Dve države, dve epidemije

Piše: Dragan Jurak, Novosti

Radina Vučetić hrvatskoj je publici poznata po knjizi “Koka-kola socijalizam” (2012). Redovna je profesorka Filozofskog fakultetu u Beogradu i autorka kod nas manje poznatih studija o raznim aspektima istorije Pokojnice, naziv za SFRJ sarajevskog pesnika Marka Vešovića.

Iz njene bibliografije navodim ono što bi publiku u Hrvatskoj moglo zanimati: “Vreme kad je narod govorio” (2001). Sa Aljošom Mimicom izabrala je i uredila pisma čitatelja dnevnom listu Politika, ozloglašenoj huškačkoj rubrici “Odjeci i reagovanja”, kojom je od jula 1988. do sredine marta 1991. Srbija pripremana za raspad i ratove u Jugoslaviji.

Preporučujem i izvrsnu knjigu Milenka Vučetića, Radininog oca, “Vlasi” (1989), o i sada vrlo akutnom kosovskom problemu. Može se naći na Njuškalu za male novce. Knjiga je komplementarna publikaciji “Vreme kad je narod govorio”. Vučetić prati “događanje naroda” na Kosovu. Znakovito je da je ova knjiga objavljena u Zagrebu, kao i knjiga Branka Horvata “Kosovsko pitanje” (1988), za koju je bilo skoro nemoguće pronaći recenzenta u Srbiji. Herojski je volontirao beogradski sociolog Božo Jakšić.

Druga zanimljiva autoričina knjiga je “Monopol na istinu: partija, kultura i cenzura u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka” (2016), u kojoj ona temeljem arhivskog materijala pokazuje da je u vreme tzv. liberalizma, ere Nikezić i Perović, u Srbiji bilo više zabrana nego kad je stil vladanja bio kopija staljinizma pod Đilasovim Agitpropom. Takvi su naši liberali.

Vratimo se Radini Vučetić, varioli i Kosovu. Rođena je 13. aprila 1972, za vreme epidemije variola vera, a njen se okrugli rođendan poklopio s pandemijom Kovida-19. Zatvorena u četiri zida, ili ograničene slobode kretanja, milom ili silom Vučićeve kaznene ekspedicije, posvetila se epidemiji variole. Živela je i pisala virus, osim što nije bila zaražena. Rezultat je knjiga “Nevidljivi neprijatelj. Variola vera 1972” (2022). Knjiga se čita kao detektivski roman, zato je zanimljiva i za čitatelje van struke.

Vučetić je morala krenuti na njoj stran teren medicinske ekspertize, preorati masu arhivskih izvora, obiman fond strane teorijske i istorijske literature o epidemijama i pandemijama iz prošlosti. Pričala je sa akterima borbe protiv variole, koji su doživeli i Kovid-19, ali su bili skrajnuti u korist Vučićevih perjanica. Time se povlači razlika između reakcije na variolu i kovid: jedna još relativno uređena, mada na početku zbunjena država, koja luta dok ne nađe pravac, i jedan razbucan feud, sa dvorskom svitom, uključiv dvorske lude, radi sve što ide u korist dolazećim parlamentarnim izborima 2020. godine. U knjizi se paralelno prate zbivanja na političkoj sceni Jugoslavije 1960-ih i dalje, na rubu ponora dok sve izgleda normalno. Naravno, to je učitavanje naknadne pameti. Ali mi imamo privilegiju da o stvari sudimo iz perspektive doživljene prošlosti.

Variola je bila iskorenjena u Evropi i Jugoslaviji, retki slučajevi u Evropu su bili “uvezeni” iz Azije i Afrike: 1972. prvi put u Jugoslaviju. Virus je tad uneo hodočasnik sa Kosova, Albanac, koji je išao na Ćabu. Za putovanja na potencijalna žarišta variole postojala je državna regulativa oko “verskog turizma” u organizaciji Islamske verske zajednice na sveta mesta na Bliskom istoku. Propisi su nalagali putovanje avionom, u pratnji lekara i uz vakcinaciju protiv variole. Od 1950-ih broj hodočasnika raste, i broj firmi koje nude jeftiniji prevoz autobusima. Glad za profitom već ide tako daleko da se hadžije vrbuju, a prevoznici jagme oko njih. Nadzor nad hadžilukom popušta. U tome učestvuju, uz “divlje”, i ugledne firme poput beogradskog Putnika, zagrebačkog Generalturista, Kvarner ekspresa iz Opatije, itd. Ibrahim Hoti je putovao Transkopom iz Bitolja.

