NOVOSAĐANI NA STUDENTSKOJ LISTI – advokatica Tanja Arsić: Sloboda nije samo pravo da kažeš šta misliš, sloboda znači da si spreman da snosiš posledice svojih odluka

Autor: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Danas je, međutim, drugačije. Uoči izbora 25.oktobra struka – ona prava dignitetna i odgovorna, stala je zdušno i jednoglasno na stranu zdravog razuma – na stranu onih koji brane dostojanstvo građanina i suverenitet naše zemlje koju je stranka na vlasti rasprodala na sve strane sveta. Stala je na stranu mladih koji su zdravu žilu ove zemlje okupili oko “Studentske liste – Studenti pobeđuju”. Na 154. mestu na toj listi je novosadska advokatica Tanja Arsić, inače savetnica predsednika Međunarodne unije advokata i članica UO te iste asocijacije, u čiju se stručnost, preciznost misli i elokventnost šira javnost u skorije vreme, između ostalih javnih obraćanja, imala priliku uveriti na javnim istupima povodom odbrane Futoškog parka. U razgovoru za Moj Novi Sad Arsić govori najpre o tome da li nas još uvek drži svest o važnosti preuzimanja odgovornosti za naše živote i našu državu, koju je probudila velika prvonovembarska tragedija…

Jesmo li se uistinu trgli ili treba biti oprezan, setiti se reči srpskog dramatičara Dušana Kovačevića koji smatra da je narod “zbir pojedinaca od kojih svaki ima svoju privatnu računicu”. Krupne ideje i zanosi, velike reči poput sloboda, solidarnost, pravda pred ovdašnjim mentalitetom uvek nekako lako pokleknu pred jednom il’ dve crvene… Kakav je vaš osećaj sada, kako društvo diše: kao narod s mnogo sitnih ličnih interesa, ili kao zajednica mislećih ljudi koji se bore za dostojanstven život?

– Mislim da smo dugo živeli kao društvo u kojem svako gleda svoj mali interes. I to nije nešto što treba da prećutkujemo ili da se pravimo da nije postojalo, ali mislim da je 1. novembar nešto dramatično promenio. Ta tragedija nas je osvestila. Osvestila nas je u tom smislu da smo, možda prvi put jasno shvatili da ovakva država, ovako kako funkcioniše, jednostavno ne može da opstane. Shvatili smo da u ovoj državi nema stvarne vladavine prava. Da ne važe ista pravila za sve. Da postoje posebni propisi i posebna pravila za one koji imaju političku ili neku drugu moć, dok običan čovek nema nikakav stvarni uticaj na mašineriju koja donosi štetne propise, raspolaže javnim novcem i odlučuje o tome gde će naš novac otići, ko će izvoditi radove i ko će upravljati našim prostorom i našom zemljom. Onda je došlo ono najvažnije, ljudi su počeli da povezuju stvari. Da shvataju da korupcija nije apstraktna reč i da ono što se radi u institucijama nije nešto što nema veze s njihovim životom. Kada se ne poštuju pravila, kada se novac građana troši bez odgovornosti i kada institucije ne rade svoj posao, posledice na kraju dođu do svakog od nas. Zato mi je važno što su ljudi počeli da se vraćaju svojoj profesiji i svojoj odgovornosti. Lekari, profesori, advokati, inženjeri, umetnici, ljudi iz različitih struka, počeli su da govore iz onoga što znaju i za šta su odgovorni, a ne iz političkog interesa. Mislim da je to jedan od najzdravijih procesa koji nam se dogodio.

Kada normalan čovek, pristojan i odgovoran, prihvati da nešto uradi, to znači da ima, ne samo volju, već i ideju kako to da uradi, popravi, unapredi, omogući da funkcioniše. Šta je moguće uraditi odmah posle 25. oktobra što se tiče vaše struke? 

