Dr Vladimir Mihić, profesor na Filozofskom fakultetu: Razbijen je strah, režim je gotov, predstoji nam teži deo posla

Izvor: Mojnovisad

Za Moj Novi Sad, Mihić govori o tome koliko je u ovom trenutku važno da podržimo studente, o odgovornosti intelektualaca, naročito onih koji nisu podržali vrednosti za koje se studenti bore, i tu apostrofira rektora novosadskog Univerziteta koji, za razliku od njegovog izuzetnog beogradskog kolege Žokića, koji je stao uz svoje studente, nije pokazao da je vredan funkcije koju obavlja. Za sve incidente koji su se desili u prethodnom periodu krivicu i odgovornost snosi vlast, kaže Mihić, jer je više od decenije društvo hranila agresijom. Tokom razgovora, upriličenog u noći u kojoj su batinaši SNS-a prebili studentkinju Anu, bilo je reči i o fazi B ovog marša ka slobodi, koja će biti mnogo teža od borbe u kojoj studenti i probuđeni građani trenutno istrajavaju.

U školi smo učili da svako vreme ima svoj veltšmerc, a sami smo shvatili da su pojedina imala i ozbiljnu dijagnozu. I ovo dugotrajno vreme fizičkog i duhovnog nasilja nad građanima ove zemlje ima neku dijagnozu. Kako biste je definisali, koja je to šifra – u kom je stadijumu ova boleština?

– Nisam klinički psiholog, pa bi mi bilo teško da dam neku šifru, ali kao socijalni psiholog, a ovo je, generalno, mnogo više socijalna psihologija nego klinička, mogu da kažem da mi najmanje desetak poslednjih godina živimo u prilično jasno autoritarnoj, na granici sa totalitarnom – državom, u kojoj je praktično sve metastaziralo. Mi smo kao društvo praktično dobili neki tumor, on raste, zahvatio je celo naše društvo, sve – cele naše institucije i, nažalost je, kao i svaki tumor, doveo do ubistva, do smrti 15 ljudi odjednom, iako to nisu prve žrtve ovog režima i njegove bahatosti. Možda samo najuočljivije. Kada su pale najnovije ljudske žrtve ovog režima, konačno smo se pokrenuli, uveli smo hemioterapiju i sada pokušavamo da tumor suzbijemo.

Mislim da smo na dobrom putu, putu ozdravljenja našeg organizma i da nam, u narednih nekoliko meseci i godina, sledi period oporavka…

Da li su odlučnost, istrajnost i solidarnost, koju pokazuju studenti, ali i buđenje građana koji se oslobađaju straha, dovoljni u borbi protiv te boleštine i za isceljenje, ili mora da se preduzme još nešto?

– To je pitanje brzine. Mi u ovom trenutku, ubeđen sam, a sa studentima sam relativno često u kontaktu, ne možemo nazad. Apsolutno sam ubeđen da se pokrenuta lavina neće zaustavi. Ona, kao i svaka druga lavina, ne zaustavlja se čak i kada više nema novog snega – ona nastavlja da rastura, neminovno je, samo je pitanje koliko brzo deluje. Tu postoje dva problema: jasno je da će se promene brže desiti ako lavina bude veća i agresivnija – a to je ipak nešto što, čini mi se, u ovom trenutku želimo da izbegnemo. Kao neko građansko civilno društvo, pacifističko, možda bismo želeli da traje i duže, ali da bude bezbolnije i mirnije. Ne znam šta će od ta dva prevladati, mogu da zamislim i jedan, i drugi scenario. U ono što sam siguran jeste da, pre svega studenti, ali sada već i probuđeno građanstvo, može da izdrži sporo i višemesečno natezanje sa vlasti, ali mislim da smo sada prilično blizu početku kraja, ili sredini kraja ovog režima. Na nekoj tribini, na kojoj sam bio, neko je rekao da je režim praktično smenjen, da on gotovo više ne postoji. Razbijen je strah, i to je najvažnije. Pitanje je samo dana kada će biti sklonjen: za mesec, dva, godinu dana. Ono što nam predstoji, što je mnogo teži posao, je promena sistema.

