Cimerova Pištaljka

Piše: Dragoslav Dedović

Moj cimer Adi je toliko fin da sa Pištaljkom već mesecima izlazi u Mod, a još uvek ne zna na čemu je. Kada oko jedan iza ponoći izađem iz Zvona i prođem kraj Moda, vidim ih zadubljene u razgovor, među poslednjim gostima. Ona, kratko potšišana crnka sa dugim debelim pramenom preko pola lica, pred njom najčešće štok. On, izbrijan, u dobrom teksasu, sa kolom pred sobom. Kad bih ga priupitao da li će njih dvoje konačno početi da piju štok kolu, on bi se tajanstveno nasmešio.

Bili Džin nije ljubavnica

I tako iz dana u dan. Kasno proleće je bivalo vrelo leto, u gradu su kafići iz zvučnika isijavali Billie Jean, ja sam rado odlazio tamo gde su sarajevski potomci američkih bitnika proživljavali džez.

Ali ponekad bih ušao i u Mod. Adi bi mi mahnuo rukom, seo bih u separe sa dvoje ljudi koji nisu tačno znali šta su jedno drugom, mada su svima izgledali kao par. Pričali bismo o filmovima, zajedničkoj strasti, i o knjigama, o muzici u kojoj je Adi naginjao mejnstrim popu, ja eksperimentalnoj psihodeliji, dok se Pištaljka nije izjašnjavala, stalno nasmejana, fino našminkana i blago spuštenih kapaka, kao da svet retušira trepavicama.

Adi je imao oči samo za nju.

Ili možda jeste?

Jedne tople noći sam ih prolazeći Dobrovoljačkom opet video kroz otvorene klizne prozore Moda. Nisu me primećivali. Mogao bih se zakleti da je Pištaljka naslonila glavu Adiju na rame. Konačno, pomislio sam. Popeo sam se Tekijom na Zaobilaznicu a onda Mrakušom do stana. Na terasi sam uživao u cigari pred spavanje. More svetala u toploj tamnoj dubini tvorilo je čas ovu čas onu zamršenu šaru u kojoj sam uzalud pokušavao razaznati slova. Jezik na kojem je ovaj grad upisan u tlo još mi nije bio čitljiv.

Utom se pojavi i Adi.

Stao je do mene i zapalio. Neko vreme smo nemo posmatrali grad i puštali dimove u tamu.

– Pištaljka ima problem, reče Adi.

– Znam. Problem se zove Adi. Ali rešiće ona to.

Pod žarom cigarete se videlo da se Adi kiselo smeši.

– Ma nije to. Imala je verenika u Tesliću. Raskinula je pre nekoliko meseci. On cuga i ganja ženske. Od tada joj piše svaki dan. Moli, preti, kumi. Ona i ne ide više svojima zbog njega.

– Da li je raskinula zbog tebe?

– Volio bih da jeste. Ali nije.

– Čuvaj se, razočarane đuvegije prijateljima svojih lepotica znaju odseći muda.

– Baš si me utešio. Hajmo na spavanje.

Oči ludačkog sjaja

Neko je pesnicama lupao o ulazna vrata. Otvaraj, Adi, ili ću razvalit vrata!

Nisam onako bunovan ni stigao zaustiti da ne otvara, a Adi je već otključao.

Dva zajapurena momka, jedan srednjeg rasta i svetlih očiju ludačkog sjaja, drugi neobrijani rmpalija.

– Ko je Adi?

Onaj svetlooki je pogledavao čas mene čas Adija.

Htedoh da ustanem. Rmpalija coknu jezikom i pokaza prstom da ostanem gdje sam.

– Ja sam taj, koga tražite, reče Adi.

Onaj svetlooki prosikta, oblači se!

-Zašto, šta vam je kriv, umešah se.

-Tebe, čupo, niko nije ništa pito. Ne miješaj se ako nećeš belaja. Činilo se da je svetlooki naviknut da naređuje.

