Dubnička ojkača

23. Maj 2020.
Petorica muškaraca su postala rezonantna kutija za zvuk stariji i od njih i od njihovog naroda.To je predslovenska Bosna svirala na njima kao na višegrlnom instrumentu.
46831072_303
Sjedinjene Države, 1936, Foto: picture-alliance/akg-images/Dorothea Lange

Piše: Dragoslav Dedović

Prvi pisani trag naše porodice u Bosni jeste rešenje o zaposlenju moje majke u selu Dubnica kod Kalesije, s datumom 1. septembar 1965. Dete od skoro tri i po godine možda može imati neko upečatljivo sećanje ili barem sliku, njen nagoveštaj koji bi mu osvetlio period pre toga. Ja to nemam. Sećanje na život pre Dubnice zaista ne postoji.

Vreme čučavaca

Selidba porodice iz Srema, brektanje kamiona seoskim makadamom, psovanje nadničara koji uskim stepenicama uglavljuju teška krila hrastovog ormana, sve je to moglo biti tako. Ali to moram dopevati jer sećanje – ne postoji. Pamtim da sam brzo naučio šta znači biti došljak. Bio sam učiteljičino dete među čoporom divljih seoskih derišta. Dečak u tregerhozama koji miriše na grad. Stranac do srži.

Dve godine Dubnice, sela koje se crkvom usudilo izaći na drum što povezuje Zvornik i Tuzlu… Svom svojom prirodom ono je težilo u suprotnom smeru, ka pobrđu Majevice obraslom grabovim i bukovim šumama, kao što to u Bosni dolikuje pravoslavnim selima, nepoverljivim prema čaršijama i sebi dovoljnima.

Istoimena reka, Dubnica, u stvari brdski potok, proticala je kraj seoskog puta i škole. Tu sam naučio šta su ribe. Mutnozelena, zlokobna boja za mene je prva boja vode. Na uzvisini iza škole zaseo je čučavac. Za one koji nikada nisu vršili nuždu izvan svoja četiri zida – to je drvena kabinica iznad jame pune fekalija. U kabini je rupa, levo i desno daske na koje se stane spuštenih pantalona. Pa se čučne. Sve ostalo je stvar vežbe.

Staklo u stopalu

Nepozvan, iz sećanja iskrsne poneki prizor. Majka vadi staklo iz noge seljanki koja se opet napila do besvesti. Udovica je smrdela na znoj i patoku, bezvredni rakijski talog koji piju najsiromašniji prokletnici. Noge su joj bile neoprane i grube, a zelenkasta krhotina u stopalu već uokvirena gnojem.

Pre nego se s putnog pravca od Kalesije prema Tuzli, negde na trećem kilometru, skrene desno, pojavi se pravoslavno groblje, uokvireno drumom, potokom i živicom. Pored krstača imalo je i teške kamene blokove – stećke. Za razliku od onih hercegovačkih, na kojima je moguće iščitati ono što su nam davni živi kamenoresci poručivali o svojim mrtvima, ovi bosanski stećci najčešće su bili potpuno ćelavi.

Porozni kamen, ljute bosanske kiše i zime, nebriga i najstrašnija od svih bosanskih boljki – zaborav – doveli su do toga da je stećak postao nem.

Posmrtne lađe kaurskog groblja

Stećak isklesan od šupljikavog kamena nastalog sedimentacionim radom vodopada, izvora ili reka neće dosegnutni svoju simboličnu večnost. Bio sam dete koje se upinje da protumači to što mu poručuju zapisi, jer sam rano, pre škole, naučio da čitam. Rad kiše i vetra, svi ti dani, godine, decenije, stoleća u kojima moćna a ravnodušna priroda šalje ljudima zaborav kao porugu, to brisanje teksta s kamena, njegovo obezličavanje, napravili su od ove doline jedno večno sada, idealni prostor bez prošlosti i budućnosti. Troimeni materijal, sedra, bigar ili siga, bio je u skladu s duhom ovih rekom razmaknutih brda. Lak, šupljikav, dostupan ali neveran. Više voli strukturu koju je u njemu zapisalo penušanje vode nego ono što su ostavljala dleta.

Srećom, poneki stanovnik je u večnost uložio više. Kamen ljutac, koji je mnogo tvrđi, a ime je, kažu, dobio zbog varničenja u sudaru sa čelikom, mogao je da prenese poruku od srednjeg veka do mog detinjstva.

SE LEŽIT DRAGAC TIHMILIĆ. KAD HTJEH BITI TGDI, NE BIH.

Svega nekoliko natpisa u pobrđu iznad Sprečanskog polja za nas je ostalo čitljivo. Ovi kameni nadgrobnici bi oblikom mogli biti replika rimskih sarkofaga i stela. Ipak su originalnom, poprilično grubom ornamentkom i lapidarnim izrekama bez sumnje u stanju da nas potresu i posle toliko vekova. Lokalno muslimansko stanovništvo u dolini Spreče stećke je nazivalo „grčko groblje” ili „kaursko groblje”.

Oj!

Bližim se sećanju na dan koji će u mene utisnuti jedan od ključnih doživljaja bosanske zemlje. Svetkovina koju su seljaci tradicionalno slavili na brdu, gde je izvirala kisela voda što zaudara na pokvarena jaja, sigurno je imala neki alibi u crkvenom kalendaru. Ali su seljanke s maramama u koje su bile umotane pogače, luk i slanina, kao i njihovi čekinjasti, mrgudni muževi pod šubarama, s torbacima, noževima u džepovima grubih čakšira i rakijskim pletarama, išli gore, uzbrdo, a ne dole, prema crkvi.