Je li to moguće, jesmo li sposobni za promenu sistema?

– Naravno da je moguće. Imamo dovoljno loših iskustava iz prošlosti, kada to nije urađeno, počevši od petog oktobra 2000. godine, pre svega. Tada je promenjen režim, ali nije promenjen sistem, jer su se ljudi koji su došli na vlast, pošto im je to odgovarao, uglavili u taj sistem. Mislili su da sistem nije loš ako radi u njihovu korist, ne shvatajući da će ih u nekom trenutku, što nam se desilo 2012. godine, neko drugi skloniti i zloupotrebiti ono što su, možda i iz najboljih namera, ostavili kao deo sistema. Ovaj sistem je, ponavljam, gotov, i ovo su njegovi poslednji trzaji, njegov pad se ne može zaustaviti. Već sada, međutim, moramo polako da razmišljamo o dve stvari. Povodom prve, citiraću novinara Igora Mihaljevića, koji je rekao da je zver najopasnija kada je u uglu. Moramo biti izuzetno oprezni da se ne izgubi još života, ili da ne bude neki teži incidenti. Drugo je da jako pazimo da, kada režim ode, procesuiramo sve odgovorne za ono što je rađeno svih ovih godina. I da onda menjamo sistem, od policije, sudstva, školstva – obrazovanja, visokog obrazovanja, ali svugde – do najmanjih opština, u kojima je ustrojstvo napravljeno tako da, ako nekoga znate – možete da radite šta hoćete, a ako ne znate nikoga, onda ne možete da dobijete ni ono što vam pripada.

Platforma za fazu B

Koleginice i kolege sa beogradskog Filozofskog fakulteta pre godinu dana napravile su neku vrstu platforme na kojoj su predlozi za reformu osnovnog i srednjeg obrazovanja, dok je visoko obrazovanje dosta specifično u svojoj autonomiji i svi se negde boje da profesorima na fakultetima nametnu ili sugerišu šta je ono što treba da se radi. Osim toga, visoko obrazovanje ima svoju agendu – Bolonjsku deklaraciju, koju mnogi već prilično negativno spominju, ali to nije opravdano. To je evropski sistem obrzovanja, a nemojmo zaboraviti da visoko obrazovanje u Evropi postoji pola milenijuma i prilično je dobro izgrađeno za potrebe tržišta, odnosno potrebe društva. Mi ne treba mnogo da mudrujemo, samo treba da vidimo šta su pametniji, mudriji i iskusniji smislili. Postoje različiti sistemi osnovnog i srednjeg obrazovanja u Evropi, sličniji su po državama i zato je tu prohodnost lakša, dok je evropski sistem visokog obrazovanja mnogo homogeniji. Dakle, platforma koja bi pomogla da se promeni ono što unutar sistema nije dobro – postoji, samo mora neko da kaže, ovo je platforma. I to bi, naravno, bio tek početak razgovora, a ne Sveto pismo. Treba uključiti praktičare, ljude iz osnovnog i srednjeg obrazovanja i videti šta je realno, a šta nije, koliko je sve to moguće, ili koliko košta, ali objektivno, koliko god da košta, kada je reč o obrazovanju – ne sme se štedeti.

Kako su nam se, tako iznenada, desili studenti? Kako su porasli tako fenomenalno smireni, uporni, odlučni, racionalni, vaspitani, precizni, istrajni – i to sve pored nas koji uglavnom nismo ništa od toga?

