Ekskluzivno: Sistematsko zagađivanje svetskih mora

Autori: Nina Werkhäuser, Naomi Conrad, Julia Bayer, Max Bernhard

„U početku me je to opterećivalo“, priča za DW jedan mladi brodski inženjer. U više navrata je, kako kaže, lično video kako se prljava, masna, otpadna vodu ispušta direktno u more. On zna da je to ilegalno, o tome je učio u pomorskoj školi, ali to nikoga nije briga na otvorenom moru, priča nam preko nestabilne telefonske linije.

On se nalazi na lokaciji udaljenoj nekoliko hiljada kilometara od Berlina. I moli nas da iz bezbednosnih razloga ne objavljujemo njegov identitet. A ni ime velikog tankera na kojem trenutno plovi.

Prljava, masna, otpadna voda u more se pušta uglavnom tokom noćnih sata, pod okriljem mraka, kaže nam. I to redovno. Radi se o mladom članu posade. On naglašava da bi svako oponiranje njegovim pretpostavljenima značilo rizik od gubitka posla.

Zviždači i satelitski snimci

Ispuštanje nafte i masnih otpadnih voda u mora već decenijama je zabranjeno. Ali brojni teretni kontejnerski brodovi sistematski ignorišu tu zabranu kako bi uštedeli vreme i novac. A posledice po okolinu su katastrofalne. To potvrđuje i istraživanje DW sprovedeno u saradnji s investigativnom mrežom „Lighthouse Reports“ i osam drugih evropskih medijskih partnera.

Višemesečno istraživanje bazira se na svedočenjima zviždača i stručnjaka. Oni opisuju s kojim sve trikovima posade „zaobilaze“ važeća pravila u međunarodnim vodama. Analiza satelitskih snimaka dokazuje da je ilegalno ispuštanje ulja ili nafte problem u čitavom svetu. Samo jedan mali deo tih incidenata se otkrije i sankcioniše.

Porast broja brodova

Globalne dimenzije problema otkriva već i sami pogled na broj brodova koji čine svetsku trgovačku flotu. Poslednjih decenija ona je znatno porasla. U ovom trenutku oko 55.000 teretnih ili kontejnerskih brodova prevozi preko svetskih mora lož-ulje, žitarice, mobilne telefone ili odeću. Oko 90 odsto ukupne robe transportuje upravo morskim putem. Bez pomorskog saobraćaja, tvrdi se, otprilike polovina čovečanstva bi gladovala – a druga polovina bi se smrzavala.

Moderni kontejnerski brodovi dugi su i do 400 metara. Radom njihovih ogromnih brodskih motora nastaje takozvana kaljužna voda. Ona se čuva u velikim rezervoarima na palubi. To je mešavina vode, motornog i ulja za podmazivanje, goriva i sredstava za čišćenje – mešavina koja je štetna za životnu sredinu. Samo jedan jedini brod dnevno može da „proizvede“ i po nekoliko tona te toksične tečnosti.

Pravila su jasna, ali…

Međunarodna pravila su po tom pitanju jasna: pre nego što se ta tečnost ispusti u more, ona se mora pročistiti. Voda se odvaja od ulja i goriva. To je obavezujuće pravilo, a propisuje ga Međunarodna pomorska organizacija (IMO) još od sedamdesetih godina prošlog veka.

Svaki litar vode koja se ispusti u more nakon pročišćavanja, sme da sadrži samo veoma mali procenat ulja, odnosno masnoće. Ostatak se čuva na brodu i kasnije zbrinjava kada brod uplovi u neku luku. Posada mora precizno i napismeno da dokumentuje količinu te kaljuže, i to na dnevnoj bazi. Ali ta dokumentacija se, tvrde insajderi, može veoma lako da se falsifikuje.

U praksi, mnogi brodovi jednostavno ignorišu propisanu proceduru i ispuštaju kaljužu u more, bez prethodnog filtriranja. Tako štede i vreme i novac. Ne moraju da plaćaju naknadu lučkim upravama za zbrinjavanje otpada, a brodarske kompanije ne gube dragoceno vreme u transportu robe. Tako se povećava marža, odnosno profit.

Takvu praksu ilegalnog ispuštanja prljave tečnosti na otvorenom moru za DW i naše medijske partnere potvrdilo je petoro zviždača. Oni su na raznim kontejnerskim i teretnim brodovima lično bili svedoci ispuštanju kaljuže u more.

Ekološka katastrofa

Ispuštanje nefiltrirane vode u more ima dramatične posledice po ekološki sistem. Ulje koje se nalazi u toj tečnosti napada mikroorganizme kojima se hrane veće životinje, a preko školjki i riba opasne materije dospevaju i u ljudski lanac ishrane, i mogu da prouzrokuju neke probleme.

U kaljužnoj vodi nalaze se i neke druge materije, na primer otrovni metali poput olova i kadmijuma koji su takođe opasni za okolinu. Naučnici kažu da problem nije pojedinačno ispuštanje kaljužne vode, već veliki broj takvih slučajeva koji dovode do kontinuiranog povećavanja količine štetnih materija u svetskim morima.

