Najbolje od „desetih“: Muzička scena u Srbiji u prethodnih deset godina

12. januar 2020.
Ljubitelje pop kulture ne zanimaju novogodišnje odluke, umesto poklonima i slavlju mnogi od njih pre se raduju uživanju u top listama.
p07pgw03.jpg
Ana Ćurčin. Foto: BBC

Jelena Maksimović, BBC novinarka

Iako se druga decenija 21. veka završava 31. decembra 2020, mnogi su požurili sa listama koje donose pregled najboljih u prethodnih deset godina.

BBC na srpskom neće predstaviti listu najboljih albuma, već je ovo spisak najvažnijih događaja na muzičkoj sceni u Srbiji od 2010. do danas.

Živeo striming

Muzika stiže sa svih strana, a format u kome je konzumirate postao je manje važan.

Onlajn platforme učinile su da nas jedan klik deli od celoukupne diskografije nekog benda.

To menja i način slušanja, jer „slušaoci su se razmazili i sve hoće odmah”, kaže Nikola Jovanović, vlasnik izdavačke kuće Kontra i potpredsednik Regionalne asocijacije nezavisnih diskografa (RUNDA).

„Nema se više strpljenja pa je tako i koncept albuma upitan. Klinci slušaju pesme do refrena, pa idu dalje”, dodaje on.

Striming servisi su postali najvažniji kanal za slušanje muzike, pa većina slušalaca u Srbiji sluša omiljene izvođače preko Dizera, servisa Eksplor mjuzik, a očekuje se da će na ovo tržište stići i popularni Spotifaj.

Kao prednost digitalne distribucije, Jovanović navodi da muzičari imaju slobodu da „objave muziku na način koji žele i kada žele”.

Eksplicitnije je to pojasnio Vladan Maksimović, koji prati muziku na portalu Before/After.

„Muziku ne vode Željko Mitrović ili Saša Popović, već su muzičari uzeli stvari u svoje ruke, prvenstveno mislim na imena poput Raste, Cobija i Đusa.

Izvođači diktiraju šta ćete slušati, gde ćete slušati i šta ćete nositi. Preuzeli su scenu, mislim da je jedna od najjačih u Evropi, ne samo u regionu.”

Međutim, to nužno ne znači ogromno poboljšanje materijalnog stanja muzičara, jer kako Jovanović objašnjava najviše novca na muzičkom tržištu se raspodeli preko organizacija kao što su SOKOJ (Organizacija muzičkih autora Srbije), OFPS (Organizacija proizvođača fonograma Srbije) i PI (Organizacije za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora).

Ove organizacije raspodele oko 15 miliona evra godišnje članovima.

„Tu nažalost nema nikakvog pomaka, nema digitalizacije, nema transparentnosti u trošenju novca, ni uvida u spisak šta se kada emituje,” tvrdi on.

Ako ne održavaju puno koncerata, muzičari ne mogu da žive od svog rada, zaključuje Jovanović.

Brisanje granica između žanrova

Striktne podele između ljudi koji vole jednu vrstu muzike i onih koji pripadaju „suprotnom klanu”, čini se da više ne postoje.

„Prevaziđene su predrasude koje su stvorene u Jugoslaviji tokom osamdesetih kada se pričalo o tome šta je šund muzika, a šta je kul muzika i to je dobra stvar. A samo oslobođenje od predrasuda je donelo polet koji je bitan u umetničkom stvaralštvu, pa i u muzici,” kaže Vladan Maksimović.

On dalje spominje primere repera koji su sarađivali s izvođačima folk muzike i tako uspeli da zarade više nego u svom „matičnom” žanru.

Ipak dodaje da postoje i neki (Mimi Mercedes na primer), koji danas odbijaju takve ponude.

Pojedinim izvođačima se ova situacija donekle sviđa.

„I dalje je prisutan veći broj autora i interpretatora koji mešaju različite žanrove sa ne baš toliko stila i ukusa, ali bože moj, ne dešava nam se to prvi put”, kaže pevačica Bojana Vunturišević.

Iako uglavnom stvara za sebe i izvođače koji izvode sličnu muziku, Vunturišević je 2018. napisala pesmu za Natašu Bekvalac.

Što su ljudi stariji, manje su otvoreni za drugačije sadržaje, čini se Ivanu Lončareviću, izdavaču, koncertnom promoteru i autoru emisije Pop depresija.

„Kod mlađe publike ‘žanr’ kao kategorija ionako ne postoji. Oni koji imaju preko 40 godina su problem, pošto je višedecenijska kvaziedukacija učinilo da postoji stav ‘mi to ne slušamo’,” kaže on.

Članovi kolektiva Kišobran, koji su prošle godine proslavili deset godina uspešnog rada, ne slažu se u potpunosti sa tvrdnjom da nestaju granice između žanrova.

„Možda je došlo do stvaranja nekih novih žanrova ili se to čini, jer je publika postala mnogo manje opterećena pripadnošću konkretnim žanrovima, nema više te jasne i fanatične klasifikacije na rokere, repere, rejvere, metalce,” kažu oni.

