Rastislav Dinić – Šest miliona gnevnih ljudi

Autor: Rastislav Dinić, Izvor: Peščanik

Kao predavač na departmanu za filozofiju, već godinama unazad prikazujem studentima i studentkinjama film 12 gnevnih ljudi. Zašto baš taj film od svih filmova na svetu? (Jedna od upornih primedbi koje dobijam kao deo studentskog feedbacka jeste da ima puno „filozofičnijih“ filmova.) Odgovor bi ukratko mogao da bude sledeći: ovaj film jako dobro ilustruje činjenicu da je razmišljanje kolektivni i demokratski proces. Do najboljih argumenata ne dolazimo introspekcijom, nego kroz aktivni dijalog sa drugima, i to zna svaki tim koji je ikad prošao kroz „brejnstorming“ sesiju, kao i svaki akademac koji je ikada učestvovao na konferenciji.

Ovaj demokratski pristup razmišljanju, međutim, mora da se izbori sa uvreženom mitskom slikom mislioca kao usamljenog genija blagoslovenog božanskom inspiracijom. Jedan od razloga zašto studentima prikazujem film, umesto da im sve ovo samo ispričam, jeste u tome što razbijanje ove mitske slike zahteva nešto više od pukih argumenata – plastičnu ilustraciju, ili ako hoćete, jednu drugačiju, ali takođe na svoj način privlačnu i romantičnu sliku.

Upravo takvu sliku vidimo u filmu 12 gnevnih ljudi, gde 12 običnih ljudi (doduše, ne i žena), članova porote, različitog klasnog i etničkog porekla, veroispovesti, profesije i obrazovanja, odlučuju o presudi u jednom teškom, i rasnim predrasudama obojenom, slučaju. Dečaku latinoameričkog porekla se sudi za ubistvo oca nožem, i to ne bilo kakvim nožem nego „skakavcem“, kakve koriste bande u getu u kojem živi dečakova porodica. Na prvi pogled, sve je jasno, i dečak je samo još jedan od „njih“, besnih latino tinejdžera, uključenih u bande i spremnih na sve. Dakle – kriv je. Inicijalno, 11 od 12 porotnika se slaže sa ovom presudom, samo da bi u narednih sat i po filma, kroz ponekad i burnu diskusiju i razmenu argumenata, jedan po jedan menjali mišljenje, da bi na kraju došli do jednoglasne oslobađajuće presude.

U procesu racionalne deliberacije (neka čitateljka ne zameri na tehničkom žargonu) prikazanom u filmu, članovi porote koriste svoje različite društvene pozicije, informacije i uglove gledanje na stvarnost, kao resurse za dolaženje do boljih i tačnijih objašnjenja. Tako će stariji članovi porote primetiti nešto što mlađima promiče, oni iz radničke klase nešto što promiče onima iz srednje, i tako dalje. U jednom od ključnih momenata, porotnik broj 5, i sam Latinoamerikanac odrastao u getu, objasniće ostalim kolegama nešto što niko od njih nije znao, a što on zna upravo zahvaljujući svom poreklu: kako se koristi „skakavac“. Jednom kada ovo svima postane jasno, postaće jasno i da je ključni dokaz protiv optuženog mladića na mnogo klimavijim nogama nego što im se to isprva činilo.

Nije slučajno da ovaj, možda i ključni, dokaz u filmu iznosi upravo pripadnik diskriminisane manjine kojoj pripada i sam optuženi. 12 gnevnih ljudi je u velikoj meri i film o rasnim i klasnim predrasudama i načinima na koji proces demokratske deliberacije može da izađe na kraj sa njima. Nekoliko porotnika u filmu i sami u većoj ili manjoj meri gaje ovakve predrasude, ali one tokom razgovora bivaju obesnažene i na kraju odbačene, jer oni koji ih iznose nisu u stanju da za njih ponude racionalna opravdanja. Upravo ovako bi trebalo da izgleda demokratska deliberacija: da testira naša verovanja, ubeđenja i stavove, i utvrdi da li su oni racionalno odbranjivi, ili su naprosto izraz iracionalnih predrasuda i predubeđenja.

U praksi, međutim, dešava se da deliberacija vodi ne razbijanju, nego pojačavanju predrasuda. Ovaj fenomen, poznat kao grupna polarizacija, nastupa kada svi učesnici u raspravi, ili bar velika većina njih, dele neku predrasudu, i jedni druge podstiču i utvrđuju u njoj. Iako svi volimo da mislimo o sebi kao o hrabrim kritičkim misliocima, koji bi bili spremni da dovedu u pitanje svaki većinski stav, u praksi se svi u manjoj ili većoj meri prilagođavamo drugima i formiramo sopstvene stavove oslanjajući se na mišljenja drugih.