– To je najveća misterija i za nas koji radimo sa tom decom. Na fakultetu predajem predmete koji su vrlo usko vezani za politička pitanja. Predajem i političku psihologiju, između ostalog, i da me neko pre 31. oktobra uveče pitao šta mislim da može da pokrene studente, rekao bih – ništa, jer su izgledali toliko anestezirani i inertni na politička, čak i na studentska pitanja. Možemo samo da nagađamo kako su se desili, ne postoji tačno objašnjenje. Voleo bih, i nadam se da je to što je bilo skriveno u njima rezultat i onoga što mi radimo sa njima, ali da do sada nisu imali platformu i pozornicu na kojoj će sve to i pokazati. To niko od nas nije prepoznao da postoji u njima. Nažalost, svima nama se desio 1. novembar koji je bio okidač za akciju. Do sada nisu napravili nijednu grešku, a razlog tome su solidarnost, jedinstvo, razgovori, to što niko ne izlazi kao glavni, što najviše boli ovaj režim. Režim, doduše, targetira pojedine studente, koji su poznati iz ranijeg perioda, a neki od njih jesu politički aktivisti, što nije zabranjeno. Legitimno je, ali režim sada i vidi da je svaki pokušaj targetiranja studenata – bezuspešan. Mi na TV-u vidimo nove, mlade ljude koji se pojave jednom, bljesnu, pokažu pamet i vrate se nazad u masu. I onda shvatite da su oni masa i da, koga god da izvučete iz nje, on će biti jednako pametan, elokventan i mudar.

Kakav se profil čoveka zaleće u ljude kolima s idejom ili mogućnošću da ih usmrti? Da li je za to dovoljan samo blagoslov predsednika ili je to ipak neka dijagnoza koja je korupcijom usađena u ljude?

– To što je predsednik rekao da oni koji žure imaju pravo da gaze ljude, više je legitimizacija, nego okidač. Tek treba da vidimo šta će se desiti povodom svega toga, jer niko od njih nije ozbiljnije odgovorao, osim što su neki novčano kažnjeni. Tu spostoje dve grupe ljudi: jedna grupa su momci iz “poršea” kod Futoške, koji su ciljno došli. Režim je, zapravo, napravio najveću grešku u svojoj istoriji time što je udario na studente na blokadama u Beogradu. Među napadačima su bili visoki beogradski funkcioneri koji su dolazili da prete studentima, čak su se tukli, što je proizvelo kontraefekat. To je bila varnica koja je pokrenula studentski protest. U drugu grupu spadaju dve vrste ljudi: prva su oni koji studente napadaju na svoju ruku i otvoreno se sukobljavaju sa studentima – pitanje je da li su oni instruisani, dok mnogo veću grupu napadača na studente čine oni koji su zatrovani Pinkom, Hepijem, Informerom… koji smatraju da imaju neka prava – koja, da se razumemo, nemaju, ali veruju da je njihovo pravo da prođu negde i ne sačekaju 15 minuta važnije od toga što je 15 ljudi poginulo. Jedan je u nekom razgovoru i rekao da ga je baš briga što je 15 ljudi poginulo, jer on žuri. Ono što je realan problem je da u ovom trenutku niko ne može da kontroliše te ljude i zato možemo da strahujemo od sitnijih do krupnijih incidenata (u međuvremenu je u Novom Sadu prebijena studentkinja. prim.nov.), jer su to sad već ljudi koji su uvereni u svoju svetu misiju da se bore protiv stranih plaćenika i onih koji ugrožavaju državu. I tu, nažalost, uvek mogu da se dese razni incidenti. Setimo se da je na kontramitingu ’96. godine čovek došao sa pištoljem i upucao drugog čoveka u glavu. On je, srećom, preživeo, ali je ostao doživotni invalid.

Krivica i odgovornost vlasti

Za sve što se desi, kao i za sve ove prethodne incidente – odgovornost i krivicu ima isključivo vlast. To, da li su studenti najavili blokadu ili nisu, irelevantno je. Kada masu ljudi hranite agresijom, a hrane je već 10 godina, onda je to ko će sesti za volan kola ili ko će povući oroz – potpuno nebitno, jer iza svih tih događaja stoji jedino i isključivo vlast, koja kaže da je, kada negde žurite, potpuno u redu  da nabacite nekoga na haubu i povredite ga. Ti ljudi nikada nisu procesuirani. Nije mi važno da li su podstrekivači namerni ili nenamerni. Sama ideja da ne ugasite automobil kada naiđete na blokadu govori da postoji veliki broj onih koji su spremni da, zarad nekog svog komfora, povrede neku osobu.