– Mislim da ne možemo krenuti od toga da nam treba gomila novih zakona. Zakone imamo. Ali moramo vrlo ozbiljno da pogledamo kakve smo zakone i propise dobili poslednjih godina i šta je njima omogućeno. Ova vlast je donela čitav niz posebnih propisa, odnosno lex specialisa, kojima su za konkretne projekte isključivana pravila o javnim nabavkama i omogućavano sklapanje ugovora koji nikada nisu bili dostupni javnosti na način na koji bi morali da budu. Mnogi ogromni infrastrukturni projekti, u koje su uložene milijarde javnog novca, i danas su za građane praktično tajna. Neki od tih posebnih propisa nisu omogućili samo netransparentno trošenje javnog novca, oni su omogućili da se zaobiđu procedure koje postoje upravo zato da bi se zaštitili javni interes, bezbednost i odgovornost. Posledice toga smo, na najstrašniji mogući način, videli 1. novembra 2024. godine u Novom Sadu. Zato bi jedan od prvih koraka morao da bude stavljanje van snage takvih propisa, donošenjem zakona kojim bi se jasno utvrdilo koji posebni propisi više ne mogu da proizvode pravno dejstvo. Sve nabavke bi morale da se vrate u sistem javnih nabavki, s pravilima koja važe za sve. Mora da se zna ko učestvuje, pod kojim uslovima, ko je dobio posao, koliko je plaćeno i za šta je plaćeno. Mora da postoji tržišna utakmica, a ne da se posao unapred daje nekome za koga građani često ne znaju ni kako je izabran, ni šta je tačno ugovoreno, ni za šta se plaća. Ali to nije dovoljno.

Šta/koga treba odblokirati, šta/koga treba blokirati? Kako to učiniti jer je kriminal duboko ukorenjen u sve vene našeg društva, korupcija je na svim nivoima, ne može se lustrirati stotine hiljada ljudi, ali ko može i mora? 

– Treba odblokirati institucije. Sudove, tužilaštvo, policiju, regulatorna tela, javnu upravu – sve institucije koje moraju da rade bez političkog naloga. Blokirati treba mogućnost da se država ponovo organizuje oko pojedinca, partije ili jednog interesa. Moramo onemogućiti da se javni interes zaobilazi posebnim propisima kad god nekome odgovara da se zakon ne primeni. Što se tiče lustracije, ona nikako ne sme da bude politička odmazda. Ne može se lustrirati neko zato što pripada određenoj stranci ili zato što ima drugačije političko mišljenje.

– Ako lustraciona komisija utvrđuje da je neko zloupotrebio svoju funkciju, ta odluka mora moći da bude osporena pred nezavisnim sudom, uz sva pravna sredstva koja zakon predviđa, a nakon iscrpljivanja domaćih pravnih lekova i pred Evropskim sudom za ljudska prava. To je važno i zato što kod nas lustraciju ne bih vezivala prvenstveno za ono što je ona značila u nekim drugim evropskim zemljama – za saradnju sa tajnim službama i komunističkim represivnim aparatima. Kod nas bi lustracija morala da bude odgovor na zloupotrebu javne funkcije i povrede ljudskih prava do kojih je došlo u novijem periodu. Dakle, ne može lustracija da znači: “Sada ćemo mi da čistimo vaše ljude”. Mora da znači: “Utvrdićemo ko je šta uradio, da li je zloupotrebio funkciju, da li je povredio prava građana i da li zbog toga više može da obavlja određenu javnu funkciju”. Zato je sudska kontrola toliko važna. Jer ako hoćemo pravnu državu, onda i onaj koga lustriramo mora imati pravo na pravičan postupak i pravo da nezavisan sud kontroliše odluku. Ne možemo lustrirati stotine hiljada ljudi, niti treba. Ali možemo i moramo utvrditi individualnu odgovornost onih koji su zloupotrebili javnu funkciju, kršili zakon ili svesno učestvovali u sistemu korupcije. Za mene je zato ključno da se ne napravi samo politička promena, nego institucionalna promena. Ne treba nam nova vlast koja će imati iste poluge koje je prethodna koristila, samo sa drugim ljudima. Trebaju nam institucije koje će biti dovoljno jake da nijedna vlast više ne može da ih koristi kao svoj servis.

Često se kaže da su naši zakoni dobri, samo kad bi se primenjivali. Kako su dobri kad se mogu eskivirati?

– Ja bih rekla: neke treba primenjivati, neke treba menjati, a one koji su doneti da bi se sistem zaobišao treba ukinuti. Jer nije dovoljno imati zakon. Moramo imati sistem u kojem je normalno da se zakon primenjuje, a nenormalno da se za svakoga ko ima dovoljno moći pravi izuzetak.