Kako bi izgledalo odlučivanje porote iz filma „12 gnevnih ljudi“, da u njoj nije sedeo i porotnik broj 5? Možemo samo da nagađamo, ali ima razloga za pretpostavku da bi bez znanja koje je zbog svog specifičnog životnog iskustva posedovao ovaj porotnika, drugi porotnici ostali bez ključnih informacija koje su im pomogle da dođu do ispravne presude. Možda još važnije od toga: bez prilike da se suoče sa sopstvenim predrasudama prema siromašnim Latinoamerikancima, ostali porotnici ne bi ni bili u prilici da shvate u kojoj meri je njihovo odlučivanje obojeno ovom iracionalnom predrasudom, a moguće je i da bi se ta zajednička predrasuda samo dodatno potvrdila, a osuđujuća presuda na kraju bila donesena sa još većom sigurnošću. Zato je važno da grupe koje učestvuju u deliberaciji budu što raznolikije i što inkluzivnije.

U javnoj sferi savremenih liberalnih demokratija, predrasude teško opstaju upravo zato što su izložene stalnom preispitivanju, ili ako hoćete, stalnoj, iako nesavršenoj, demokratskoj deliberaciji. Da bi predrasude opstale, grupa koja ih gaji mora da se skoro potpuno izoluje od šire javnosti i zatvori u samu sebe, tako da svoje članove stalno drži u stanju povišene borbene gotovosti i međusobnog utvrđivanja u predrasudama. Ovako se održavaju ekstremističke grupe koje gaje rasističke i dogmatske stavove različitih vrsta. Svaka informacija koja preti da dovede u pitanje dogmu, naročitu onu zasnovanu na iracionalnoj predrasudi, mora unapred da se obezvredi i proglasi jeretičkom ili neprijateljskom propagandom. Na sličan način funkcionišu i autoritarni režimi poput onog Vučićevog: unapred demonizujući ličnosti, organizacije, institucije i medije koji mogu da dovedu u pitanje zvanične istine. Zato javna sfera Srbije ne liči na javnu sferu demokratskih država, već je zatrpana gomilom potpuno ludačkih priča i teorija zavere, a pre svega kampanjama blaćenja i progona svih onih koji se usuđuju da se ne slože sa zvaničnom istinom.

***

Mnogi studenti i studentkinje kojima sam prikazivao 12 gnevnih ljudi danas su aktivni na blokadama i volim da verujem da je iskustvo gledanja ovog filma i razgovora o njemu, bar malo doprinelo njihovoj spremnosti da učestvuju u studentskim plenumima (mada je verovatnije da bi i bez toga bili sasvim spremni i sposobni za ovaj izazov). Plenumi, koji predstavljaju organizacionu osnovu studentskih protesta, u velikoj meri se zasnivaju upravo na ideji demokratske deliberacije kakva je u široj javnosti onemogućena jezivom režimskom propagandom i zagušena namerno proizvedenim šumom. Kao takvi, plenumi su za kratko vreme uspeli u onome u čemu šira javnost nije uspela već godinama: da obesnaže, pa čak i potpuno sruše neke predrasude koje je režim svesno podgrevao kako bi sprečio stvaranje antirežimskog fronta. Najvažnije predrasude ove vrste jesu one međuetničke, čiji smo definitivni pad videli u Novom Pazaru, ali isto tako i one ideološke čije je prevazilaženje omogućilo da se studenti vrlo različitih ideoloških uverenja na plenumima svakodnevno dogovaraju i pronalaze konstruktivna rešenja za izazove sa kojima se susreću. Ovo je impresivan uspeh deliberativne demokratije kao racionalne, argumentovane diskusije o važnim problemima zajednice. Rezultati su okrepljujući i nadahnjujući: prisustvujemo zaceljivanju zajednice kroz razgovor i zajedničko delanje. Nije ni čudo da nam pred ovim prizorom spontano polaze suze. U pitanju je fenomen i sam dostojan filma. Nadajmo se da će ga jednom neko i snimiti.

Međutim, studentski pokret nije u svim aspektima bio jednako uspešan u prevazilaženju predrasuda kroz racionalnu i argumentovanu diskusiju. Jedan istaknuti i svima očigledan neuspeh jeste odnos prema opoziciji i opozicionim partijama koji ovih dana kulminira zabranom da se ljudi aktivni u opozicionim partijama, ili kako se na drugom mestu kaže, opozicioni funkcioneri, nađu na studentskoj listi za koju se istovremeno traži bezuslovna podrška od tih istih opozicionih partija.¹

