Preživjeti šezdeset petu ili kako je nastala vračarska gerila

Doživjeti stotu! Čak i pre 41 godine kada je Bijelo dugme usred žalosti za Titom izašlo sa tim albumom znalo se da to „mora da je strašna, jeziva gnjavaža u životu“, kako je naglašeno i zapamćeno u refrenu ove pesme. Zvanično, tada je bila preporučljivo da se peva i sluša „ljubičice bela, tebe voli omladina cela“. Tito je umro u 21 dan pre svog 88. rođendana, a Dan mladosti slavio se još nekoliko godina na Stadionu JNA, gde danas vršljaju mnogo mlađi ljudi, od kojih su neki upravo uhapšeni, a neki drugi već pušteni iz zatvora.

U mom beogradskom komšiluku generacija držećih devedesetogodišnjaka otišla je u večno boravište tek nedavno, nekih godinu dana pre nego što je korona počela da hara. To se dešavalo odjednom, kao da su predosetili pandemiju i dogovorili se da ipak odu – u grob ili u dom. Pre nego što korona pruži priliku ovom režimu da, pod plaštom velike brige i neizmerne ljubavi, zarobi i Srbe i Srbijance koje smatra vremešnim.

U celom svetu postoje stereotipi o starim ljudima. Ejdžizam će obeležiti ovaj 21. vek, kažu naučnici, analitičari, istraživači. Više nego homofobija, čak više nego rasizam ili islamofobija.

Međutim, u Srbiji je u martu prošle godine ozvaničen aparthejd, koji se zove „65 plus“. Sve što se dešavalo u režimskim krugovima u tom ključnom mesecu kada je korona počela da hara Evropom, nastavlja se do daljnjeg. Virus je prvo bio smešan, a onda je postao toliko ozbiljan da je na ulice izbacio uniforme sa dugim cevima. I onda su došli izbori, pa šoping molovi – najveći i najlepši u Evropi, rušenje starih kuća, investitori, kranovi, podizanje novih stambenih jedinica…

Kako je nastala vračarska gerila

Počnimo ispočetka kad nas je mlađani predsednik Srbije (51) proglasio za svoje i svačije „bake i deke“, bez obzira što bi šezdesetpetogodišnjaci ili sedamdesetogodišnjaci teško mogli da mu budu roditelji, a kamoli baba ili deda. No, tu floskulu su bezrezervno prihvatili prorežimski, a nažalost i opozicioni mediji.

Zato što smo mu najmiliji i ujedno najugroženiji, Vučić nam je naložio da do daljnjeg zakatančimo vrata svog stana i ne izlazimo na svetlost dana. Samo jednom nedeljno, po ciči zimi, u četiri ujutru, po martovskom praskozorju, do obližnje prodavnice…

Kada je otvorena sezona lova, ulov jednog kapitalca sa rogovima od ‘65 plus’ donosio je veliki novac i moralnopolitičku podobnost, što u naprednjačkom svetu znači da sa tim ordenom možeš brzo da postaneš milioner.

Očekivao je gvozdenu disciplinu. Ali kada je premijerka Ana Brnabić odlazeći kolima na posao 17. marta kroz zatamnjeni prozor uočila da među masom sveta ima mnogo najmilijih baka i deka, ona im je na nacionalnim frekvencijama zapretila kaznom od 150.000 dinara (1.300 evra ili pet prosečnih penzija) ako nastave da budu neposlušni.

Tada je otvorena sezona lova. Jer ulov jednog kapitalca sa rogovima od „65 plus“ donosio je veliki novac i moralnopolitičku podobnost, što u naprednjačkom svetu znači da sa tim ordenom možeš brzo da postaneš milioner.

Nikada nisam bila prvoborac, ali često se pitam u kom trenutku sam u svojim zrelim godinama odlučila da potražim istomišljenike i pređem u gerilu.

Mislim da je to bilo kada sam na jednoj televiziji ugledala novinarsku patrolu koja se u osam ujutru kolima uputila u Košutnjak. I tamo su našli jednu osobu koja im je zaličila na „65 plus“. Vežbao je na stazi za džoging. Dve patrole, policijska i „novinarsko-istraživačka“, i tada su radile u tesnoj saradnji. I policija se stvorila munjevito na mestu zločina. Da li su ga strpali u maricu ili su mu na licu mesta rebnuli kaznu, pa je i dan danas otplaćuje, to ne znam. Tek, ovaj prestupnik je javno oklevetan, a hteo je samo da prodrma noge i ruke i da udahne vazduh.

Šta pamti grupa ’65 plus’?

