Marija Lukić: Promene smo mi

11. April 2021.
Nisam imala percepciju da sam uticala na druge žene, ali onda su mi ljudi govorili da oni veruju da to jeste uticalo, jer ako žena iz male sredine može da osudi političkog moćnika, zašto onda ne bi mogle i druge žene.
large_Lukic
Marija Lukić. Foto: Novosti

Piše: Dejan Kožul

Marija LukićMilena RadulovićDanijela Štajnfeld spadaju među žene koje su istupale u javnosti povodom teme seksualnog zlostavljanja, odnosno silovanja. Na drugoj strani, tu su Milutin Jeličić JutkaMiroslav AleksićBranislav Lečić, niz muškaraca od kojih je prvi osuđen za zlostavljanje, drugi je pred optužnicom, a treći je u fazi istrage zbog optužbi za silovanje. Po svemu sudeći, ima ih još, no pitanje je koliko bi ih bilo da se prvobitno Marija Lukić nije ohrabrila da priča o zlostavljanju koje je doživela kao sekretarica Milutina Jeličića, predsednika Opštine Brus kod Kruševca. Pričali smo o njenim iskustvima, kao i o Fondaciji Marija Lukić koju je nedavno osnovala sa ciljem pomoći žrtvama seksualnog nasilja.

Koliko ima sličnosti u odnosu javnosti prema vašem slučaju i slučajevima koji su dodatno privukli pažnju – onima Milene Radulović i Danijele Štajnfeld?

U svom slučaju, na početku sam se u potpunosti isključila kako ne bih pratila šta se u javnosti priča, piše i kakvi su komentari. U slučaju Milene i Danijele mi ponekad nešto iskoči i, nažalost, neki put nešto i pročitam. I dalje je javnost jednako surova, ako ne i surovija, možda zato što su teža krivična dela bila u pitanju. Ja, hvala bogu, nisam bila silovana pa nisam prolazila kroz takvu surovost javnosti, ali sam imala drugi problem jer je Jeličić bio političar vladajuće stranke pa su svi ti botovi i oni ljudi koji su podržavali tu stranku i koaliciju bili protiv mene i protiv onih žena koje su prijavile zlostavljanje.

A što se tiče odnosa institucija? Vidite li tu sličnosti?

Nadam se da će institucije malo drugačije reagovati. U mom slučaju su se, jer je Jeličić bio u partiji, dosta držale po strani, dosta su pasivno posmatrale šta se dešava i nisu reagovale na vreme na nepojavljivanje Jeličića i nepoštovanje. Kod Aleksića, u Mileninom slučaju, drugačija je situacija jer je on u pritvoru sve vreme, što se sa Jeličićem nije desilo iako je trebao po tri stavke da bude u pritvoru tokom istražnog postupka. A što se Danijelinog slučaja tiče, saslušanje se odvija nešto se brže i nadam se da će biti ažurniji nego u našem slučaju.

Verujete li da je presuda Jeličiću zbog zlostavljanja uticala na promenu percepcije javnosti kad se priča o silovanju ili seksualnom zlostavljanju?

Verujem da jeste jer su žene sad mnogo slobodnije. Seksualno nasilje je tabu tema, ne samo u Brusu koji je mikrozajednica, nego i u Srbiji i na Balkanu. Stvari se jesu promenile, slobodnije se priča o tome. Kad je Milena odlučila da izađe u javnost, prvo je razgovarala sa novinarkom Blica koja je nosila tu našu priču sve vreme. Verujem da je bila podstaknuta njenim pisanjem i svime što se dešavalo tokom istražnog postupka, suđenja i presude. Nisam imala takvu percepciju da sam nešto uticala na druge žene, ali onda su mi ljudi, sa kojima imam neposredan kontakt, govorili da oni to tako vide i da veruju da jeste uticalo i da se nešto promenilo. Ako žena iz male sredine može da osudi političkog moćnika, zašto onda ne bi mogle i druge žene?

Kroz šta prolazi žena kad pokrene čitav proces i kad javno prvi put progovori, i u javnosti i u sudskom procesu?