Tvrdim da ovaj otpor nije racionalan i da se za njega ne može naći racionalno i argumentovano opravdanje. On je, kako sam to već pisao na drugim mestima, zasnovan na iracionalnoj predrasudi stvorenoj trinaestogodišnjim delovanjem režimske antiopozicione propagande, kojom su sami pojmovi „opozicija“, „partija“, pa i „politika“ trajno stigmatizovani tako da kod ljudi proizvode osećaj gađenja i potrebu za distanciranjem. Drugde sam već detaljno pisao na osnovu čega to tvrdim, a sada ću dodati samo još jedan relativno svež primer. Studentski protest je pre samo nekoliko dana bez problema ušao u otvorenu i javnu saradnju sa tzv. reprezentativnim sindikatima, koji su izloženi mnogo opravdanijim i utemljenijim kritikama nego opozicione stranke, a neki među njima su i u neskrivenoj saradnji sa kriminalnim režimom Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. Nije bio problem ni da se lideri ovih sindikata nađu na studentskoj bini i sa nje poruče da „damo šansu novoj vladi“. Međutim, svaki javni kontakt sa opozicijom, koja sve vreme aktivno podržava studentske proteste i na različitim nivoima već stavlja studentima na raspolaganje svoje resurse, zabranjen je i nedopustiv. Ova zabrana se sprovodi vrlo revnosno i opozicionim glasovima je skoro potpuno nemoguće da uđu u dijalog ne samo sa studentskim plenumima, nego čak ni sa studentskim predstavnicima na javnim debatama ili u televizijskim emisijama.

Upravo ovaj tabuizacija svake komunikacije sa opozicijom i objašnjava kako je bilo moguće da demokratska deliberacija, koja je tako dobro funkcionisala u slučaju etničkih i ideoloških predrasuda, tako ozbiljno zakaže u slučaju opozicionih partija. U slučaju etničkih i ideoloških predrasuda učesnici plenuma su bili svakodnevno suočeni sa kolegama i koleginicama, osobama sa kojima dele svakodnevne muke i izazove, različite verske, etničke ili ideološke pripadnosti. U takvim okolnostima, predrasude, ukoliko su i na samom početku i bile naročito jake, brzo su se „rastvarale“ u argumentovanoj raspravi i zajedničkom odlučivanju. Međutim, u slučaju pripadnosti opozicionim partijama bilo je drugačije: već relativno jaka predrasuda prema političkim partijama, na plenumima je samo dodatno ojačana kroz grupnu polarizaciju. Dok su druge predrasude slabile, ova je jačala. Naravno, među studentima ima i onih koji su politički aktivni, ali kao što znamo, oni su zbog toga bili u startu izopšteni ili ograničeni u učestvovanju u različitim studentskim telima, ili naprosto nisu mogli o tome otvoreno da govore.

Drugim rečima, do argumentovanog suočavanja sa ovom predrasudom nikada zapravo nije ni došlo. Ona je prihvaćena kao deo zdravog razuma naprednjačke Srbije u kojoj je politika „bljak“, a zatim amplifikovana kroz ponavljanje, klimanje glavom i razgovor sa istomišljenicima. Kao u već čuvenoj „sobi odjeka“, studenti su jedni drugima upućivali poruku „politika je bljak“, i nazad dobijali umirujući odjek sopstvenog glasa – „politika je bljak“.

Mediji, čiji bi posao trebalo da suoče javne ličnosti sa pitanjima javnosti, pa u tom procesu omoguće i javnu deliberaciju, zahtevajući racionalna opravdanja za različite stavove, u ovom slučaju su zatajili. Režimski mediji, čiji se uticaj na antirežimsku javnost neopravdano potcenjuje, pandurski su bdeli nad svakim potencijalnim kontaktom između studenata i omrznute opozicije, jedva čekajući da ove prve, argumentovano ili ne, optuže da su samo ispostava ovih potonjih. Na ovaj način, stigmatizacija opozicije je svakodnevno podgrevana i pojačavana. S druge strane, antirežimski mediji tretirali su predstavnike studenata sa strahopoštovanjem sa kakvim tretiraju malo koga – retko su im upućivana kritička pitanja, ili preispitivani njihovi stavovi. Predstavnici studenata o svojim stavovima nisu razgovarali, oni su nam svoje stavove saopštavali.²

Dejan Ilić i Sofija Mandić su već adresirali neke probleme sa ovakvim nastupom (za koji su studenti verovatno i najmanje odgovorni) – prvo, kako piše Ilić, zajednička akcija vredna tog imena zahteva dvosmernu komunikaciju, a ne samo komandovanje i sledbeništvo. Drugo, kako piše Mandić, kada se studentski pokret odlučio da uđe u arenu izborne politike, izložio se zahtevima da svoj legitimitet zasnuje na konsultacijama sa svima onima koje pretenduje da predstavlja – a to više nisu samo studenti, nego cela antirežimska javnost. Obe primedbe su sasvim na mestu, ali bi njima trebalo dodati još jednu, epistemičku: odluke koje se donose bez učešća nekih relevantnih glasova i uglova gledanja, biće naprosto pogrešne odluke, a u trenutku kada je društvo (počev od samog univerziteta pa nadalje) pod ozbiljnim pritiskom režima, pogrešne odluke su luksuz koji sebi ne smemo da dopustimo. Nije dakle stvar u tome da je izopštavanje opozicionih partija iz dogovora o daljem pravcu delanja nepravično prema opozicionim aktivistima (mada je i to donekle tačno, ali manje bitno), nego o tome da ovim izopštavanjem rizikujemo da donesemo pogrešne odluke čiju će cenu plaćati svi građani Srbije.

