Poštovani, sajt je u fazi razvoja. Mogući su problemi u prikazu.

Kako su izdajnici postali autošovinisti

October 22, 2019
Uterivanje pojma autošovinizma u javni govor ima višestruku namenu. Ono daje negativan prizvuk protivljenju nacionalnom kiču koji zamišlja patriotizam kao najbanalniji spisak nacionalnih stereotipa. Tera kritičare šovinizma da se pravdaju i dokazuju pravovernost. Omogućava fašistima da imaju šta da vam uzvrate kad ih nazovete pravim imenom. Na koncu, njegova ultimativna svrha je da unapred označi one sa kojima se nema šta pričati, i kojima samo treba u lice vrištati njihovu nalepnicu dok ne odustanu od razgovora.
autosovinisticki-racunar.jpg
Ilustracija sa portala Remarker

Piše Dario Hajrić

Nemoj misliti da si nešto. Nemoj misliti da si isti kao mi. Nemoj misliti da si pametniji od nas. Nemoj si umišljati da si bolji od nas. Nemoj misliti da znaš više od nas. Nemoj misliti da si veći od nas. Nemoj misliti da ti išta vrijediš. Nemoj nas ismijavati. Nemoj misliti da itko mari za tebe. Nemoj misliti da nas ti ičemu možeš naučiti. Ne misliš valjda kako mi ne znamo sve o tebi. Aksel Sandemose: „Zakon iz Jantea“ – Prema prevodu Bekima Sejranovića u „Dnevniku jednog nomada“. Booka, 2017.

Reč „autošovinizam“ počela je da se kao loš zadah provlači našom javnošću od 2006. Kao blaziran način da nekoga nazovete izdajnikom, novi pojam je relativno brzo pustio koren među salonskom desnicom i neuspešnim književnicima, ostajući da živi tamo sve do danas. U poslednje vreme počela je da je rabi i zanimljiva paleta likova, od brigade konjokradica pod imenom „Srbska čast“, preko tzv. Balternative i sveže vaskrslog Saše Radulovića pa do novih usvojitelja Baka Praseta.

Iako ima prizvuk naučnog pojma, autošovinizam je zapravo neologizam domaće proizvodnje. Iako postoje pojmovi čije se značenje delimično preklapa, u stranim jezicima ova reč ne postoji. Šta bi ona uopšte trebalo da znači?

Autošovinizam je oksimoron koji bi trebalo da označava mržnju prema sopstvenom narodu ili naciji. Autošovinista je idealan neprijatelj desnice: sveprisutan, podmukao unutrašnji neprijatelj koji prezire sve Naše i voli sve Njihovo, a povrh svega zapravo ne postoji pa čak i junaci poput Miše Vacića mogu da mu se suprotstave. Sam pojam zamišljen je kao kontrapunkt šovinizmu, jer uzusi malograđanštine nalažu da istina uvek leži između dva ekstrema. Ako je šovinizam jedan ekstrem, potrebno je samo proizvesti drugi i ljudi će nagonski pokušavati da svoje stavove uglave u bezbednu zavetrinu između njih. Šovenima, naime, nije neophodno da se svi potpuno slažu sa njima: dovoljno je da nemaju ništa eksplicitno protiv njih. Iz te potrebe konstruisan je autošovinizam kao njihov odraz u ogledalu. Međutim, ako rasklopimo oba pojma, videćemo da je reč o veštačkoj jednakosti.

Ukoliko ih pitate, većina ljudi na ovom podneblju reći će vam da je šovinista „onaj koji mrzi druge narode“. Međutim, to je ozbiljno pojednostavljena verzija koja izobličava originalno značenje na koje ukazuju sociološke i politikološke definicije. Šovinizam je zapravo „osećaj ili svest o nadmoćnosti pripadnika stvarnih ili tobožnjih grupa, kolektiva ili zajednica“, „iracionalno verovanje u sopstvenu superiornost i dominaciju“, ali i „oblik ekstremnog patriotizma i nacionalizma“. Mada naoko suptilna, razlika u odnosu na laičku definiciju ima ozbiljne posledice: mržnja je tu samo derivat, posledica bizarne zablude o sopstvenoj premoći. Lako ju je detektovati i osuditi. Onaj neuhvatljiviji deo šovinizma leži u ideji o legitimnosti i prirodnoj nadmoći jedne grupe u odnosu na drugu u zavisnosti od toga kome pripadamo. Ta brzo kvarljiva roba se lako prepakuje u nacionalizme i patriotizme, razvodnjava u kulturne specifičnosti i „mentalitete“.