Kakva je logika predsedničkog “dijaloga” sa studentima, u kojem bi se on čas mirio i igrao šah, a čas slao članove svoje stranke da ih mlati?

– Teško je to objasniti, ali svakako govori da je ovaj režim pri kraju. Oni prosto ne znaju kako da se postave. Priča – mi treba da razgovaramo, pada u vodu, jer studenti su lepo rekli da nemaju šta da razgovaraju s njim. Ni sa kim od njih nema razgovora. Ovo su uslovi, ispunite ih. Tako je pogrešio i Dragan Stanić, predsednik Matice srpske koji ih je pozvao na razgovor, a studenti nisu hteli da razgovaraju, hteli su samo da pročitaju njegovu pesmu, koja se potpuno uklapa u ono što se sada dešava. Čovek koji potpisuje sve moguće peticije za SNS i koji prostorije Matice srpske ustupa za manje-više stranačke aktivnosti i opskurne konferencije, nije osoba s kojom treba razgovarati na bilo koji način. Ti ljudi sada treba da se sklone da bi ta Matica srpska i sve druge institucije povratile svoj sjaj. Međutim, veliki broj ljudi koji su sada na pozicijama vlasti i moći, počevi od predsednika, ne znaju drugačije da komuniciraju nego silom. Ti njihovi pozivi na razgovor dešavaju se onda kada se možda malo primire ili kada im neko kaže da malo spuste loptu, ali njihova duša i instinkti govore drugačije. Pogledajte Anu Brnabić, koja kaže da moramo sesti da razgovaramo, a istog dana ode na Pink gde urla i preti. Isto se ponašaju i sa prosvetarima: šalju im prosvetnu inspekciju, smenjuju neposlušne direktore da bi doveli poslušne, a onda kažu neće biti kažnjavanja, dok su istovremeno u nekim školama već pokrenuli disciplinske postupke, koji će, nadam se, biti osujećeni. Jer, ako bilo koji prosvetni radnik dobije otkaz, mislim da svi treba da stanu. Dakle, vlast možda neko, neki PR, i savetuje da malo spuste loptu, ali kada razmišljaju svojom glavom, onda iz njih provali ta agresivnost.

Režim je, zapravo, napravio najveću grešku u svojoj istoriji time što je udario na studente na blokadama u Beogradu. Među napadačima su bili visoki beogradski funkcioneri koji su dolazili da prete studentima, čak su se tukli, što je proizvelo kontraefekat…

Oko 5000 profesora dalo je podršku studentima. Kako razmišljate o ovoj školskoj godini? Hoće li biti izgubljena, ili je nadoknadiva, za razliku od ljudskih života koji nisu…

– Naši studenti su 2. decembra prvi blokirali Filozofski fakultet. Samo nekoliko dana kasnijem nakon što smo odgledali Orvelovu ekranizovanu “84” i razgovarali o njoj, jedna koleginica je izrazila bojazan povodom svega, na šta sam rekao da nemam razumevanja za strah, što možda nije previše demokratski, ali nemam razumevanja previše ni sada, pogotovo za ljude koji su okovani stahom. Više imam razumevanja za one koji misle da je sve ovo što se radi pogrešno i da će narušiti nešto što oni smatraju ispravnim. To mogu da razumem, ali se ne slažem. Razumevanja nemam ni za one koji traže detalje da bi sebi opravdali to što oni sada ne mogu da se priključe protestu, da stanu iza studenata ili bilo koje druge akcije.

Godina se nadoknadi, ljudski životi ne

Priča o gubitku godine prosto nije realna, čak i u najgorem slučaju, da se i ne upiše nova generacija studenata, što je nezamislivo. Ali to se neće desiti. Mi imamo još dovoljno vremena. Možda smo se navikli da smo posle prijemnog ispita slobodni, što se ove godine možda neće desiti, malo ćemo možda morati da odgodimo godišnje odmore, ali sve je u redu.