Na koji način izopštavanje opozicije može da ima loš uticaj po kolektivno odlučivanje o strategiji borbe protiv kriminalnog režima? Pre svega, baš kao u filmu 12 gnevnih ljudi, svako može da doprinese ovoj diskusiji upravo svojim posebnim uglom gledanja na stvarnost i posebnim položajem u kojem se nalazi. Konstruktivnim ukrštanjem različitih iskustava dolazimo do najboljih rešenja. Izostaviti bilo koga iz procesa donošenja odluka, znači učiniti proces manje sposobnim da dođe do najboljeg rešenja.

Povrh toga, baš kao i porotnik broj 5 u filmu 12 gnevnih ljudi, i opozicioni aktivisti se nalaze u posebno važnom položaju koji im daje uvid u stvari koje drugi naprosto ne mogu da vide. Ovo nije tako samo zbog njihovog iskustva sa izbornim procesom, kontrolom izbora, i mnogim drugim elementima političkog rada, nego i baš zato što kao žrtve višegodišnje stigmatizacije i diskriminacije od strane režima, oni vide stvari koje drugi ne vide i ne razumeju. Bez uzimanja ovih stvari u obzir, rešenje do kojeg se bude došlo naprosto neće biti dovoljno dobro.

Konačno, i možda najvažnije, stigmatizacija opozicionih političkih aktera, trajni je problem srpske javne sfere, i dok ga ne rešimo, mehanizmi izborne demokratije se zapravo neće otkočiti. Planovi da se na studentskoj listi nađu ljudi koji nisu aktivni (ili bar nisu na istaknutim pozicijama) u opozicionim strankama, neće pomoći da se ubrzo po formiranju ove listu i za nju, po neumoljivoj logici iracionalnih predrasuda, takođe ne zalepi ista stigma. Ako su politički akteri prljavi, i ako je politika blato, onda će i ovi akteri, kako god pre toga „čisti“ bili, onog trenutka kada zagaze u ovo „blato“, i sami postati „prljavi“. Šta ćemo onda? Da sastavljamo novu listu, za koju će uslov da bude neučešće na svim prethodnim listama? Ovakvim apsurdima vodi ugađanje iracionalnoj antiopozicionoj predrasudi koja se već mesecima nepreispitana provlači ispod radara javnosti, kao deo zdravog razuma nezdrave naprednjačke javne sfere.

(Dobro, Diniću, ali kako ti to znaš? Znam, jer se sve to već desilo meni samom i mojim saborcima iz Zeleno-levog fronta: za svega dve godine smo od „novih neukaljanih lica“ vrlo nalik onima koja se danas smatraju poželjnim i jedinim izlazom iz ove situacije, postali kako to ovih dana govore studenti, „ukaljani politikom“, iako nismo ništa ukrali, nikoga prevarili, niti uopšte bili u poziciji da to učinimo. Ovo je naprosto neumoljiva logika moralne stigmatizacije – ona je zarazna, i čim dođete u dodir sa „izvorom zaraze“, u ovom slučaju političkim i partijskim životom, ona se neminovno prenosi i na vas.)

Predrasude ne samo da dele i zavađaju zajednice, one ih čine i glupljim. Srbija je u poslednjih 12 godina zaglupela, ali ne zato što su njeni građani individualno postali gluplji nego što su bili, nego zato što je naprednjačka javna sfera učinila kolektivno odlučivanje skoro nemogućim. Kada se divimo studentima, s pravom se divimo i njihovoj pameti, ali ponekad olako zaboravljam da ona nije posledica božanske inspiracije, nego naprosto dobre procedure odlučivanja koja izvlači najviše iz svih učesnika i njihovih različitih perspektiva i životnih iskustava. Pravi smisao demokratskog eksperimenta studentskih protesta, nije u tome da se vratimo na mitsku sliku usamljenog genija (pa makar taj usamljeni genije u ovom slučaju bila i jedna izolovana grupa – ona studentska), nego da suštinu plenumskog odlučivanja, inkluzivnu racionalnu deliberaciju, proširimo na celu javnost. Nisu samo studenti pametni, svi možemo da budemo pametni kada mislimo zajedno, i što je to zajedništvo šire, to smo pametniji.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.