Banović Strahinja, film i izbeglička kriza: Vanvremenski junak koji prašta i ruši tabue

Film, koji nosi i drugi naziv As Far As I Can Walk, dobio je u avgustu 2021. nagradu za najbolji na prestižnom češkom festivalu u Karlovim Varima, što je prva nagraza za ostvarenje iz Srbije na tom festivalu posle 55 godina.

„Banović Strahinja je prilično zanimljiva pesma za srednji vek, gde likovi odstupaju od patrijarhalnih nametnutih kodeksa.

„Mi smo ovu priču preneli na moderno društvo i najveću migraciju u Evropi od Drugog svetskog rata”, kaže reditelj Stefan Arsenijević za BBC na srpskom.

Ovo nije prvi put da je epska pesma, o banu koji junački prašta i ne obazire se na mišljenje okoline, zanimljiva modernim umetnicima.

„Strahinja je junak koji stalno budi pažnju, a pre ovog filma imali smo još nekoliko ostvarenja koji su motivisani njegovim likom”, kaže Slobodan Vladušić sa Odseka za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu za BBC.

„On nije običan epski junak, on je totalni junak, što znači da je višeslojan i ljudi mogu da se poistovete sa njim. Prevazišao je epsku pesmu”.

Film će biti prikazivan na festivalima, premijeru u Srbiji će imati na Festu sledeće godine, a posle toga će se naći i u bioskopima.

Kada je počela migrantska kriza 2015. godine u Evropi i iz Afrike i Azije na Stari Kontinent u potrazi za boljim životom došlo barem milion ljudi, Arsenijević je odlazio da razgovara sa izbeglicama u Beogradu.

Tako, njegov film govori o Ibrahimu, izbeglici iz Gane koji dolazi u Srbiju Balkanskom rutom sa suprugom Ababu.

Uspeli su da stignu do Nemačke, ali su deportovani nazad u Beograd.

Ibrahim pokušava da se snađe u Srbiji, podnosi zahtev za azil i pokušava da igra fudbal u lokalnom klubu.

Uzima ime Strahinja da bi se lakše uklopio.

Ipak, azil nikako ne stiže i Ababu je nesrećna, jer želi da postane glumica u Londonu.

Kada Ababu nestane sa Alijem, harizmatičnim levičarskim aktivistom, Strahinja kreće put Balkanske rute, ali – iz ljubavi.

Arsenijević kaže da je želeo da lik Strahinjića Bana „ne bude samo deo kulturne baštine i jedna poznata ulica u Beogradu već i nešto živo”.

I u teoriji književnosti, pesma Banović Strahinja kroz vekove je ostala zagonetka, u koju se svojevremeno uključio i Johan Volfgang Gete, nemački filozof, pisac i političar.

On je u nekoliko prepiski bio oduševljen sposobnošću praštanja jednog srpskog epskog junaka.

Ovo je, ujedno, i jedinstvena pesma srednjeg veka, koja je zapisana u 19. veku, ali je motiv ženske preljube i tada bio tabu tema.

„Svi likovi iz pesme nisu ono što se od njih očekuje”, kaže Arsenijević.

Anđa se zaljubljuje u Turčina, Strahinja odlazi za njom, iako ga njena porodica odvraća, a ključni čovek koji pomaze Strahinji na tom putu je pijani turski derviš, koji mu govori gde se nalazi turska vojska.

Ni Vlah Alija nije pripadnik zvanične turske vojske u pesmi, već on bije sopstvenu bitku.

„Svi osim Jugovića koji su establišment, su pobunjenici okoštalih vrednosti i slušaju samo svoje unutrašnje kompase”, kaže reditelj.

Pred Kosovski boj 1389, Anđu, ženu junaka Banović Strahinje i ćerku Jug Bogdana, otima turski odmetnik Vlah Alija iz Banjske.

Banović Strahinja moli Jug Bogdana da mu pomogne da spasi Anđu, ali mu on kaže da je zaboravi, jer je sada oteta i ponudi mu novu ženu.

Ban ne pristaje na to i kreće da spase Anđu, a uz njega polazi samo pas Karaman.

Pravi se da je Turčin i ulazi u tursku vojsku.

Vlaha Aliju pronalazi u Anđinom krilu, a ona misli da je došao da je kazni i upozorava Aliju.

Tada počinje bitka između njih dvojice i ban ubija Aliju. Anđa kreće da beži od njega, misleći da hoće da joj se osveti, ali je ban sprečava i vraća u Srbiju.

