Nije lako, ali je bar daleko

REPORTAŽA Nenad Milosavljević
Sezonski rad na Aljasci

Iako u početku deluje da je nemoguće izdržati tempo u kojem radite 18 sati, odspavate pet, pa onda ponovo radite 18 sati, telo se na takav ritam posle nekog vremena navikne. Međutim, psihički ćete svakodnevno prolaziti kroz različite krize i dileme. U takvim trenucima, bodrićete sebe mislima kako ćete tu biti samo dva meseca i kako ćete tokom samo jednog „udarničkog“ dana zaraditi gotovo 200 dolara, dok će se na kraju cifra meriti hiljadama dolara. Kada čak i to prestane da bude dovoljno dobra motivacija, spustićete malo kriterijume, pa ćete se zadovoljiti time da iščekujete sledeću pauzu za ručak ili večeru

Kada odlučiš da odeš da radiš na Aljasku, nemaš pojma šta te čeka. Naravno, raspitaš se kod onih koji su već odlazili tamo. Trudiš se da saznaš sve detalje, pametne trikove i savete. Čitaš forume i tekstove o tome. Ali sve dok svojim nogama ne kročiš u fabrički kompleks, ne preuzmeš sive gumene čizme i posteljinu spakovanu u vreću, ne smestiš se sobu u kojoj ćeš provesti naredna dva meseca sa još četvoro-petoro ljudi i ne odeš na svoju prvu smenu – nemaš pojma šta te čeka.
Prvo sa čim ćeš se suočiti je verovatno najduži put koji si iskusio. Razdaljina između Enkoridža i Beograda, vazdušnom linijom, iznosi 8.203 kilometra. Ta kilometraža se prilikom samog putovanja rastegne i do čitavih 12.000. Kreneš natovaren prtljagom, sve vreme se pitajući da li si poneo sve što je trebalo i da li si se kod kuće pobrinuo za sve što je trebalo. Tri aviona i par dana letenja kasnije, zajedno sa gomilom ljudi koji su zbunjeni jednako kao i ti, stigneš u Enkoridž, najveći grad Aljaske. Prostorno velik, a nekako tih i pust. Štaviše, čini se prevelikim za 300-400 hiljada ljudi, koliko ih živi u njemu. Ima tamo i naših ljudi, verovali ili ne. Sretali smo ih kao radnike u Volmartu, prodavce u tržnim centrima, taksiste. U Enkoridžu se, inače, retko ko kreće pešice. Prođe tu i tamo poneki automobil, a apokaliptični utisak pojačavaju saznanje da se nalaziš na samom kraju sveta i noć koje praktično nema. Stidljivi sumrak padne samo negde između 2 i 3 noću. Inače je sve vreme dan.
Mesto do kojeg nema puta
Nakon besane noći, već narednog dana čeka te novi let, ovog puta nešto kraći. Do Kordove, našeg krajnjeg odredišta, letimo oko pola sata. Drugačije se do ovog mesta i ne može stići, pošto drumskih puteva nema. Ispod nas se smenjuju surovi planinski pejzaži i glečeri, i dok ih gledaš, najčešće ti kroz glavu prolazi pitanje: „U šta sam se to uvalio?!“ A onda teren odjednom postane pitomiji i u daljini se ukaže naselje. Stigli smo.
Kordova se nalazi na jugu Aljaske, na oko 250 kilometara od Enkoridža. Leži na samoj obali Zaliva princa Vilijama, ispod planine Ejak. Sa nešto manje od 2.500 stanovnika i predivnom prirodom, reč je o jednom lepom, ušuškanom i pitoresknom mestašcu.
To je tek jedan od aljaskih gradića u kojima se svake godine nađe veliki broj Srba. Iako je ova američka država daleko i klimatski ne previše gostoljubiva, osim u kratkom letnjem periodu, to ne sprečava hiljade njih da svake godine prevale ogroman put i dođu baš tu u potrazi za poslom. Zimska sezona traje od januara do aprila, a letnja od juna do septembra. Samo ovog leta, širom Aljaske, radilo je preko 1.000 ljudi iz Srbije. Pored njih, radna snaga stiže i iz Ukrajine, Bugarske, Rumunije i drugih zemalja Jugoistočne Evrope, kao i sa Filipina i iz Meksika. Zanimljivo je da, dok iz nekih drugih zemalja na Aljasku dolaze uglavnom radnici koji nisu školovani, iz Srbije često stižu grupe koje većinski čine visoko obrazovani kadrovi. A kako i ne bi? Ono što se u Srbiji zaradi za ceo dan, u fabrikama Aljaske zaradi se za sat-dva. Ono što se u Srbiji zaradi za mesec dana, na Aljasci se zaradi za dva dana. Možda za američke standarde ta zarada jeste smešna, ali je za srpske nedostižna i to je ono što magnetski privlači naše ljude.