-A ti, Adi, znaš ko sam?

Adi je bio bled. Nezgrapno je oblačio farmerice. Jedva je procedio da nema pojma.

– Munevera će mi biti žena. Ti znaš gdje stanuje.

Pištaljka, pomislih. Prvi put sam čuo njeno pravo ime.

– Ona mi je drugarica. Ne znam gde stanuje.

Adi je rastao u Titovoj Mitrovici i govorio je čistu ekavicu.

– Lažeš! Sjetićeš se ti. Za svaku pogrešnu adresu na koju nas odvedeš Meho će ti opaliti čvoku.

Rmpalija Meho nasloni ručerdu na vrata zape srednjak prstom druge ruke i pusti ga kao okidač. Furnir na vratima se ulubi i ostade tako.

– Njegove čvoke se zovu macole. Ne bih ti savjetovao da probaš. A ti kosijaneru ne mrdaj odavde ako misliš sebi dobro.

Potera

Za njima se zalupiše vrata. Pritrčao sam prozoru. U dvorištu su ušli u Stojadin. Već sam im video samo štop svetla. Skrenuli su Zaobilaznicom prema Vracama.

Strčao sam u prizemlje i zalupao sa obe pesnice na vrata Adijevog rođaka, kojem je nakon očeve snmrti pripala kuća. On je bio svega nekoliko godina stariji od nas, ali je već bio čaršijski gazda. Od oca je nasledio dućan nadomak čaršije i preuredio ga je u kafić. Otvotila je njegova žena, mlada, sa poludugom raščupanom kosom, razmazanim karminom, u kombinezonu.

– Ćao, šta je tako hitno?

Sav sam pretrnuo od prizora, jedva sam izustio da moram da pričam sa Adnanom.

Pogledala me je pomalo podrugljivo, pospanim očima i odnjihala se hodnikom do vrata iza kojih se pojavio Adnan, u siledžijki i gaćama.

– Đe si, ša ima?

– Oteli su Adija!

– Ša ba prićaš!?

Objasnih mu u dve rečenice šta se desilo.

On bez reči uze pantalone i košulju, obu patike na bose noge i zadjenu srebrnkaste kamije sa lepo izrezbarenom drškom noža za pojas.

Meni dade ogroman šrafciger.

– Hajmo!

Strčali smo stepenicama do njegovog golfa, ‘dvojka’ zabrunda i već smo se vozili Zaobilaznicom. S leve strane je grad u noći izgledao kao Merlinov ogrtač.

Znao sam da Pištaljka živi na suprotnoj strani od one na koju je otmičare odveo Adi.

On ih šeta da dobije na vremenu, pomislih. Samo da ne prorade macole.

Adnan je usporavao kod svake ulice koja se na desnoj strani odvajala uzbrdo.

Njegove tigrovske oči bleštale su divljom odlučnošću. Pogledao sam dršku noža i počeo da brinem za naše neprijatelje.

Tri na dva

Kod treće sporedne ulice spazih nešto u polumračnom sokaku.

– Stani!, prošaputah napeto.

Točkovi škripnuše. Golf se ispreči na ulazu u sokak.

Na turskoj kaldrmi, u krugu svetla sa lampe na banderi stajao je Adi između svetlookog i rmpalije, objašnjavajući nešto.

Adnan iskoči iz kola i pređe ta dva-tri koraka.

Stajao je na metar od njih trojice, koji su sada bili okrenuti licem prema nama. Stadoh iza Adnana. Dlan kojim sam stezao dršku šrafcigera počeo je da se vlaži.

– Adi, dođi vamo!

Adnanov glas je zvučao kao da reži.

– Neće on niđe, nakočoperi se svetlooki.

Zvuk metalne kamije koja se kotrlja kaldrmom zapara tišinu.

Adnan je u desnoj ruci držao nož čije je krivo sečivo zlokobno zasvetlucalo.

