(Ne)moć presuda za ratne zločine

„Ovih dana u Novom Sadu, jedna ulica je dobila ime po mladiću iz Trebinja koji je za vreme rata zaštitio svog sugrađanina druge nacionalnosti i tu hrabrost platio životom. U Suvoj Reci, takve hrabrosti nije bilo. Naprotiv, na vapaje, odgovoreno je metkom. Službenici države nemilosrdno su lišili života bespomoćne građane te iste države. (…) Ljudskost je sposobnost i spremnost da se pomogne drugome. Ne postoji albanska ili srpska, ona je univerzalna, ili je nema. Ovaj zločin podstakla je mržnja. Izopačeno shvatanje nacionalnog interesa, sjedinjeno sa pljačkaškim pobudama i brutalnom silom, učiinlo je optužene robovima te mržnje”.

To je deo završne reči zamenika Tužioca za ratne zločine (TRZ) Srbije, Mioljuba Vitorovića u predmetu Suva Reka koji je u Beogradu pravosnažno okončan 2011. godine. U ponovljenom postupku, Radojko Repanović osuđen je na 20 godina zatvora jer je utvrđeno da je 26. marta 1999. godine, kao komandir OPU Suva Reka pripadnicima svoje jedinice naredio da ubiju albanske civile u tom gradu, a potom da leševe 48 članova porodice Beriša pokopaju u masovnu grobnicu kod sela Ljubižde i Koruše.

U aprilu iste godine, po naredbi Vlastimira Đorđevića posmrtne ostatke albanskih civila su otkopani i oni su kasnije pronađeni u masovnoj grobnici u Batajnici.

Radojku Repanoviću sudilo se dva puta jer je Apelacioni sud posle prvostepene presude postuak u odnosu na njega 2010. vratio na ponovno suđenje, dok je potvrdio presudu kojom su direktni izvršioci ovog zločina osuđeni na kazne zatvora između 13 i 20 godina.

Već u prvom postupku, svih optužbi oslobođen je Radoslav Mitrović, po rangu najviši od svih optuženih, kome je nadređeni bio Sreten Lukić, osuđen pred Haškim tribunalom za ubistva,deportacije i progone albanskog stanovništva.

Presuda za Suvu Reku jedna je od petnaestak pravosnažinih presuda za zločine na Kosovu koje su izrekli sudovi u Srbiji. Među njima je i presuda za zločin u mestu Trnje, kojom je svih optužbi oslobođen Pavle Gavrilović. On je, bilo je navedeno u optužnici, kao komandant motorizovane brigade Prištinskog korpusa naredio ubistva civila u selu Trnje, gde je ubijen najmanje 31 stanovnik tog sela.

Istom presudom je, zbog učešća u ubistvu 15 albanskih civila, nekadašnji pripadnik Vojske Jugoslavije, (VJ ) Rajko Kozlina osuđen na 15 godina zatvora.

Kozlina ipak nije završio u zatvoru – nakon što je u decembru 2019. presuda postala pravosnažna, on se nije pojavio na izdržavanju zatvorske kazne, a vest da je pobegao iz Srbije prva je objavila Balkanska istraživačka mreža (BIRN.) Uz to, aktivna vojna služba Kozlini prestala je tek u martu prošle godine, iako je po zakonu to trebalo da se desi čim je protiv njega optužnica bila potvrđena.

Podujevo

Viši sud u Beogradu je 2018. godine doneo rešenje kojim je bivši pripadnik jedinice „Škorpioni”, Saša Cvjetan, osuđen na 20 godina zatvora, pušten na uslovni otpust posle izdržane dve trećine kazne.

To je epilog suđenja za zločin u Podujevu, gde su pripadnici „Škorpiona” u martu 1999. godine u dvorištu kuće porodice Gaši ubili 14 civila od kojih je sedam bilo maloletno. Osim Cvjetana, na kazne zatvora od 14 do 20 godina osuđena su još četvorica pripadnika „Škorpiona”.

Za njih, rekao je u svojim završnim rečima zamenik tužioca za ratne zločine, sud ne sme da ima sažaljenja – „i to ne samo zbog strahote zločina, nego i zato što niko od okrivljenih pred svojom nacijom i pred nacijom oštećenih nije imao hrabrosti da kaže šta se dogodilo, dok su one koji su to učinili nazvali izdajnicima”.

Oslobođajuće presude

Pred sudovima u Srbiji izrečeno je i nekoliko oslobađajućih presuda u vezi sa ratnim sukobom na Kosovu.

Oslobođeni su pripadnici Gnjilanske grupe -17 bivših pripadnika OVK bilo je optuženo da su 1999. učestvovali u ubistvu 80, uglavnom srpskih, ali i romskih i albanskih civila. Na teret im je stavljeno i nezakonito pritvaranje, zlostavljanje i silovanje.

