Poštovani, sajt je u fazi razvoja. Mogući su problemi u prikazu.

Naš narod radi sebi o glavi

Novembar 8, 2019
Reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Goran Marković, predvideo je „pobunu“ dve godine pre građanskih protesta, koji su kulminirali prošle zime. Danas, u intervjuu za „Novu ekonomiju“ kaže da se s jedne strane „ne oseća dobro jer se to obistinilo“, ali da na drugoj strani pobunu u dalje „vidi kao jedini način da se čovek suprotstavi ovom stanju“. Uspeh pobune je „pobeda straha“. Ipak, „ono što nas kolje“, kako kaže Goran Marković, jeste to što „jedan veliki deo društva ne želi da živi civilizovano“.
Goran-Markovic-Nova-ekonomija-Screenshot_12-002.png
Fotografija Nova ekonomija

Autorka Danica Vučenić

Podsetio je na reči Tomaša Gariga Masarika, filozofa i prvog predsednika Čehoslovačke, koji je rekao da je živeti civilizovano zapravo pitanje konsenzusa i dogovora. Mi taj dogovor nemamo, čak ni oko uloge policajaca koji u polisu pomažu građanima, umesto što jedne zlostavljaju, a drugima služe.

Nekoliko puta ste rekli da vam je pukao film i da ne možete da tolerišete da dišete isti vazduh sa tom drugom stranom. Zar taj stav nije jednako netolerantan, kao i stavovi te druge strane?

O tome sam razmišljao, to je ekstreman stav, ali ja sam na to nateran, to nije moje prirodno svojstvo. Ja se bavim umetnošću i treba da razumem ljude. Kada gledate kako Bruno Ganc glumi Hitlera, vi shvatate da on njega ne opravdava, ali ga razume, on brani lik koji glumi. Ja sam, okružen ovim stvarima koje nam se dešavaju, došao do određene granice da više ne mogu da razumem te ljude i ne mogu da ih branim. Jednostavno više ne posedujem sadržaj kojim bih opravdao ili razumeo to što oni rade, tako da sam postao netolerantan.

Naše društvo je podeljeno „po vertikali“, mi-oni, za Vučića – protiv Vučića, bojkot-izbori, za Handkea – protiv Handkea. Ne mislim da treba da uspostavimo jednoumlje, ali kakav iskorak ili kvalitet može da proizađe iz crno-belog poimanja života?

Mi smo u toj klopci. Podeljeni smo jako dramatično i vrlo opasno. Od toga do građanskog rata je samo korak. Ali, mi nismo prirodno podeljeni na pametne i glupe, nego smo prisiljeni na samoodbranu, odnosno uterani smo u situaciju da se branimo.

Posle napada poslanika SNS Marka Atlagića na vas i još neke profesore Beogradskog univerziteta, napisali ste autorski tekst pod nazivom „Hulje“, u kome objašnjavate stavove u kontekstu tih dešavanja. Nedavno je kampanja povedena protiv Baneta Trifunovića zbog navodnog cepanja zastave u predstavi. Pitam se kada reagujete javno na takve stvari, kome se zapravo obraćate, odnosno da li postoji racionalna „odbrana“ na blago rečeno potpuno iracionalne napade?

Napad na Baneta Trifunovića je posebna priča, ekstremni vid primitivizma. Da vi čoveku koji igra neku ulogu pripišete da je on taj lik, da on to radi privatno, to se graniči sa nepismenošću. Kada je reč o Atlagiću, nisam imao ideju da se obraćam njemu. Sa takvim nakazama ja nemam šta da pričam, ali nekako je vrlo bitno da se definišu stvari terminološki, pa i fenomenološki, da se pokaže šta ovo stanje nedri i proizvodi. To su očigledno hulje i nisam našao nikakav bliži izraz za sve to. Ja imam 73 godine i nikad nisam u životu bio u zgradi Skupštine i jako mi je žao zbog toga jer je ta građevina interesantna, a tamo neki poludivlji ljudi, teški primitivci, teška bagra, izgovaraju moje ime. Kako ja da se odbranim od toga, šta ja da radim?

Zanimljivo je da se poslednjih meseci dosta napada iz vladajućih krugova i krugova oko njih usmerava na umetnike. Da li su ti napadi, kako definiše Kokan Mladenović, staljinistički lov na izdajnike, ili je reč prosto o lošim predstavama koje su u funkciji neke politike?

Stvar je u tome da, kada talog uzme vlast i kada počne da širi oko sebe taj smrad, onda se pojavljuju takve stvari. Reći ću nešto što je vrlo nepopularno, ali nažalost ja to tako vidim. Mislim da se ovde kod nas radi o samoubistvu. Mi smo usred jednog velikog nacionalnog harakirija. Ne mislim samo na natalitet i odlazak ljudi iz zemlje, sve vodi ka jednom potpuno samoubilačkom procesu i nestanku našeg naroda. Srećom, neću biti prisutan, ali mislim da će doći dan kada ćemo mi nestati sa lica zemlje i za to nam niko neće biti kriv. To je jedan nezaustavljiv, rekao bih, skoro mističan proces kako jedan narod radi sebi o glavi. Dok god se ne samouništi.