Sloboda je individualna stvar, lična hrabrost, ona znači prihvataš li odgovornost za svoje postupke i odluke, jer samo tako možeš da živiš dostojanstveno. Potrebno je malo hrabrosti i malo rada da bi sve počelo bolje da funkcioniše. Da li to znači da do trenutka kad su se kriminalci zaleteli na studente FDU-a koji su odavali poštu Novosađanima izginulim 1. novembra, ovde nije bilo ljudi koji su hteli dostojanstveno da žive? Zašto smo svoje živote prepustili mediokritetima, ljudima bez osnovnih etičkih utemeljenja? Zbog čega smo stigli dotle da neki od njih, iako bez ikakvih vrlina, budu nominovati i za nagrade, evo ovih dana Oktobarsku i Novembarsku…

– Mislim da je upravo to jedno od najtežih pitanja. Gde smo svi bili dok se to događalo? Nisu svi ćutali. Nisu svi pristajali. Bilo je mnogo ljudi koji su se godinama opirali, svako na svoj način. Ali je bilo premalo ljudi spremnih da plate cenu nepristajanja. Jer sloboda nije samo pravo da kažeš šta misliš. Sloboda znači da si spreman da snosiš posledice svojih odluka. A za to jeste potrebna hrabrost. Dugo smo pristajali na to da se kao vrednosti promovišu poslušnost, podobnost, veze, stranačka knjižica i spremnost da se za sopstveni interes prećuti ono što svi vidimo. Tako su mediokriteti dobijali prostor koji pripada ljudima sa znanjem, radom i integritetom. A kada jednom takav sistem dovoljno dugo traje, dogodi se nešto još gore, počnemo da se pitamo da li je sa nama nešto u redu zato što ne razumemo logiku tog sistema. Mislim da nije problem u tome što pristojan čovek ne razume tu logiku. Problem je upravo u tome što je ta logika naopaka. Čovek koji nema nikakve etičke kriterijume može veoma dobro da napreduje u sistemu koji takve kriterijume ne traži. Ali to ne znači da je postao vredan samo zato što je dobio funkciju, priznanje ili nagradu.

“Sloboda nije samo pravo da kažeš šta misliš. Sloboda znači da si spreman da snosiš posledice svojih odluka. A za to je potrebna hrabrost…”

Svi na predstojećim izborima brane gole živote. Oni koji podržavaju “Studentsku listu – Studenti pobeđuju” brane ostanak u ovoj zemlji i nastavak života u njoj, a oni nasuprot brane ostanak na slobodi. Ko ima jače motive da ujutro 25. oktobra porani ranom zorom, s prvim suncem?

– Mislim da ljudi koji podržavaju “Studentsku listu – Studenti pobeđuju” imaju veoma snažan motiv: oni brane pravo da ostanu ovde i da ovde žive normalno. To nije mala stvar. To je pitanje života, a ne samo politike. I mislim da moramo da napravimo sistem u kojem će mladi ljudi ovde imati perspektivu. Da ne moraju svoj život da traže u nekoj drugoj zemlji samo zato što tamo mogu da dobiju posao, pristojne uslove za život ili mogućnost da kupe stan. Moramo da napravimo uslove u kojima će njihovo znanje biti cenjeno i potrebno ovde, u Srbiji, i u kojima će njihovo ostajanje biti stimulisano, a ne da im se praktično poručuje da je jedini način da uspeju – da odu. To je posebno važno kada govorimo o ljudima koji su na ovoj listi. Mi nismo studenti. Mi smo svoje karijere već izgradili. Završili smo svoje fakultete, ostvarili se u svojim profesijama i iza sebe imamo decenije rada. Ali upravo zato moramo da se pitamo: kako će mladi ljudi ovde izgraditi svoje karijere ako sistem ne prepoznaje znanje, rad i sposobnost, nego pre svega poslušnost? Ako je jedina kvalifikacija koja se traži spremnost da slušaš sistem i da ne postavljaš pitanja, onda mladi koji imaju znanje, ambiciju i integritet nemaju mnogo razloga da veruju da će ovde moći da ostvare ono što mogu i zaslužuju. Želim da verujem da možemo da napravimo društvo u kojem će mladi ostajati zato što žele, a ne zato što nemaju gde da odu. Druga strana ima takođe svoj motiv, ali je to motiv drugačije vrste. Oni brane sistem koji im omogućava da ostanu zaštićeni od odgovornosti.

– Ako mene pitate ko će ranije ustati tog jutra, mislim da će to biti onaj kome je više stalo do toga šta će biti sa njegovom decom, njegovim gradom i njegovom zemljom nego do sopstvene male računice. Jer, 25. oktobra ne odlučujemo samo ko će upravljati državom. Odlučujemo i da li ćemo mladima ostaviti zemlju u kojoj mogu da ostanu i grade svoj život.

Kako će od 26. oktobra morati da funkioniše društvo koje počiva na pravdi. Jedan od prvih velikih koraka morala bi biti lustracija koju smo pomenuli, mora je biti u svakoj profesiji – a u svakoj ima onih koji bi bez da trepnu zgazili čoveka dok stoji mirno ili bi bar zažmurili da vide tako nešto? Šta bi lustracija konkretno značila da ovaj 25. oktobar ne bismo pominjali kao jedan drugi oktobarski dan, onaj od pre dve i po decenije, posle koga se nije desila ključna stvar – lustracija? 