Ako bude dobra sezona…
Treba, naravno, imati i sreće, što je faktor koji mnogi često zaborave. „Ako bude dobra sezona…“ rečenica je koju ćete čuti već u agenciji preko koje putujete, a naslušaćete je se kako među kolegama, tako i od menadžmenta fabrike. I ona je faktor koji može da vam pomrsi račune. Već kod kuće ćete početi da pravite računice o zaradi, ali ne kaže se džabe „ne pravi se računica dok je losos još u vodi“. Dobro, ne kaže se baš tako, ali suština je da, koliko god vi primamljivu računicu napravili, priroda je na Aljasci ćudljiva, ljudska pravila su još ćudljivija, a ljudska pravila koja se odnose na prirodu, e to može biti nerešiva enigma.
U mnogim ribarskim gradovima, pa i u Kordovi, ovogodišnja sezona nije bila baš sjajna, a ukrstili su se svi razlozi koji su mogli da se ukrste. Losos recimo ne voli toplo vreme, aktivniji je kad je hladno, a temperature na Aljasci su ovog leta bile rekordno visoke. Takođe, u Americi kao uređenoj zemlji, postoje pravila koja se poštuju. Ove godine federalni organi bili su izuzetno restriktivni prilikom određivanja kada se losos sme izlovljavati a kada ne, tako da, kada su se ta dva faktora spojila, dobili smo sezonu koja je bila izuzetno nepredvidljiva u pogledu količine posla. I ne baš tako dobra kada je u pitanju krajnja zarada. Dešavalo se da radimo po dva-tri sata dnevno, a dešavalo se i da danima radimo smene u trajanju od po 18-19 sati. Najpre smo kukali da posla ima premalo, a zatim da ga ima previše.
Čovek protiv mašina… i lososa
A rad u fabrici je… pa, kao rad u fabrici. Pojednostavljeno, sveža riba sa brodova ulazi u fabriku sa jedne strane, prolazi kroz proces čišćenja, smrzavanja i pakovanja i potom spakovana izlazi na drugu stranu. Vi ste tu da ispravite i nadomestite nesavršenost mašina u tom procesu, da uradite ono što one ne mogu. Posao je uglavnom repetitivan i monoton i upravo je to ono što najteže pada. Kada jednu radnju ponavljate stotinama i hiljadama puta dnevno, vreme prolazi izuzetno sporo, toliko da vam ponekad deluje da se te proklete kazaljke na satu uopšte ne pomeraju, ili čak idu unazad. Bilo da radite na traci, gde čistite ribu, ili na takozvanim rekovima, gde spremate ribu za slanje u hladnjaču, ili na takozvanom kejs-apu, gde se smrznuta riba razbija i pakuje u kutije, posao će biti dosadan i dehumanizujući. Samo je pitanje da li ćete ga obavljati stojeći u mestu za trakom ili ipak uz nešto malo više šetnje, ako radite neku „fizikaliju“.
Na vrhuncu sezone smene traju i po 18-19 sati dnevno. U takvim ekstremnim uslovima mnogo je značajnija mentalna snaga nego fizička. Iako u početku deluje da je nemoguće izdržati tempo u kojem radite 18 sati, odspavate pet, pa onda ponovo radite 18 sati, telo se na takav ritam posle nekog vremena navikne. Međutim, psihički ćete svakodnevno prolaziti kroz različite krize i dileme. U takvim trenucima, bodrićete sebe mislima kako ćete tu biti samo dva meseca i kako ćete tokom samo jednog „udarničkog“ dana zaraditi gotovo 200 dolara, dok će se na kraju cifra meriti hiljadama dolara. Kada čak i to prestane da bude dovoljno dobra motivacija, spustićete malo kriterijume, pa ćete se zadovoljiti time da iščekujete sledeću pauzu za ručak ili večeru kako biste smazali te prelepe tople američke keksiće sa čokoladom ili ljuta pileća krilca koja ekipa iz kuhinje tako dobro sprema. Ponekad je tako malo potrebno za sreću.
Šta sve možeš na Aljasci kad si dokon?
U sušnim periodima kada ribarske mreže nisu bivale toliko uspešne, vreme smo koristili da upoznamo Kordovu, što praktično znači: nekoliko supermarketa, pabova, muzeja, fantastična priroda i topli, ljubazni ljudi.
