i pribeležio predsednik Vlade Vojvodine Igor Mirović. Jedan od učesnika u vukovarskoj najezdi.

Ministarstvo spoljnih i evropskih poslova Hrvatske uputilo je prošle nedelje diplomatsku notu Ambasadi Srbije u Zagrebu, kojom je izrazilo najoštriji protest zbog otkrivanja spomen ploče Mladenu Bratiću. U tom aktu ističe se i to da je Republika Srbija „ponovo pozvana da se usmeri na proces suočavanja sa sopstvenom prošlošću i ulogom u ratovima koje je pokrenula u devedesetim godinama prošlog veka“.

A Srbija odgovara, njen predsednik poručuje, da Hrvati preuveličavaju, jer “čovek (Bratić) nije ni proglašen za ratnog zločinca”. Tog čuda. A Hrvati imaju Milu Budaka.
Čemu godišnjice kada se menjaju jedino ritam i snaga mržnje. S ove, istočnije, strane i ove je godine izvesno da Srbija živi očigledni trijumf volje. Istina, malo se primirila u realizaciji, ne čuju se haubice i bacači raketa. Zasad se samo sanjaju.

Članak je prenet sa ove stranice.