Na šta konkretno mislite kada govorite o želji za samouništenjem?

To je u našoj tradiciji. Gavrilo Princip izvadi pištolj i ubije prestolonaslednika i onda pogine trideset procenata muškog stanovništva Srbije. Milošević zarati sa NATO-om. Mi smo takve nebulozne stvari u istoriji radili da jednostavno to ne mogu drugačije da tumačim, osim kao potrebu za samouništenjem. Ima tu još jedan vrlo važan momenat, a to je odnos između ruralnog i urbanog, koji je oduvek u stalnom sukobu ovde. Postoje čak književnici, poput Basare ili Albaharija, koji su kao mladi tvrdili da nas je Vuk Karadžić upropastio jer je uveo narodni jezik i lišio nas mogućnosti da, recimo, filozofiramo. Pogledajte danas te mitinge, tu Skupštinu, to su sve ti protivnici urbanog shvatanja sveta koji se boje pelcovanja, boje se higijene, boje se tih stvari.

Ako ste dali tu dijagnozu, šta je lek?

Ja sam radikalan i umnogome se slažem sa Jovom Bakićem. Mislim da je apsolutna pobuna jedino rešenje, jer čekati da on učini neke ustupke za jedno 29 godina je besmisleno. Možda ja imam vizuru čoveka preko 70 godina, koji nema šta više da izgubi. Ali mladi ljudi odlaze, kako kaže moj prijatelj Rajko Grlić, iz svih zemalja regiona, jer neće da žive više u ovim odvratnim zemljama. Neće da se bore da bi bili bedno plaćeni, učlanjeni u bezveznu partiju i to u okruženju u kome ih svakog dana teroriše ovaj „porno glumac“.

Moram priznati da ne razumem?

Obrazložiću. Šta je to porno film? Porno film je film u kome se razmena fizičkih odnosa, uglavnom, između muškaraca i žena, odvija u jednom planiranom i fingiranom realitetu. Mi smo se dogovorili da glumimo, da se volimo i da imamo polni odnos. To nije ljubav, to što mi radimo je samo kao ljubav, a u stvari je laž i suština pornografije je laž. Vorholova definicija priče je da sve što nema priču, to je pornografija. Vučić je stvarno, u tom smislu, porno glumac. Postoji mali problem što on traži od učesnika porno filma da se ponašaju kao da ga stvarno vole, znači oni ne odrađuju svoje smešne pokrete mehanički, nego moraju da se uživljavaju i moraju da glume i neki to bolje rade, a neki lošije. Oni su svi porno zvezde, a on je glavna porno zvezda.

Šta smo mi, publika?

Gledalište pornografskih filmova su ljudi ophrvani niskim strastima. Neki mogu da se odbrane od toga, a neki ne mogu, stide se, imaju osećaj krivice, to su gledaoci pornića.

Da li opozicija ima osećaj krivice?

Ne znam da li je opozicija nešto što stvarno postoji ili je to samo fama, tako je maglovito. Uzmimo na primer glavne opozicione zvezde, Sergeja Trifunovića, mog glumca i mog bivšeg studenta. On je upao u sve to kao sa neba, padobranom direktno i odjednom je postao, kako god okrenete, glavna vest. Zašto? Zato što niko drugi niti ima šta da kaže, niti može, niti ima ideju. Ja recimo neću učestvovati na tim izborima, ali ne zato što pripadam pokretu bojkot. Ne želim da kolaboriram sa okupatorom. Jer opozicija tvrdi da je to način da se dođe do pravednih izbora, ja u to ne verujem. Ja sam pristalica pobune, prema tome, ja ne mogu da idem na izbore, ja ne mogu da budem dobar građanin koji će biti kolaborant sa okupatorom.

Bila je nedavno scena u kojoj pristalice opozicije jure Vesića po Knez Mihailovoj. Da li tu scenu vidite kao uznemirujuću, kao metaforu budućih dešavanja, ili je to bila samo politički režirana scena?

Lep je to prizor bio, i važan prizor. Ali još je važnija pobuna u Toplom Dolu. To je prava autentična, narodna pobuna, koja je pokazala da u ljudima još postoji iskra normalnosti. Ja sam bio na Staroj planini, to je stvarno kraj sveta i iza toga nema ništa sem bugarske granice, koja je granica EU u koju ne možeš da pređeš nikad. Ti ljudi u Toplom Dolu su na ivici svega i onda su došli ovi da im uzmu vodu, i oni su rekli nećete majci, makar svi pocrkali ovde. Dakle, ne bojkot da bi se poboljšali izbori, nego bojkot jer neću da pristanem na vas.