Uhapšen je na istom mestu odakle je u vreme poslednjih meseci Miloševićeve ere nestao Ivan Stambolić, čije je telo pronađeno tek posle ubistva premijera Zorana Đinđića, u akciji „Sablja“.

Kakve to veze ima, reći ćete? Odgovoriću vam da bogami ima.

Dok se moj samozvani ‘unuk’ šetao po Srbiji uglavnom bez maske da bi po klinikama razdelio respiratore i objasnio lekarima kako se oni upotrebljavaju, ja sam se rešavala da pređem u ilegalu i osnujem vračarsku gerilu.

Jer ljudi „65 plus“ pamte ono što bi režim voleo da se zaboravi. Kao na primer da je povratnik iz hrvatskog zatvora ištampao majice sa likom Zvezdana Jovanovića, neposrednim likvidatorom Ivana Stambolića i potom Zorana Đinđića. I da otvoreno traži na nacionalnim frekvencijama da se Zvezdan Jovanović pusti iz zatvora.

I tako. Dok se moj samozvani unuk šetao po Srbiji uglavnom bez maske da bi po klinikama razdelio respiratore i objasnio lekarima kako se oni upotrebljavaju, ja sam se rešavala da pređem u ilegalu i osnujem vračarsku gerilu. Naoružanje sam čuvala u stambenom bunkeru, još otkad su mi ćerke otišle na Zapad. Kačket na glavu, tamne naočare, maska na usta i nos, rolka da pokrije vrat, rumenilo na obraze… i pravac u šetnju i u poneku prodavnicu. Možda ću da svratim i u banku da sama podignem svoju i muževljevu penziju. Kola ne smem da vozim, jer ako me zaustavi policija i legitimiše me – odoh ja u zatvor, sa Zvezdanom Jovanovićem.

Od svojih školskih drugarica, i susetkinja, skupljala sam dragocene informacije sa terena. Jedna od njih poverila mi se preko telefona.

Prodavac na kasi pitao je koliko ima godina. Ona mu je odgovorila takođe pitanjem: „A šta vi mislite?“.

„Ne znam, ništa se ne vidi“, odgovorio joj je kasir.

„Pa, što me onda pitate“, rekla je gerilka.

Šef mu je tako naredio, odgovorio je ovaj jadnik.

Možda ne zna da podređeni nisu u obavezi da se povinuju uputstvima šefa, ako se te odredbe kose sa ljudskim pravima.

U bolnicama uglavnom mladi i nevakcinisani

Taj isti za kasom u obližnjoj samoposluzi dozvolio je pre neki dan muškarcu bez maske, da preko reda kupi čokanjče vinjaka. Treba mu „unuče“, rekao mi je kada sam se pobunila. „Unuče“ je, za one koji ne znaju, u Srbiji naziv za minijaturnu bocu žestokog alkohola, koja se po starom običaju obično popije naiskap ispred radnje.

To je bilo pre neki dan kada je bilo više od 3.000 novozaraženih, a sledećih dana broj se popeo na preko 5.000. U bolnicama su uglavnom mladi i nevakcinisani, upozoravaju lekari iz crvene zone.

Ali režim uporno forsira doktrinu da su od korone ugroženi samo stari. Implicitno da mladi treba da se uzdržavaju od grupnih okupljanja i slavljenja, pevanja i veselja samo radi tog „najmilijeg tereta“. I vremenom se mladima smučilo da uz sve muke nose starce na grbači.

Od svih bezobrazluka predsednika Srbije, najviše mi se zgadio i urezao u sećanje onaj jedan kada je počeo da nas sahranjuje van grobalja. To je bilo samo dve-tri nedelje pre nego što je naredio da korona nestane, i da se svi, a najpre „65 plus“, zaraze izbornim virusom na kome će opet izabrati naravno – Njega.

Dragi penzioneri, ne računajte na svoj grob

Šta će biti ako pusti penzionere da na pola sata, tri puta nedeljno, kad je drugima zabranjeno, prošetaju ulicama nedaleko od svog mesta stanovanja? Ovaj predlog izneo je jedan opozicionar koji je već godinama meta najžešćih blaćenja Vučićevih jurišnika. Predsednik je svoj odgovor izneo preko nacionalnih frekvencija.

Ubrzo su penzioneri iz karantinskog obora prebačeni u glasački boks. ‘Unuk’ im je na kašičicu davao po mrvicu onoga što im je tokom četiri godine oduzimao. Svima podjednako, velikodušno.

„Molim penzionere da ne izlaze nigde i da ne slušaju ničije predloge. Neću nijednu reč da kažem, ali ako dragi penzioneri poslušate te predloge neće nam biti dovoljni kompletno Lešće, Novo groblje, Centralno i Bežanijsko groblje. Biće malo groblja da primi sve nas, ako se takvi saveti budu slušali“, poručio je doslovce Vučić. Svaki penzioner, ako izađe, „opasnost je i za sebe i za svakog drugog čoveka“, dodao je uz dramske pauze.