Prolazi obavezno kroz sekundarnu viktimizaciju i kroz stigmatizaciju na različitim nivoima, to je gotovo neminovno. Ne znam kako bih reagovala da je drugačiji bio odnos institucija, da sam imala više poverenja u njih i da su druge žene imale više poverenja. Od samog starta, kad sam prvo ja prijavila, pa još šest žena, dobijala sam ozbiljne pretnje. Kad sam to rekla policiji i zatražila policijsku zaštitu, rekli su mi da ne mogu da mi je obezbede, ali da budem uverena da mi se ništa neće desiti. Naravno da nisam mogla da budem mirna. Nakon nedelju dana od prijavljivanja bila sam svesna da moram da se obratim javnosti i tek tad sam progovorila o svemu. Naravno da sam, čim sam sve prijavila, sutradan dobila otkaz. Ne mogu da kažem da mi je to teško palo jer se nikako ne bih vraćala i ne bih nastavila onde da radim, ali sve žene koje su javno izašle, njih šest, odselile su se iz Brusa. To dovoljno govori o sredini u kojoj živimo, kako društvo to vidi i sa čime su se suočavale. Nismo svi istih karaktera, nismo svi istog senzibiliteta. Neko može da podnese više, neko manje. Meni je u jednom momentu bilo jako teško i kofer mi je stajao pored vrata. Čekala sam samo da ga spakujem. Imala sam krizu oko dva meseca. Nisam više mogla da podnesem ni ljude ni situaciju u kojoj se ništa ne dešava i čekala sam da odem odavde. Ne samo iz Brusa, već iz zemlje. Ne mogu da kažem da sam bila razočarana toliko u Jeličićeve postupke. On se branio. Ne snosiš nikakvu krivičnu odgovornost ako lažeš. To je maksimalno koristio na sudu, ali razočarale su me institucije koje se ponašaju tako da to ne sankcionišu, ne staju na stranu žrtve i ne reaguju na kršenje Ustava i Zakona o krivičnom postupku, već stimulišu nasilnika da se tako ponaša. A ni na kakav način ne stimulišu žrtvu da prijavi nasilje bilo koje vrste, čak ni seksualno.

Koliko je u svemu pomogla konstantna podrška koju ste imali?

Mnogo mi je pomogla. Nisam ni znala da može da pomogne da se osećam bezbednije i samouverenije. Stvarno je jezivo to sa čime se žene sreću pri samoj prijavi, a išla sam prijaviti sama. Kasnije, kako su počela suđenja, prvo u Brusu, računala sam da nema potrebe da bilo ko dolazi jer mi ćemo da budemo na sudu, on će reći šta ima, ja ću reći šta ima. Onda je krenuo da dovodi svoju hordu ljudi na suđenja i ne mogu da kažem da sam se osećala ružno. Gledala sam kako to izgleda onima kojima sam ja važna, mojoj porodici koja je mogla iz medija i sa društvenih mreža da vidi kako to izgleda i njima je to bilo bitnije nego meni. Ja sam imala cilj, želela sam da on bude osuđen, a da ne gledam i ne slušam šta oni govore, i nekako sam prolazila kroz taj špalir. Onda je to uticalo i na javnost. Niko nije inicirao da bilo ko dolazi na suđenja, već se sama javnost organizovala. I to je važno, ta solidarnost, koje gotovo da nema. Žena lakše prolazi kroz sam sudski postupak, kroz stigmatizaciju, ako ima empatije i solidarnosti drugih žena. Mnogo mi je bilo lakše kad god sam videla sve njih. Kad je suđenje završeno, nisam mogla sebično da se okrenem i kažem da sam ja svoje završila, a vi ostale ćete da se snađete, institucije će to da urade. Mi svi čekamo neke promene, a promene smo mi. Trebale bismo same nešto da promenimo. Iz tog razloga sam došla na ideju da osnujem fondaciju.

Fondacija je usmerena na žrtve iz unutrašnjosti i ne samo na žene, već na sve osetljive grupe koje doživljavaju seksualno nasilje?

Činjenica je da su žene u unutrašnjosti u mnogo goroj poziciji nego žene u Beogradu. U Beogradu ima više organizacija i onde su žene možda otvorenije i imaju drugačiji odnos prema svemu. U malim sredinama, u unutrašnjosti, to je mnogo gore. Izraženija je stigmatizacija, jače je osuđivanje okoline i sekundarna viktimizacija kroz koju žene prolaze. Iz tog razloga sam odlučila da to bude u Brusu.

Šta se promenilo od dana kad ste podneli prijavu protiv Jeličića?

Žene više ne ćute i tek neće ćutati. Biće mnogo glasnije nego što su bile. Nadam se, verujem i znam da će to inicirati neke druge stvari, kao što je iniciralo i u mom slučaju. Ovde moraju da se dese sistemske promene, a ne samo da nam govore da budemo hrabre, a da će institucije reagovati. Verujem da će institucije drugačije reagovati kad se bude više pričalo i da će seksualno nasilje biti kažnjavano.

Tekst je prenet sa portala Novosti.

Share