Došavši na proplanak koji je kao stepenik urezan u kosinu, pristao sam da mi majka u svojim šakama prinese izvorsku vodu. U nozdrve mi se uvukao vonj zemljine utrobi. Popio sam poneki gutljaj, boreći se s porivom da povratim.

Video sam da neki seljaci doteruju crne svinje. Onizak brkajlija, sav od obrva i šubare, reče nešto kao „oćemol je’nu”. Uze pletaru za uho, zabaci joj grlić na nadlanicu i poče da guta. Grkljan mu nekoliko puta odlete gore-dole. Nešto oštro zamirisa, on usta obrisa rukavom. Pletaru pruži nekom iza sebe. Ljudi se razmakoše. On zakorači u nevidljivi krug. Iskosi pomalo glavu, stavi jednu šaku kraj ušne školjke kao da nešto osluškuje. I zaurla iz petnih žila:

„Joajjpoaprocovjoooooaaaajjjjjjjj”

Njegov glas je negde u mom želucu izazvao dotad neslućeni strah. Zgrabio sam majku za suknju, a ona je izgovarala tiho ono što sve majke izgovaraju kada se i same plaše, a hoće da uteše decu. Nisam oka skidao s tog čoveka kojem je na vratu iskočila žila debela poput zmije. Njegovo lice sve u bolnom naprezanju u koje se umešalo nešto što nije moglo pripadati bolu, nešto što ću mnogo kasnije nazvati sladostrašćem. Igličasto, brkato lice, zmijski napregnuta žila na vratu, procep bore iznad nosa koji su pritisle obrve. I neka radost, koja je taj strašan glas i opsednuto lice činila još strašnijim.

Taj dugi urlik je dopirao iz istih onih slojeva te zemlje kao i ona voda sa ukusom sumpora.

Predhorsko pevanje

Onaj drugi čovek koji je primio pletaru od prvog izgledao je kao mlađa, nešto kudravija kopija predvodnika. Stupio je do njega i zaurlao koliko ga grlo nosi. To se ponavljalo sve dok petorica ljudi u transu nisu urlala u disonantnom petoglasju ka brdima, koja su im njihov urlik uzvraćala prelomljen i umnožen.

Ostali su se ukipili, prestavši da se bave hranom. Čak ni deca više nisu jurcala. Petorica muškaraca su postala rezonantna kutija za htoničku vibraciju stariju i od njih i od njihovog naroda. To je predslovenska Bosna svirala na njima kao na višegrlnom instrumentu.

Muzikolozi su mi docnije objasnili da se radilo o vrlo arhaičnom obliku jojkače, o predhorskom višeglasnom pevanju. Meni se, međutim, nekoliko decenija kasnije učinilo da je taj urlik pravi sound Bosne, nastao mnogo pre nego što su se na ovom podneblju ukrstili slovenska melanholija, orijentalni slatki bol i mediteranska čežnja ‒ tvoreći sevdah.

Tako ljudi izbegli u brda s radošću tuguju za nečim što ni imena nema.

Ukus svinjske krvi

Kad su seljaci završili pesmu nastavio se grubi smeh i žagor. Svinje su histerično vrištale osećajući skori kraj. Na proplanku je raspaljena vatra. Jedan seljak izvadi nož i zabi ga svinji u vrat dok su je drugi držali, a ona se se uzalud otimala. Taj hropac na trenutak odjeknu od brda kao i ona pesma. Video sam užasnuto svinjsko oko kako pušta suze gaseći se.

Seljanka je u crnu šerpu s drškom kao kod tiganja hvatala krv i potom stavljala šerpu na vatru. Krv je cvrčala. Žena izvadi iz marame neki zamotuljak, a iz njega beli kristalni prah. Uze prstohvat, posu po prženoj krvi koja je tamnila gusnući se.

Izvadi iz druge pregače okrugli hleb s crnkastom korom, odlomi ga, zamoči okrajak u prženu krv i pruži mi ga. „Zdravo je, da ojača”, reče majci. Majka uze komad hleba crn od krvi i dade mi ga. Zagrizao sam. Svidelo mi se. Žvakao sam svinjinu smrt, a uši su mi bile pune urlikajućeg pevanja.

Oj, Papraćo…

Mnogo kasnije, moj prijatelj, bosanski musliman čija je sestra bila udata za mladića iz Dubnice, preveo mi je to što je čovek onog dana otpevao prema brdima, a ona mu izdašno vraćala izlomljenom jekom:

Oj Papraćo, vatrom izgorjela…..

Papraću, manastir s druge strane Sprečanskog polja, iza plavkastih brda, viđao sam docnije samo iz automobila kada bi me put naneo sporednim pravcem od Zvornika ka Sarajevu. Ali nije to taj manastrir. Od onog dubničkog dana on u mome sećanju plamti kao vatra na kojoj se prži svinjska krv, uz predhorsko pevanje petorice obrednika, u bogosluženju starijem od pravoslavnog ritusa, u obredu čiji su hram bosanske gudure.

U Dubnici više niko neće zaojkati. Nekadašne srpsko selo se po Dejtonu našlo na teritoriji ratnog protivnika. Umesto pravoslavaca sada tu žive muslimani. Što se više ide uzbrdo onom svetilištu-izvoru, to su na tim novim Dubničanima kraće pantalone, a duže brade. Vidim li samo ja izvesnu sličnost među bivšim i sadašnjim stanovnicima? Stećci ćute.

Možda je celo to ludilo zaista od one kisele vode.

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.