Odluka Apelacionog suda da ih oslobodi izazvala je veliku pažnju medija u Srbiji, a posle jednog teksta u „Politici”, taj sud izadao je saopštenje u kojem je objasnio da je TRZ svoju optužnicu koncipiralo na iskazu jednog svedoka saradnika i da je to bilo jedno jedino dokazno sredstvo u tom postupku.

Oslobađajućom presudom okončano je i suđenje bivšim pripadnicima MUP-a Srbije, Sretenu Popoviću i Milošu Stojanoviću, optuženima za pomaganje u ubistvu Ilija, Agrona i Mehmeda Bitićija.

Iako je bivši glavni tužilac za ratne zločine Srbije, Vladimir Vukčević pre više od šest godina izjavio da je ubistvo braće Bitići bio državni zločin i da je Aleksandar Vučić, tada premiijer Srbije, „mobilisao sve nadležne ministre, organizacije i pojedince koji mogu da pomognu Tužilaštvu za ratne zločine i MUP-u da reše ovaj dramatičan zločin”, ubistvo lija, Agrona i Mehmeda Bitićija do danas je ostalo nerasvetljeno.

Deset godina suđenja

Prva optužnica za zločin u selima Ćuška, Zahač, Pavljan i Ljubenić u okolini Peći, gde je, kako je naveo tužilac, 11 pripadnika paravojne formacije “Šakali”, 1999. počinilo zločin nad više od 120 civila albanske nacionalnosti, podignuta je pre više od 10 godina, ali konačne presude i dalje nema.

Neke od optuženih su predstavnici organizacije Human Rights Watch (HRW), identifikovali još 1999. da bi prvostepena presuda bila doneta više od 15 godina kasnije, ali ju je Apelacioni sud poništio i predmet vratio na ponovno suđenje. Ni šest godina posle toga kraj ovog postupka se ne nazire.

Presude u Hagu

Za zločine na Kosovu pred Tribunalom u Hagu sudilo se Slobodanu Miloševiću i šestorici njegovih bliskih saradnika. Bivši predsednik Srbije preminuo je tokom suđenja, ali se u presudama za predmete Šainović i drugi i Đorđević on navodi kao učesnik udruženog zločinačkog poduhvata.

Potpredsednik Vlade Jugoslavije Nikola Šainović, komandant Treće armije VJ, Nebojša Pavković i načelnik MUP-a Srbije za Kosovo, Sreten Lukić, proglašeni su krivima za deportaciju, ubistva i progone i osuđeni su na kazne zatvora između 15 i 22 godina.

Komadant Prištinskog korupusa VJ, Vladimir Lazarević proglašen je krivim za pomaganje i podržavanje deportacije i prisilno premeštanje i osuđen je na 14 godina zatvora.

Pošto je proglašen je krivim za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine nad kosovskim Albancima, bivši načelnik MUP Srbije, Vlastimir Đorđević osuđen je na 18 godina zatvora.

Nekadašnji načelnik Generalštaba VJ, Dragoljub Ojdanić, osuđen je na 15 godina zatvora zbog pomaganja deportacija i prisilnog premeštanja kosovskih Albanaca.

Pripadnici OVK

U Hagu su odgovornosti za ratne zločine na Kosovu oslobođeni bivši komandant OVK Ramuš Haradinaj i dvojica njegovih bliskih saradnika, jer na sudu nije dokazana veza između njih i neposrednih počinilaca zločina.

Tužilaštvo je bilo nemoćno jer su neki od svedoka ubijeni tokom suđenja, a oslobođajućim presudama doprinele su ne samo promene iskaza svedoka, nego i upitna verodostojnost dokaza dobijenih iz Srbije.

Novinar nedeljnika „Vreme” Dejan Anastasijević skrenuo je pažnju da je jedan od ključnih dokaza odbrane pripadnika OVK bila “Bela knjiga o albanskom terorizmu i organizovanom kriminalu na Kosovu i Metohiji”, koju je izdala Vlade Srbije.

Jedinice OVK tokom sukoba na Kosovu delovale su bez međusobne koordinacije, pisalo je u toj knjizi, a upravo na taj zvaničan stav Srbije pozvali su se advokati Ramuša Haradinaja, piše u tekstu koje je „Vreme ” objavilo 2012.

Bez komandne odgovornosti

Pred sudovima u Beogradu nikada se nije sudilo nijednom viskorangiranom pripadniku vojske i polciije Srbije. Fond za humanitarno pravo je TRZ-u od 2012. podneo 11 krivičnih prijava za zločine na Kosovu, uglavnom protiv visokorangiranih pripadnika vojske i policije.

Dragan Živanović, bivši komandant 125. motorizovane brigade VJ, jedini je visokorangirani pripadnik Vojske Jugoslavije protiv koga je TRZ vodilo istragu, ali ju je 2017. obustavilo.