U trgovinama se gotovo podrazumeva da vas pitaju kako ste i da malo proćaskaju sa vama. Na ulici vam se javljaju potpuni neznanci, čak i oni iz automobila, a ako vas sretnu van grada, ponudiće vam i prevoz. U početku to bude pomalo neobično, ali posle nekog vremena se naviknete i bude vam čudno ukoliko, što je doduše veoma retko, naiđete na nekoga ko je namrgođen i neraspoložen.
Grad je sav u znaku lososa. Stanovnici žive od ribolova i potpuno su svesni šta losos znači za njih. Ikonografija inspirisana ovom ribom može se susresti svuda, od postavke gradskog muzeja, preko garderobe lokalaca, pa sve do ukrasa u glavnoj gradskoj ulici. Jednom godišnje održava se čak i festival posvećen lososu.
Takođe, u ovom gradu ćete pre ili kasnije doći do teme medveda, jednog od simbola Aljaske. Iako nam se ideja da sretnemo bar jednog tokom boravka činila simpatičnom, meštani su nas vrlo brzo razuverili.
„Nema ničeg kul u tome. Opasno je“, rekao nam je jedan od njih.
Medvedi inače nisu agresivni prema ljudima, ali su nepredvidljivi i scenario u kojem ga sam srećeš u šumi nije baš nešto što treba priželjkivati. A u Kordovi se ne mora ići čak ni do šume, pošto medvedi manje-više redovno silaze u grad. Prošle godine je zabeleženo više od 20 upada medveda, a ove godine, kako nam rekoše, „samo“ četiri.
U periodu mrešćenja lososa, oni se spuštaju iz svojih staništa ka okeanu. Silaze ka ušćima reka i potoka u okean, kako bi tu sačekali u zasedi losose prepune ikre, koji bezglavo i neoprezno jure vodotocima. Lososi tada plivaju u velikim jatima, ne vode računa da li su u dubokoj ili plitkoj vodi i generalno su vrlo laka meta za lov, a medvedi, kao veliki gurmani, takvu priliku ne propuštaju. Otud se dešava da ih u letnjem i jesenjem periodu ima čak i u naseljenim mestima ili u njihovoj blizini.
Osim samog grada, u danima dokolice obišli smo i raskošnu okolinu Kordove. Na jezeru Ejak pili smo lokalno „alaskan“ pivo i posmatrali hidroavione kako sa jezera uzleću ka Valdezu i drugim obližnjim gradovima. Osvojili smo i planinu Ejak, koja natkriljuje Kordovu. Nije preterano visoka, ali je uspon brutalno težak. No, to se isplati jer ćete na tom putu videti prizore prirode kakve ni najmaštovitiji pisci ne bi mogli da izmaštaju i opišu. Predivna mala jezera rasuta su širom ove planine, a biljni svet je toliko bogat da ćete na momente imati utisak da ste ušli u nekakav fantastično naslikan pejzaž.
Kada najzad dospete do samog vrha, oko vas će bukvalno prolaziti oblaci. Na svu sreću, tu su telefoni, da takve stvari zabeležimo, čisto da kasnije proverimo da nismo sanjali. Isto se može reći i za Krater lejk, jezero koje se takođe nalazi na planini Ejak. Ako postoji predeo koji je stvoren samo zato da bi bio lep, onda je to svakako ovo jezero. Savršeno čista, namreškana voda predstavlja odmor za psihu, resetovanje moždanih vijuga pre sledeće teške smene. I to je samo delić predivnih prirodnih čuda koje ovo malo mesto sakriveno na kraju sveta ima da ponudi. Trebalo bi mnogo više od jedne sezone da se sve vidi i otkrije.
Ipak, ono za šta je jedna sezona svakako dovoljna, jeste upoznavanje gomile sjajnih ljudi. Svako od tih sedamdesetak ljudi ima neku svoju priču, svako je došao iz drugačijih razloga, ali smo zajedno proživeli jedno veliko iskustvo. Između leta ka Aljasci i leta sa Aljaske neznanci su postali najpre kolege, a zatim i prijatelji, a rastanak na aerodromu po povratku u Srbiju nije od onih po principu „svako na svoju stranu“. Jedna avantura jeste završena, ali vajber grupa pod imenom „Cordova“ svakog dana se oglasi bar jedanput. Ko zna kuda to može da nas odvede sledeći put?

Tekst prenet sa portala Nova ekonomija