Kada su se vratili, Jug Bogdan želi da ubije ćerku jer ih je izneverila, ali Banović Strahinja mu ne dozvoljava jer želi da ostane sa Anđom.

Pesmu je Vuku Stefanoviću Karadžiću ispevao Starac Milija, a on ju je zatim zapisao.

Motiv praštanja u vreme ratova i velikih migracija koje dolaze kao posledica – jako je bitan, misli Arsenijević.

„Sve se svelo na konflikte i zauzimanje strana”, kaže reditelj.

„Tokom devedesetih smo bili svedoci te podeljenosti, koja nam nije donela ništa dobro”.

Pesma se završava stihom: „Pomalo je takijeh junaka, ka’ što bješe Strahiniću bane”.

Dosta godina prošlo je od kada je Stefan Arsenijević u osnovnoj školi čitao ove stihove, do trenutka kada će za film pod ovim nazivom dobiti čak pet nagrada na festivalu u Češkoj.

Nagrađeni su za najbolji film, ali i za najboljeg glumca, direktorku fotografije, nagradu Ekumenskog žirija i nagradu Evropa sinemas lejbel, koju dodeljuju predstavnici evropskih bioskopa.

Ovo je prvi put posle 20 godina da se srpski film nađe u glavnom takmičarskom programu i da je na festivalu u Karlovim Varima srpski film osvojio nagradu za najboljeg glumca.

„Emotivnoj reakciji publike smo se nadali, ali nagrade su van svih mojih očekivanja”, kaže Arsenijević.

„I dalje čekam da se probudim”.

Još kada je pesmu prvi put pročitao, Arsenijeviću je pobudila pažnju.

„Meni kao malom, Strahinja je bio veliki junak koji se bori mačem i kopljem, ali ga izdvaja empatija i mogućnost da razume druge”, kaže on.

„Pesma je odskakala od svih drugih jer je nosila drugačiju poruku, a to je da je junaštvo oprostiti.

„To je odzvonilo u meni”.

Najpoznatiji film o Banović Strahinji je onaj iz 1981. godine Vatroslava Mimice.

Strahinju glumi italijanski glumac Franko Nero, dok Vlah Aliju igra Dragan Nikolić.

Film je urađen u saradnji dve zemlje koje više ne postoje – Jugoslavije i Zapadne Nemačke.

„Ljudi u Srbiji imaju emotivan odnos prema pesmi i liku, a starije generacije često nisu svesne da se nekih delova prepoznaju iz popularnog filma iz 1981. godine”, kaže Slobodan Vladušić sa Odseka za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

„Zašto? Jer istovremeno ume da ubija zubima, u nedostatku drugog oružja, ali i da prašta”.

Ban je istovremeno i „čovek koji se plaši i zver koja ubija, ali i božanstvo koje može da oprosti”, dodaje Vladušić.

Na filmskom festivalu u Puli 1981. Dragan Nikolić je dobio Zlatnu arenu za najbolju ulogu, a Alfi Kabiljo Zlatnu arenu za najbolju filmsku muziku.

Deceniju kasnije, književnik i kritičar Borislav Mihajlović Mihiza napisao je dramu Banović Strahinja.

Mihiz je, objašnjava Vladušić, poslušao pesmu Starca Milije, ali se u drami okrenuo i drugim, a najviše, ženskim likovima.

„Obrađuje se ideja Anđe kao nezavisne žene”, kaže Vladušić.

Lik Strahinića bana i u filmu iz 1981. godine, ali i u Arsenijevićevom ostvarenju, tumači stranac.

U prvom filmu je to Italijan Franko Nero, a tri decenije kasnije, Strahinja je Francuz – Ibrahim Koma.

„Nisam imao opciju, sem da uzmem stranca, jer, kako je moja priča zamišljena, glavni lik je izbeglica iz Afrike”, kaže Arsenijević.

„Ipak, razumem zašto je prvog Strahinju igrao tada poznati italijanski glumac, iako je Dragan Nikolić maestralno odglumio Vlaha Aliju”.

Da je Strahinja u oba ostvarenja stranac, misli Arsenijević, možda i nije slučajno.

„Pesma govori i o tom nadnacionalnom kontaktu, sami junaci su lišeni nacionalnih i religioznih predrasuda ili očekivanja”, dodaje on.

Prema prepevu Starca Milije, ban oprašta svojoj ljubi Anđi jer je otišla za drugim.

Glavni motiv srednjovekovne pesme je ljubav, a sedam vekova kasnije, isto je i sa novim filmom.

„To je i ljubavna priča u kojoj ljubav pobeđuje na neočekivan način”, dodaje on.