Ali pobuna nosi i žrtve?

Ja sam spreman da budem žrtva. Prisustvovao sam nekolicini pobuna u životu. Recimo ’68. godine u Pragu, protiv sovjetske okupacije. Mi smo bili zabarikadirani na našem fakultetu i jedan tenk je stajao sa cevi uperenom u nas, i to je stvarno bilo dramatično. Ali i ovde je bilo opasno 1968. godine, devetog marta 1991. nije bilo bezopasno, pa 5. oktobar je bila pobuna. To su sve autentične pobune koje nose katarzična osećanja i uopšte ne znam zašto ljudi kada se kaže revolucija to doživljavaju pežorativno, kao neko zlo. Da nije bilo francuske revolucije, ne bi bilo civilizacije. I sovjetska revolucija je bila u početku oslobađanje. Svaka revolucija znači prevrat u shvatanjima i instant promenu nečega što je zlo.

Kada opisujete stanje u kome živimo, medije koji su neslobodni, zar vas ne demantuje delimično to što ste odličnu seriju „Delirijum tremens“ radili sa RTS i emituje se na RTS?

Moji su počeci na RTS-u. Prvi dokumentarac sam uradio 1969. godine, pre 50 godina za RTS. U RTS ima vrednih, kreativnih i pametnih profesionalaca. Ne zaboravite ko je sve tu radio, od Duška Radovića, Ršumovića, Filipa Davida. Kada uzmete snimatelja, tonca ili producenta, shvatite da su oni isto što i mi koji se bavimo kinematografijom, dapače pošto znaju čemu pripadaju, onda rade još bolje. Taj RTS definitivno nije kloaka jer postoji jedan deo, koji je možda čak i veći od tog jezgra oko informativnog programa, propagande ovog režima, koji drži sve u šaci, pod terorom.

Ima tu jedna stvar, kada je reč o umetnosti koja ispada iz te šeme „mi i oni“. Na primer, vaši filmovi pripadaju i „njima“. Nedavno je pomenuti Vesić prisustvovao otvaranju velike scene u BDP-u koja nosi ime vaših roditelja, naših velikih glumaca. Oni takođe pripadaju na neki način svima, zar ne?

Vesić se pojavio na toj svečanosti da bi sebi udario neki poen, da bi se predstavio kao neko ko nije tutumrak. Verovatno je to bilo u vezi sa njegovom inauguracijom kao pisca. On je bivši milicionar, kao što neki, instant, završavaju fakultete, tako i on mora, instant, da traži priključak na civilizacijske tokove, što je nemoguće, ali on to tako shvata. Mene su pozvali jer je ta scena krštena imenima mojih roditelja. Kada sam stigao, nisam mogao da uđem u pozorište, jer me je sprečila Vesićeva telesna garda, pošto je on davao neku izjavu za televiziju. Pomislio sam da se vratim kući, ali mi je žena rekla da nema smisla. Ušli smo najzad unutra. Vesić je bio u prvom redu, ispršen ispred svih govornika. Gledao sam da se sakrijem. Srećom bio je prisutan samo 15 minuta, toliko je vremena imao da se predstavi kao neko ko ima ikakve veze sa civilizacijom.

Kada pogledamo unazad samo mesec dana, toliko je mnogo događaja, zaključno sa hapšenjem uzbunjivača koji ukazuje na korupciju oko trgovine oružjem, da bi mogli da stanu u nekoliko godina. Da li vam to nešto ukazuje?

Imam osećaj da se stvari ubrzavaju i zahuktavaju. Kao što sam imao osećaj da je potrebna pobuna. Evidentno je da se vlast ponaša nervozno i uspaničeno. Mislim da rasplet nije tako daleko. Kakav će biti, šta će se desiti, da li će ovi pobeći ili otvoriti stadione, kao u Čileu i Argentini, da li će početi da ulaze u stanove i da odvode ili će se pretvoriti u zadušne babe koje će da mole za milost, to ne znam. Ali imam jednu viziju i stalno se sporim sa Tikom Stanićem ko je izmislio tu viziju. Vučić drži konferenciju za štampu i u pola rečenice ulaze dva bolničara i odvode ga iz kadra, prazan kadar. To je moja vizija raspleta, ali to je možda suviše naivno? Ako bismo posmatrali strogo akademski, sa stanovišta umetnosti, mi smo blizu vrhunca, blizu klimaksa. Zaplet je prošao i po pravilima dramaturgije, posle klimaksa dolaze peripetije, a peripetije su onaj trenutak kada, pre raspleta, zbivanja počinju da se vrte unazad. To ne traje dugo, ali onda sve krahira. Ovo je došlo do takvog jednog apsurdnog usijanja, blizu klimaksa i sada će početi da se dešavaju antički zapleti.

Tekst preuzet iz magazina Nova ekonomija