Autorka prati put virusa od dana ulaska bitoljskog autobusa u Jugoslaviju kod Krive Palanke, koji je pre toga prokrstario Irak, Siriju, Saudijsku Arabiju, Tursku i Bugarsku. Nakon identifikacije nosioca, trebalo je ući u trag svima sa kojima je Hoti bio u kontaktu na Kosovu i Metohiji. U Đakovici zaraženi Latif Mumdžić nosi neprepoznatu bolest sa sobom preko Novog Pazara, Čačka do Beograda i usput širi krug zaraženih sa smrtnim ishodom. Konačan bilans obolelih je ukupno 175 na 25 žarišta, umrlih 35, mahom nevakcinisanih: među njima i dve medicinske sestre! Jedna je bila trudna.

Masovna vakcinacija je počela kad je već bilo 149 zaraženih, skoro mesec dana od unošenja virusa u Jugoslaviju. Uspavana struka mahom nije prepoznala variolu. Činjenicu da je početno žarište bilo na Kosovu i da je “krivac” bio Albanac štampa je nemilice koristila i nesumnjivo doprinosila nacionalnim tenzijama na Kosovu i akumulaciji negativnih osećanja, jačanju predrasuda prema Albancima, koje je variola samo pojačala, te islamu, raspirivanju nacionalne i verske mržnje, u čemu je prednjačio srbijanski i hrvatski tisak. Pametnije bi bilo da je pažnja skrenuta na nemar pograničnog osoblja.

U knjizi se ističe uticaj decentralizacije države počev od polovine 1960-ih i na odnos prema epidemiji. U doslovnom smislu došlo je i do zatvaranja unutrašnjih “granica”, pa je bilo lakše putovati u inostranstvo. Epidemija je pokazala učinke decentralizacije u skoro svemu vezanom za variolu: organizaciji karantina, manjku koordinacije, finansiranju, čak i politici vakcinisanja. Jedino je informisanje ostalo centralizovano i preko Tanjuga. Početno prikrivanje stanja je naišlo na kritiku struke kao kontraproduktivno, pa je izveštavanje dalje bilo korektno.

I javašluk je činio svoje. Štabovi za odbanu od zaraznih bolesti nisu bili formirani, uputstva nisu bila poštovana. Uljuljkana situacija rutine u svakom pogledu: ništa nas ne može iznenaditi. Neprijatelj je izvana. Zbilja je bio izvana, ali ne taj. Uprkos propisima usaglašenim sa standardima Svetske zdravstvene organizacije, puno je toga ostalo mrtvo slovo na papiru: obavezna vakcinacija nije striktno provođena, nije bilo vežbanja sa simulacijom epidemije, zalihe vakcina su bile tanke ili im je isticao rok trajanja, a republički egoizmi i međusobna optuživanja ispoljili su se i u podeli vakcina i lekova. Svako je mislio na svoje. Za utjehu: slično je bilo u EU-u u eksploziji kovida. Ipak je nedostajuće doze vakcine dala međunarodna zajednica, ali su troškovi čitave operacije postali kost gloženja među republikama. Najveći gubitnik bilo je Kosovo. U zemlji gde su federalni organi gubili važnost, svi su gledali u federaciju za nadoknadu štete, često sa nerealno naduvanim računima. Solidarnost/zajedništvo je postalo prazna ljuska.

Autorka detaljno opisuje sve faze u razvoju epidemije i korake koje su različiti nivoi vlasti preduzimali u borbi protiv nje. Bila je to i borba između politike i medicinske struke, koja se ipak uspravila i uzela stvar u svoje ruke. Odnosno, politika se privremeno povukla. Istinski heroji su postali medicinski radnici, rizikujući svoje živote.

Važan okidač za početak vakcinacije celog stanovništva SFRJ bila je Slovenija. Dok su prioriteti bili na jugu zemlje, mimo dogovora sa ostalim članovima federacije i sa deklarisanom namerom da se koordiniše sa Hrvatskom, preduhitrila je ostale odlukom da, iako nije imala nijednog obolelog, vakciniše svoje stanovništvo. Vakcinacija cele Jugoslavije je tako bila iznuđena. Efikasno je izvedena u kratkom roku. Narod svih uzrasta zavrtao je rukav bez roptanja, a avangarda sadašnjeg antivakserskog pokreta u začetku, postojala je među najobrazovanijim slojem stanovništva, gde su, nažalost, prednjačili medicinari.

Gde si bio – nigde. Što si radio – ništa.

Tekst je prenet sa portala Novosti.