Nekoliko zviždača nam je ispričalo da se zaobilazi i propis prema kojem se na brodu moraju „pročistiti“ otpadne vode. Uz pomoć jedne male, prenosne pumpe, kaljužna voda se prebacuje u neki drugi rezervoar – uglavnom se radi o rezervoaru u kojem se nalazi „normalna“ otpadna voda. „To je sasvim jednostavno“, priča nam jedan mornar. „Za pet minuta se ta pumpa sastavi i dovoljno je pet minuta da se ona rastavi i sakrije.“

Pod okriljem noći, prljava voda se onda ispušta u more, tvrde naši izvori. Tako se smanjuje rizik da neko primeti što se događa – bilo da se radi o satelitskim snimcima, drugim brodovima ili avionima koji kontrolišu pomorski saobraćaj, recimo na Baltičkom ili Severnom moru.

„Puno crnih ovaca“

Zbog straha od gubitka posla, svi zviždači s kojima smo razgovarali zamolili su nas da ostanu anonimni. DW zbog toga ne može u potpunosti da verifikuje njihove navode. Ključne delove njihovih svedočenja, koje su nam preneli nezavisno jedni od drugih, poklapaju se kod svih izvora – pa i sa saznanjima stručnjaka poput Kristijana Busaua, morskog biologa iz ekološke organizacije „Ginpis“ (Greenpeace).

„Kada bi to uradili na primer na Lamanšu, u sred lepog i vedrog dana, onda bi vam za petama odmah bila pomorska policija“, kaže Busau, koji se već više od 25 godina bavi zagađivanjem Severnog i Baltičkog mora. „Ali kada to brodovi obave dok vladaju loše vremenske prilike, tokom nevremena ili noću, onda imaju šanse dobre da ih niko ne otkrije.“ Na otvorenom moru, dodaje, ima „mnogo crnih ovaca“.

Satelitski snimci kao dokaz

Prljanje mora je doduše teško otkriti, ali uz pomoć satelitskih snimaka ga je lakše „nanjušiti“. Tragovi zamašćene vode koji iza sebe ostavljaju brodovi, ponekad su dugi i po nekoliko kilometara. Iz orbite se može vrlo lako razaznati njihov karakteristični oblik.

Američka organizacija za zaštitu životne sredine „SkyTruth“ specijalizovala se za analizu tih snimak. Ona ih kombinuje s podacima o određivanju položaja samih brodova. Na osnovu podataka te organizacije, DW je sa partnerima između jula 2020. i decembra 2021. širom sveta identifikovao više od 1.500 verovatnih ilegalnih ispuštanja prljave otpadne vode u more.

Prema procenama organizacije „SkyTruth“, količina otpadnih i opasnih tečnosti koje se na taj način ispusti u okeane, godišnje možda iznosi i više od 200.000 kubnih metara. To je otprilike pet puta više nego 1989, prilikom katastrofe tankera „Exxon Valdez“, koji je potonuo kod Aljaske.

No, ti satelitski snimci „pokrivaju“ samo delić svetskih mora, tako da je stvarni broj potencijalnih zagađenja verovatno mnogo veći.

Sistem za upozoravanja Evropske unije

I vlasti EU pokrenule su borbu protiv toga. Nadležna je Evropska agencija za bezbednost pomorskog saobraćaja (EMSA). Ona takođe analizira satelitske snimke, ali svoje podatke ne objavljuje. Za krivično gonjenje nadležne su zemlje-članice.

Ako EMSA na satelitskim snimcima uoči moguće zagađenje, pogođena država u roku od maksimalno 30 minuta dobija upozorenje. I onda ona može da pošalje avion ili neko plovilo kako bi se proverili navodi EMSA.

Od 2007. EMSA je u okviru svog programa „CleanSeaNet“ otkrila više od 44.000 mogućih slučajeva u evropskim vodama. Međutim, taj sistem ima i neke slabosti: brojne zemlje-članice na upozorenja reaguju suviše sporo. Tokom 2019. godine tako je na licu mesta provereno samo 30 odsto svih alarma koje je poslala EMSA. A samo pet procenata provera dogodilo se u okviru kritičnog perioda, tj. u prva tri sata. Nakon toga se naime masni trag širi vodom.

Kazne? Slabe…

Prema navodima Maje Markovčić Kostelac, direktorke EMSA, „i dalje se redovno događa da se ilegalno ispuštaju masnoća i drugih štetne materije u evropske vode.“ Samo jedan manji deo prekršaja se istraži, odnosno krivično goni, kaže. Kazne koje se pritom izrekne i nisu baš zastrašujuće – u Nemačkoj se često radi o kaznama u iznosu od nešto više od 15.000 evra.

SAD su se odlučile za drugačiji pristup: zviždači u toj zemlji mogu da računaju s visokim finansijskim nagradama ako vlastima dojave informacije o ispuštanju kaljužne vode u more, odnosno u slučaju da taj incident završi na sudu.

Novčane kazne za kompanije koje krše pravila u SAD mogu da iznose i po nekoliko miliona dolara. A zviždači, čak i ako nemaju američko državljanstvo, kao nagradu dobiju i do 50 odsto te sume.

Na istraživanju sarađivali: Aju Purvaningsih i Georg Mates