– Jedna godina je nadoknadiva, za razliku od stradalih koji se ne mogu vratiti. Mi ćemo imati više rokova, možda ćemo malo ući u letnji semestar, irelevantno je. Pre neki dan sam svojim studentima rekao da o tome ne razmišljaju, da misle o stvarima kojima sada treba da se bavimo, kao što je rekao rektor beogradskog univerziteta – dok naš, nedostojni rektor, nažalost nije pokazao takvu hrabrost. O rokovima i semestrima razmišljaćemo kada se blokada završi. Mnogi ljudi ne razumeju koliko je ovo sada drugačije od svega što smo iskusili i navikli. Kada su studenti pokrenuli blokadu, neke kolege na mom fakultetu mislile su da će to potrajati nedelju-dve, ali traje još. Izvanredno je što je u međuvremenu 5000 profesora potpisalo peticiju podrške i vrlo sam ponosan što ju je pokrenula grupa profesora, asistenata i istaživača sa Novosadskog univerziteta. Duboko sam uveren da je, nakon tog užasnog 1. novembra, Novosadski univerzitet trebalo da bude lider, što se u početku nije desilo. Sada smo, međutim, došli do toga da smo uz naše studente, pre svega zahvaljujući neformalnoj grupi koja je osnovana, koja sada ima i ime – Slobodni univerzitet i koja nije nastala zahvaljujući upravama fakulteta. Na početku su uz studente stala samo dva – tri fakulteta, a sada gotovo svi fakulteti, manje ili više otvoreno – ali naterani od strane zaposlenih – staju iza studenata, a što je takođe jako važno – staju i iza zahteva za smenu rektora. To je sada gotovo jedinstven zahtev, čak i onih fakulteta za koje bismo samo do pre dve nedelje rekli da nikada neće stati na stranu studenata. Ono što sada svi govorimo, i što teba da pričaju svi, jeste da prvo svi stanemo uz studente, da sve njihove akcije bez premišljanja podržimo i da im pomognemo. Da ih stavimo iznad nas, da ih pratimo, što nismo svi uradili od prvog dana, jer ih nismo prepoznali, pa smo dozvolili da nas studetni povedu, umesto da mi njih povedemo u pravcu slobode. Zbog toga ću uvek žaliti. Sada moramo biti dostojni tog njihovog čina. Nadam se da je to što rade bar malo zasluga i nas profesora koji smo ih nečemu učili, iako bi bilo pogrešno pridavati ikakvu preteranu zaslugu bilo kome do njima. Mi smo proletos imali tu skarednu okupaciju Filozofskog fakulteta kojom je režim želeo da uništi Univerzitet. Umnogome se u tome i uspelo, naneli su ozbiljan udar, ali je Univerzitet ipak uspeo da se oporavi, zahvaljujući pre svega zaposlenima, a ne upravama, koje su vrlo teško prepoznavale i priznavale trenutak, uključujući i rektora, koji je sada već, nadam se, bivši.

Kaže ministarka prosvete da će smanjiti januarske plate, koje su za mnoge prosvetare manje od cene njenih “Mark Džejkobs” cipela. Njeni partijski drugari kažu da će zameniti profesore koji podržavaju studente. Kime ili čime će ih zameniti – papirom od cementnih vreća, koje su pripadnici njene partije trpali u renovirane zidove novosadske nadstrešnice? Nije li bila vest da je, npr. fiziku ove ili prošle školske godine upisao jedva jedan student?

– Naravno da ne mogu da zamene ljude i oni to znaju. To je samo pretnja. Oni mogu zakonski da otpuste nekog ko je zaposlen na privremeno, da mu ne produže ugovor, ali se nadam da to neće raditi. Ako se to i desi, opet moramo zaštiti te ljude, biti solidarni i glasni, pogotovo u manjim mestima, gde već imamo nekvalifikovan kadar koji drži veliki broj predmeta. U mnogim mestima studenti drže nastavu, što je po zakonu nemoguće. Koliko je situacija ozbiljna govori i podatak da je u jednoj novosadskoj školi, u kojoj se nastavnica pri kraju školske godine razbolela i morala bolesna da radi, jer nisu mogli da nađu zamenu, ne samo za predmet koji predaje, već uopšte nekoga da bude sa decom nekoliko sati, nekoliko dana. Znači, ne možete da nađete jednog čoveka za zamenu, a ne desetine njih. Ta pretnja je pucanj u prazno. Oni igraju na kartu straha, da će se nastavnici uplašiti i povući se. Treba biti dovoljno mudar da se to ne desi.