– Lustracija kod nas ne sme da bude osveta, niti politička čistka, kako sam već rekla. Mora da bude individualizovana, zasnovana na odgovornosti za konkretne postupke i podložna sudskoj kontroli. Ali pitanje je zašto je ona važna. Zato što 5. oktobra nismo uradili ono što je bilo neophodno, nismo do kraja promenili sistem koji je omogućavao zloupotrebe. Promenili smo vlast, ali nismo dovoljno promenili način na koji institucije funkcionišu. Zato 25. oktobar ne sme da bude samo promena ljudi na funkcijama. Ako želimo da ga jednog dana ne pominjemo kao što danas pominjemo 5. oktobar, onda moramo promeniti pravila po kojima institucije rade i uspostaviti odgovornost za one koji su zloupotrebili javnu funkciju i povredili prava građana. Lustracija je samo jedan deo tog procesa. Mnogo važnije od same reči jeste da se uspostavi sistem u kojem više niko neće moći da bude iznad zakona samo zato što ima funkciju, političku zaštitu ili dovoljno moći. Ako to ne uradimo, promenićemo vlast, ali ne i državu.

Čiji je Futoški park i čemu služi katastar osim da preimenuje parcelu u korist štete građana? Razumete li moralno stanje ljudi koji potpisuju odluke koje štete budućnosti i njihove dece? Nekad čovek ima utisak da je glup jer se ne razumeva tu logiku naopakih odluka, intelekt pristojne osobe ne može dokučiti preambule i meandre mozga koji razmišlja isključivo usenasepodase logikom…

– Futoški park nije ničija privatna prćija. To je prostor od javnog interesa i pitanje Futoškog parka zato ne može da se posmatra kao pitanje običnog raspolaganja parcelama. Ono što se u ovom slučaju događalo pokazuje nešto mnogo ozbiljnije. Katastar je postao alatka u rukama privatnog kapitala, ali ne tako što je katastar sam donosio odluke, već tako što je čitav sistem prethodno postavljen da institucije sprovode odluke koje naoko deluju zakonito i ispravno, a u svojoj ukupnosti potiskuju javni interes i podrivaju vladavinu prava. Vlada je donela zaključak kojim je “Trinity park” proglašen projektom od posebnog značaja za Republiku Srbiju. Od tog trenutka postupci vezani za taj projekat dobijaju karakter hitnosti. Pri tome, taj zaključak nema obrazloženje, niti je protiv njega bilo predviđeno pravo na pravni lek. Već to otvara ozbiljno pitanje njegove pravne prirode i zakonitosti. A onda treba pogledati šta se dalje događalo. Izmene planova, odluke o zemljištu, postupci pred gradskim organima i licitacija, sve to izgleda kao niz pojedinačnih, formalno zakonitih radnji. Ali kada se pogleda ceo lanac, vidi se da je javni interes u njemu potpuno potisnut. I to je ono što je najopasnije. Institucija može da kaže: “Mi smo samo sproveli odluku koja nam je dostavljena”. Ali ako su odluke i propisi koji prethode tom postupanju napravljeni tako da javni interes bude zaobiđen, onda ne možemo odgovornost posmatrati samo na poslednjoj kariki tog lanca.

– U ovom slučaju nije reč samo o tome kome će pripasti dve parcele u Futoškom parku. Reč je o tome ko odlučuje o prostoru koji pripada svim građanima i da li privatni interes može, uz dovoljno političke podrške, da postane važniji od javnog interesa. I sve to mora da se posmatra i kroz Ustav. Član 74. kaže da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu, na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, a da su svi odgovorni za njenu zaštitu. Kako onda možemo govoriti o zaštiti javnog interesa ako se građanima praktično oduzima mogućnost da utiču na odluke kojima se menja prostor u kojem žive? Kako možemo govoriti o vladavini prava ako se donese akt od posebnog značaja, bez obrazloženja i bez pravnog leka, a zatim se na osnovu njega pokrene čitav niz hitnih postupaka? Zato smo i tužili gradonačelnika Novog Sada i tražili odlaganje izvršenja licitacije. O meri odlaganja izvršenja nije odlučeno. Sada tražimo odlaganje izvršenja zaključivanja ugovora, predaje poseda na te dve parcele, kao i upisa novog titulara prava svojine na njima. Katastar, gradska uprava i druge institucije ne mogu biti posmatrani kao izolovani izvršioci. Ali isto tako ne mogu ni da budu alibi jedni drugima. Svako mora da odgovara za deo postupka koji je u njegovoj nadležnosti.