– Stari, hajde, nemoj toga, svega ti, vrati nož, ljudi smo, popričaćemo, poče snishodljivim tonom svetlooki, dižući ruke kao da se predaje. Rmpalija se ukopa na mestu.

– Adi, dođi vamo!

– Pa on je dobrovoljno pošo s nama, nismo ga silili, reče svetlooki.

– Nisam baš bio dobrovoljac, reče Adi i u dva koraka stade na našu stranu.

– Ovdje ste došli da maltretirate studente, stoko seljačka! Sjedite u kola i marš u pizdu materinu, odakle ste došli!

Adnan zakorači ka njima, oni ustuknuše.

– Nemojte da vas ikad više vidim. Ni ovdje u kraju, ni na čaršiji. Jel` jasno?

Ponovo zakorači ka njima.

– Sve je jasno, care, reče svetlooki, ustuknuvši još korak.

Podigao sam metalne kamije sa kaldrme.

Seli smo u kola. Adi je pričao kako ih je odveo u prvu ulicu, vodio ih uzbrdo, i onda rekao da to nije to.

Odlučio je da pokuša pobeći u trećoj ulici.

Mi smo naišli posle druge.

Kroz zadnje staklo gledao sam dve siluete, nepomične, dok bivaju sve manje i manje pod svetlom koje se razlivalo po izlizanom kamenu na ulici.

Antena

San nas dugo nije hteo. Adi je pričao o tome kako je skoro drugarski ćaskao sa nasilnicima.

– Nisu oni loši momci. Onaj njen ludak, Rasim, stvarno misli da će mu se Pištaljka vratiti.

– Da li bi ti divljao kao Rasim? To su ljudi koji nisu naučili da ih žensko odbije. Siledžije.

– Ma u pravu si. Ali ja sam ukapirao gde je zapelo između mene i nje. Ja ovo nikad ne bih uradio zbog nje. Niti neko slično sranje. Ona to sluti.

– Pa što onda nije sa njim?

– Možda ga iskušava. Znaš ono – how deep is your love?

Nisam mogao da zamislim tu vrstu ljubavne igre. Možda Adi samo traži razlog da se odlepi od Pištaljke.

Opet je zalupalo na vratima. Skočio sam kao oparen, zgrabio kuhinjski nož i otvorio vrata. Adnanova žena, u kućnom mantilu, zabrinutog pogleda.

– Adnan je negdje istrčao, bojim se da je sam protiv njih…

Adi uze čekić iz ostave. Strčali smo niz stepenice, dvorištem kraj golfa onda na Mrakušu. Adnan, nag do pojasa, u gaćama i patikama, vraćao se uzbrdo od Zaobilaznice. Pokazao je svojim zakrivljenim nožem na automobil.

– Antena, mamicu im jebem. Slomili je pa pobjegoše.

Telegram

Pištaljku sam video još samo jednom.

Upravo je ustajala od stola u bašti Dva ribara. Rekla je ćao i žurno krenula obalom.

Za stolom je Adi palio cigaretu.

– Šta je bilo?, upitao sam sedajući do njega.

– Rekla mi je da se ono neće više nikad ponoviti.

– Kakve garancije ona tebi može dati za onu budalentinu?

– Može. Rekla mi je da mu je malopre poslala telegram.

– Šta mu je napisala?

– Svoju sarajevsku adresu.

Ćutali smo neko vreme.

– Nikad mi nisi ispričao zašto je zoveš Pištaljka.

– Ona stavi dva prsta u usta i zazviždi prodorno kao Željin manijak. Ja to nikad nisam naučio.

– Hajmo u Kinoteku. Danas je na redu Koktoov Orfej.

Pogledao me je tužno, ali je klimnuo glavom.

Obala je tonula u crnkastonarandžasti suton. Prva svetiljka je zatreptala, a onda progledala.