Treba li se u ovom trenutku čuvati više duksa sa kapuljočom, salonskih anarhista ili neutralnih? Koga se treba bojati?

– Treba se bojati nepoznatih ljudi. Nemam apsolutno nikakvo poverenje u policiju i to očekivanje da će policija stati na stranu naroda je potpuno promašeno. Tu postoji jasna struktura, pa očekivanja da će se tu nešto desiti u korist naroda – neutemeljena su. Možda hoće neko nešto pojedinačno da uradi, ali ne zaboravimo da postoji gomila ljudi koji – padom ovog režima imaju jako mnogo da izgube – neki privilegije, neki svoju slobodu, jer mnogi od njih bi morali biti u zatvoru, a nisu tamo zahvaljujući tome zato što su finansijeri, ili su uticajni u strankama.

Demontaža

Mi ovde ne govorimo o običnoj smeni vlasti. Ovo čak nije ni autokratija. Ovo je, kako je rekao profesor Igor Dolinka, hobotnica kod koje su mnogi pipci iz kriminalnog prosedea. Imate ljude koji kriminalno zarađuju pare, jer deo tih para daju ljudima na vlasti i prilično je jasno da to više nije pitanje korupcije, već čistog kriminala ljudi koji diluju drogu, koji su direktori javnih preduzeća, koji su ušli u taj sistam kao direktori javnih preduzeća i koji su spremni – ne samo na laži, već da plate sve što treba da bi ostali tu gde jesu i nastavili da rade to što rade.

– Uvek se treba plašiti ljudi koji su spremni da nekoga plate da učine nešto loše.  Nadam se da ćemo dovoljno brzo izgraditi institucije koje će omogućiti da se i ti, i neki prilično ekstremni glasovi, koji su možda sada i sami protiv ovakve vlasti, utišaju i da ipak ne učestvuju u budućoj vlasti. Mislim pre svega na kvazielitu istoričara sa beogradskog Filozofskog fakulteta koji organizuju neke svoje peticije i vide u svemu neke neoustaše i hrvatsku obaveštajnu službu, uništavanje srpske tradicije i koji se iz udobnih fotelja o tome referišu. Oni suštinski nisu nikad bili, i neće biti problem, neka pišu svoje peticije ako misle da je to u redu…

Niko ne priča o bezrezervnoj podršci studentima, iako je ja imam, ali govoriti da su oni iz blokadne kuharice, govoriti o tome da je borba za slobodu govora, promocija neoustaštva, jer vam se ne sviđa osoba koja govori nešto što vam se ne sviđa, to je prosto salonski konzervativizam…

Čuli smo da psiholozi sa Filozofskog nude besplatnu psihološku pomoć studentima i đacima. Kakve se vežbe uma savetuju onima koji strahuju, a kakve onima koji hrle na barikade? Postoji li neki poseban način da se ljudi ohrabre, naročito u manjim mestima, jer je to potrebno, što vidimo i posle mitinga u Jagodini, gde se videla strašna upotreba ljudi: bolesnih, s posebnim potrebama, dementnih osoba, Roma…