Njihov utisak je da muzičari pribegavaju neočekivanim saradnjama, jer im „manjka sposobnosti ili talenta da se adaptiraju na sve bržu mutaciju (popularne) kulture uopšte.”

Najjači utisak

Bojana Vunturišević, pevačica

Spomenula bih par izvođača, na prvom mestu Nu Sound of Belgrade ekipu: Svi na pod i album „Prvi”, kao i Zemlju Gruva i njihov album „NjTF is Gruvlend”. To je bila svojevrsna mini revolucija, kada smo punili beogradske koncertne prostore, a da prethodno nismo izbacili albume.

Tako je počela muzička avantura ove decenije.

Zatim, prvi album grupe Artan Lili, Bad Copy „Krigle”, Autopark „Autopakao”, Dječaci „Istina”, Lolobriđida „Pilula”, Rasta „Indigo”, Vojko V „Vojko”, Bekfleš „Braća”, moj prvi solo album „Daljine”, Buč Kesidi oba albuma…

Kišobran kolektiv

Urušavanje objektivne kritike, prihvatanje spinovanja kao osnovnog medijskog alata i usmeravanje fokusa dalje od suštine sadržaja radi bržeg gomilanja klikova i pregleda obeležila je muzičku scenu u poslednjih deset godina. Tužno je da fokus nije bila sama muzika, ali eto…

Nikola Jovanović, vlasnik izdavačke kuće Kontra

Digitalno izdavaštvo obeležilo je deceniju za nama, strimaing pre svega i Jutjub kao platforma, možda i propdadanje albuma kao koncepta, a vraćanje singlovima i besomunoj hiper produkciji. Globalno muzička industrija se oporavlja, ali polako i to bleži ova decenija oporavak u prodaji zahvaljujući straminigu. Deceniju obeležava i povratak vinila i konačna smrt CD formata.

Ivan Lončarević, autor emisije Pop depresija

Više stvari obeležilo je proteklu deceniju, ali mislim da je njihova kombinacija ili združeni efekat to što je (meni) najbitnije: pojava malih i kompetentnih studija sa ljudima koji vole muziku i koji su dovoljno sposobni da se prilagode muzičarima i očekivanjima (Down There, Krokodil, Šamarčina…), kao i hrabrost i strast malih i mikro izdavača koji okupljaju u enklave bendove koje vole i kojima pomažu.

Gde su gitare: Amerikana, svetski uspesi ili u zapećku?

Umesto na o vrhu top lista, današnji muzičari sanjaju velikom broju pregleda na Jutjubu.

„U trendingu” su muzičari koji izvode trep, hip-hop, pop, ali i hibridne varijante ovih žanrova sa uplivom turbo folk zvuka.

Iz te perspektive, rokenrol nije zanimljiv mlađim generacijama.

Međutim i u tom domenu ima veoma uspešnih izuzetaka.

Ivan Lončarević navodi Repetitor kao najvažniji bend regije, koji je uticao na stvaranje nove scene koja nastupa na Hali Gali žurkama organizovanim u klubu Dragstor.

Da je ova organizacija i kasnije istoimena kompilacija dah svežine takođe ističe i Vladan Maksimović, mada dodaje da „to ne može da se meri s komercijalnim potencijalom pop ili folk muzike”.

On smatra da je većina bendova koji su funkcionisali ranije „ostala zaglavljena u nekim starim tokovima”.

Od 2010. pa naovamo, pojavilo se više izvođača koji su pevali na engleskom.

Ipak njih ne treba nazivati „srpskom amerikanom”, jer nisu „ni probali da razumeju šta su osnovni postulati amerikane, niti su se bavili tradicijom, niti su kroz svomuziku reflektovali svet oko njih i socijalne teme”, kaže Lončarević.

Kao dobru stranu ovog fenomena, Lončarević izdvaja pet albuma Wooden Ambulance, četiri Stray Dogg, dva Ane Ćurčin, tri On Tour, regionalna povezivanja, zajedničke koncerte i festivale, atraktivne spotove, pomerena granica u produkciji svega – spotova, koncerata, albuma….

Kao najvažnije momente u gitarskom zvuku, Lončarević navodi činjenicu da je kantautorska scena, koju čine raznorodni autori poput Nikole Vranjkovića, Kolje Pejakovića, Kralja Čačka ili Đorđa Miljenović, izašla u prvi plan.

Došlo je i do decentralizacije, „Pančevo i Niš su de facto muzički centri Srbije”, kaže on.

Iz Pančeva su Ljubičice, Buč Kesidi, Ivica, Egret, a iz Niša Igralom, Bohemija, Prljave sestre, There, Stereo Banana.

Umesto na Egzitu, publika koja ceni gitarski zvuk najveća imena i iznenađenja mogla je pronađe na Arsenal festivalu u Kragujevcu.

Što se brojki tiče, Lončarević izvaja veterane poput Bajage, Nikole Vranjkovića i grupe Električni orgazam, „koji koji su višedecenijskoj publici dodali mlade i nove fanove”.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.