– Mene možda najviše zabrinjava nešto što je mnogo šire od ovog konkretnog slučaja: kakav je to odnos prema gradu, prema javnom prostoru i prema budućnosti sopstvene dece kada neko može da potpiše odluku kojom se privatni interes stavlja iznad javnog interesa? Pristojan čovek teško može da razume logiku “uzmi dok možeš”. Ali upravo zato moramo da napravimo sistem u kojem takva logika više neće biti moguća. Jer ako imamo formalno zakonite papire, a njihovom primenom nestaje javni interes, onda moramo da postavimo pitanje ne samo da li je svaki papir formalno ispravan, nego i da li je ceo postupak u skladu sa Ustavom, zakonom i svrhom zbog koje institucije postoje. U suprotnom možemo imati uredan katastar, uredne odluke i uredne zapisnike, a potpuno neuređenu državu.

Čiji je Novi Sad danas, a čiji bi morao da bude? Šta mu nedostaje, čega je previše? Koje njegovo lice treba očistiti i našminkati, a koje njegovo lepo lice treba istaći?

– Mislim da Novi Sad danas previše pripada onima koji u njemu vide prostor za svoj interes, a premalo onima koji u njemu žive.

– Novi Sad ima mnogo toga što ne treba da popravljamo, nego da sačuvamo. Njegovu arhitekturu, parkove, Dunav, kulturu, univerzitet, različitost i onu meru života koja ga je uvek činila posebnim. Treba da očistimo ono lice grada koje su nagrizli korupcija, nepotizam, neodgovorno planiranje i uverenje da se sve može kupiti ili završiti preko veze. A ono lepo lice Novog Sada ne treba da pravimo iznova. Samo treba da prestanemo da ga uništavamo. Mislim da grad nije samo ono što se vidi na razglednici. Grad su ljudi koji u njemu žive i njihovo pravo da znaju šta se sa njihovim gradom radi, ko o tome odlučuje i u čijem interesu. Zato bih volela da Novi Sad ponovo bude grad u kojem se čovek oseća kao građanin, a ne kao neko ko samo živi u prostoru kojim drugi raspolažu.

Šta bi bilo važno da Novosađani znaju o vama?

– Važno mi je da Novosađani znaju da sam pre svega osoba koja ne ume da ćuti kada zna da nešto nije u redu. Ja sam advokat. Moj posao je decenijama bio da zastupam ljude i da tražim da se pravo primeni onda kada je najpotrebnije. Veliki deo mog profesionalnog života vezan je i za međunarodni rad, kroz Međunarodnu uniju advokata, gde sam se poslednjih godina bavila pitanjima koja se odnose na nove oblasti prava i nove pravce u kojima se pravo danas razvija. To je bio moj profesionalni fokus i to je ono čime sam planirala da se bavim i dalje. Poziv studenta da budem na studentskoj listi nisam prihvatila zato što mi je potrebna neka funkcija. Imam svoj posao, svoju karijeru i svoj profesionalni put. Ali događaji kojima smo svedočili u poslednje skoro dve godine nametnuli su neka druga pitanja kao prioritet. Pitanja koja više nisu mogla da budu samo predmet stručnih razgovora, konferencija ili profesionalnog angažmana. Postalo je jasno da moramo da se bavimo i osnovnim pitanjem kakvu državu želimo i da li želimo da živimo u državi u kojoj pravo zaista važi za sve. Zato sam prihvatila poziv studenata. Istovremeno taj poziv doživljavam i kao čast jer su mladi ljudi u meni prepoznali osobu koja može da im pomogne u promeni lošeg državnog  sistema. Ne znam šta će tačno biti moja uloga posle 25. oktobra. Ali znam da nisam mogla da ostanem po strani i da govorim da je nešto loše, a da ništa ne pokušam da promenim. Mislim da se društvo ne menja velikim rečima. Menja se kada dovoljno ljudi odluči da svoj posao radi pošteno, da ne pristaje na pritisak i da ne okreće glavu kada vidi da nešto nije u redu. I možda je zato naslov jednog od članka koje sam napisala “Tišina je jača od buke”, i dalje ono što najbolje opisuje ono u šta verujem. Ne moraš uvek da budeš najglasniji. Ali moraš da budeš spreman da kažeš ono što misliš i da iza toga stojiš.

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.