Novo groblje? Tamo imam rezervisano grobno mesto i pre nego što sam se rodila, još od tridesetih godina prošlog veka, pomislila sam. Tamo je istrunuo moj pradeda, na istom mestu u urnama leži pepeo mojih roditelja, skoro pa stogodišnjaka. Nije moguće da će nam korona udružena sa Vučićem oduzeti i to, iako su prvo preci, pa onda i ja, uredno plaćali zakupninu.

Ubrzo su penzioneri iz karantinskog obora prebačeni u glasački boks. Unuk im je na kašičicu davao po mrvicu onoga što im je tokom četiri godine oduzimao. Svima podjednako, velikodušno. Kao da smo vrapci, a ne ljudi, dok oko i iznad očerupanih dživdžana ptice grabljivice odnose gromade starog Beograda.

Opet će izbori. Moja gerila, gde smo svi ravnopravni, nema mnogo para, ali ima duha. U međuvremenu smo se povezali sa srodnim pokretom iz opštine Stari grad. Pamtimo dugo, iskustvo nam je prebogato, znamo kako je ko došao na vlast.

Priča o Dorijanu Greju sa Starog grada

Sve svoje drugarice, vršnjakinje, saborkinje, zadržaću u anonimnosti. Za sada. Otkriću ime samo Nade Đermanović, žene sa Starog grada, prevoditeljice desetak knjiga, penzionerke, šetačice, bake odraslih punoletnih unuka, fantastične kuvarice, svetskog putnika, antiratne aktivistkinje, koja među tinejdžerima ima veće društvo nego mnogi gimnazijalci. Nada je starija od gerilki sa Vračara desetak godina i značenje njenog imena odražava ne samo njen karakter, već ohrabruje sve nas mlađane starce.

Starost može da izaziva poštovanje ako se vidi da je prihvataš kao nužnost, kao još jednu etapu života, onu poslednju, pred konačni odlazak.

NADA ĐERMANOVIĆ

Ima li ejdžizma Nado, i kako se boriti protiv predrasuda, pitala sam je za potrebe ovog teksta, iako sam znala da je ona pravi Dorijan Grej i da je ona sve mlađa kako godine prolaze. Evo šta mi je odgovorila.

„Možda nisam baš dobar primer jer me nekako ljudi ne doživljavaju kao staru. A iskrena da budem, ni ja nemam taj, nazovimo ga, kompleks starosti, pa nastupam prema ljudima nekako samosvesno, kao da sam ravnopravna sa svakim. I odziv je uvek pozitivan, nikad nisam doživela nešto negativno. Mislim da je taj stav bez kompleksa i ikakve snishodljivosti bitan. Dobijaš pozitivnu reakciju, čak se javlja i neko veće poštovanje prema tvojim godinama. Pored držanja, mislim da utiče i da li si pristojno odeven jer i odeća i opšti izgled uvek utiču. Češće sam bila svedok grubog odnosa prema starima i siromašnima. Dakle, i novac čini svoje“.

A Nadin savet: „Ako samo kukaš i tražiš sućut i razumevanje za svoje tegobe stvarne ili izmišljene, da bi skrenula pažnju na sebe – gotova si. Jer ljudi beže od takvih. Starost može da izaziva poštovanje ako se vidi da je prihvataš kao nužnost, kao još jednu etapu života, onu poslednju, pred konačni odlazak“.

‘Provalila’ Vučićevu taktiku

Uzela bih ove Nadine reči za univerzalni manifest borbe ljudi u odmaklim godinama protiv sveprisutnih stereotipa.

I da se zna. Mi nismo poklonici ničije vlasti. Evo Nada kaže da je provalila Vučićevu taktiku i da je rešila da sve što od njega dobije prosleđuje drugima, bilo da su mladi ili stari.

„Mislim da je to njegova taktika – osiromaši, pa se predstavi kao dobročinitelj. I tako prvo porobiš deo društva, a onda ga spasavaš i dobijaš glasački mašinu“.

Poslušajte dragi penzioneri Nadu Đermanović, iako možda ne možete da je čujete. Jer upravo sada, nad Beogradom nadleću borbeni avioni, gazda se priprema za još jednu vojnu vežbu, pred subotnji skup boraca za vazduh, vodu i drveće. Hoće da postanemo nevidljivi i nečujni. E, pa neće moći!

Ne nadamo se da ćemo doživeti stotu, ali moramo preživeti šezdesetpetu i biti građani iako smo samo Srbi i penzioneri.