Kada ga jednom usvojimo, takav obrazac mišljenja navodi nas da konstantno sortiramo ljude i mislimo o njima u kategorijama. Pojedinac nije bitan, bitno je jedino šta je pojedinac. Bitna je njegova kategorija, fioka u koju ga stavljamo.

Upravo tu leži podvala pojma autošovinizma: iako bi u teoriji trebalo da je isto što i šovinizam, samo okrenuto ka sopstvenom narodu ili naciji, praktični primeri na kojima pokušavaju da nam ga demonstriraju uopšte ne funkcionišu tako.

Svi ti bezbrojni autošovinisti koji potuljeno mrze naš narod nekako nikad ne iskazuju svoju mržnju na svojoj komšinici, konobaru ili sopstvenoj deci. Nema autošovinista koji patološki mrze, recimo, Dudu Ivkovića iako bi po definiciji morali, zato što pripadaju istoj naciji kojoj i on. Dok šoveni poput Šešelja ne zabušavaju i ne biraju, domaći izdajnici deluju zabrinjavajuće selektivno.

Reč je o elementarnoj logici: ako je kriterijum za mržnju etnicitet, onda nema izuzetaka. Ako je, međutim, većina ljudi koja bi trebalo da pripada nekoj kategoriji zapravo izuzetak od pravila, onda kriterijum ne valja.

Postoji li onda taj autošovinizam? Šta je on zapravo?

Reč je o šibicarskom podmetanju pogrdne zamene za reč „antišovinizam“ (a u širem smislu i za antifašizam). Dok antišovinizam ima pozitivan prizvuk, autošovinizam je bedasto zamaskiran sinonim za izdajnika. Pošto reč „izdajnik“ vonja na zapišane nogavice RTS-ovog Dnevnika iz devedesetih, potrebna je manje otrcana etiketa za označavanje domaćih neprijatelja. Srećom, uvek se nađe hulja spremnih da sašiju novu.

Doslovno je dovoljno da zamenite jednu reč, i najednom postaje jasno zašto neko ima potrebu da kritikuje ekskluzivne distributere srpstva ali mu ni najmanje ne smetaju svi ostali Srbi. Nema logike u tome da zlokobnim autošovinistima smetaju pseudopatriotske organizacije koje u sopstvenoj režiji otimaju konja ili tuže Branislava Trifunovića zbog uloge u predstavi, a da im ne smetaju udruženja kao što je „NURDOR“. Međutim, ako nisu u pitanju ljudi koji bezrazložno patološki mrze svoju naciju nego oni kojima se prosto do povraćanja gadi da svaki škart koji na sebe stavi zastavu misli da ima pravo da ide naokolo i svima proverava nivo patriotizma u čakširama, to odjednom ima mnogo više smisla, zar ne?

Uterivanje pojma autošovinizma u javni govor ima višestruku namenu. Ono daje negativan prizvuk protivljenju nacionalnom kiču koji zamišlja patriotizam kao najbanalniji spisak nacionalnih stereotipa. Tera kritičare šovinizma da se pravdaju i dokazuju pravovernost. Omogućava fašistima da imaju šta da vam uzvrate kad ih nazovete pravim imenom. Na koncu, njegova ultimativna svrha je da unapred označi one sa kojima se nema šta pričati, i kojima samo treba u lice vrištati njihovu nalepnicu dok ne odustanu od razgovora.

Ne zaboravimo: šovinisti znaju da su jedine rasprave u kojima mogu da pobede one u kojima im izbliza vidite očnjake.


Članak je prenet sa ove stranice.

Članak je prenet sa ove stranice.