– Što se tiče zloupotrebe grupa u riziku,  da se razumemo, to nije model samo ove vlasti. Njime se koristila i prethodna vlast. Ljudi koje smo videli oko tog mitinga, za razliku od velike većine drugih, imaju šta da izgube. Prema tim ljudima ne treba da bude usmerena bilo kakva vrsta – ni otpora, ni agresije. Oni s jedne strane ne vide i ne razumeju politička zbivanja, jer su zaokupljeni golom egzistencijom i zato ne mogu da, kao npr. situirani profesori na univerzitetu, s relativno sigurnim poslom i platom, pričaju o demokratiji. Oni brinu hoće li njihova deca danas jesti ili ne. Za mene je potpuno poražavajuće što pristojni ljudi, koji su siti, obučeni i relativno sigurni – jer ovde niko nije potpuno siguran, spočitavaju tim ljudima bez minimuma bilo kakve sigurno zašto nešto nisu uradili? Mnogi od tih ljudi nemaju kontakt, pre svega sa slobodnim medijima i ljudima koji misle drugačije. Zato je pitanje kako dopreti do njih u ovom trenutku nepotrebno trošenje energije, jer se do njih ne može dopreti. Oni će svoje stavove možda promeniti sutra, kada budu gledali slobodne medije, ali je u ovom trenutku od njih preterano očekivati da poveruju da ono što oni već dugo gledaju svakog dana na RTS-u i Pinku, nije tačno, a da je tačno ono što se sada događa na ulici. Tim ljudima ne treba zamerati.

A šta ćemo sa strahovima i oklevanjima u svakom smislu situiranih?

– Studenti imaju divan plakat: “Zapamtićemo i one koji su ćutali”. Treba zamerati onima koji znaju šta rade, a rade pogrešno. Nemam razumevanja za njih. Onima koji oklevaju, predlažem samo da pogledaju kako danas izgleda Srbija. Ako su u najmanjim mestima ljudi izašli i pokazali hrabrost, ako su izašli u Lovćencu…

Zašto pominjete Lovćenac? Jer su tamo kolonisti?

– Ne. Lovćenac je malo mesto u opštini Mali Iđoš, gde živi veliki broj pripadnika mađarske zajednice, koji su po prirodi stvari, da bi zaštitili sebe, skloniji da podržavaju većinu, odnosno vlast, mada u ovom trenutku mislim da to više nije toliko opravdano, ni za mađarsku, ni za hrvatsku manjinu. Donekle mogu da razumem ljude koji nisu spremni da ugroze svoj položaj, jer su ugroženi iz milion drugih razloga. Razumem, ali ne opravdavam. Što se tiče saveta hrabrima, i oni najhrabriji moraju ponekad malo da zastanu i misle na sebe da ne bi naudili svom zdravlju. Ne možeš uveče biti na blokadi fakulteta, noću ispisivati plakate, a ujutro u Rumenku na blokadu. Ima nas dovoljno, ponešto se može i preskočiti, treba otići kod roditelja, odmoriti se, pojesti domaću supu, a kada se vrate – revolucija će biti tu, neće pobeći. Čeka.

Kada dočekamo da pripadnici vlasti padnu sa svojih položaja, možda će im biti potrebna psihološka pomoć. Da li bi im je psiholozi sa Filozofskog ukazali?

– Psiholozi, i kolege i koleginice, koji se bave kliničkom psihologijom, apsolutno su obavezni da svakome kome je potrebna psihološka pomoć nju ponude i pruže. Mislim pak da velikom broju onih koji su sada na vlasti neće biti potrebna psihološka pomoć, jer ono što rade – rade svesno, namerno i planirano, i nisam siguran da imaju problem s tim što rade, a da biste tražili psihološku pomoć, morate ipak ući u neku vrstu ambivalencije i disonance da ono što radite nije u skladu s onim što mislite i da vam to napravi problem. Iako neke ljude, pa i u vrhu vlasti, njihovo ponašanje i ono što govore diskfalifikuje za funkcije koje obavljaju, njima pomoć ne bi ni bila od koristi, jer su oni večno bahati. Njima može da pomogne samo neka vrsta procesuiranja njihovih krivičnih dela za prekršaje koje čine svakog dana.

Kako mediji mogu da ohrabre ljude?

– Podržavanjem pozitivnih primera, podsećanjem na solidarnost, jedinstvo, zdrav razum, pozivanjem na odgovornost, insistiranje da se ispune zahteva studenata koji podržavaju zdravu logiku, pozivanje i podsećanje na važnost rada institucija i toga da svi budemo isti pred zakonom. Onako kako to studenti rade.

Tekst je prenet sa portala Mojnovisad.